Svetinja pored koje teče voda lekovita za vid

Zaplanje se odavno izgubilo sa mape Srbije: u njemu nema fabrika, još davno, davno bolnica je pretvorena u hotel, pa u radničko odmaralište i evo, na kraju u starački dom... gase se autobuske linije, škole, sve je manje specijalističkih službi (valjda jedan specijalista "ide" na 10.000 stanovnika), zatvaraju se ambulante, doktori svraćaju po nekakvom nedeljnom rasporedu, ali i ne moraju, sa njima dođu i "apotekari" koji, ako  traženog leka nema u seoskoj ambulanti, donesu lek sledeće nedelje.

Govorim o širem području Zaplanja, ne samo o ona 34 sela pripadajuća Opštini Gadžin Han. Jer, nebrojeno puta smo ponovili, Zaplanjcima se smatraju i stanovnici mnogih sela vlasotinačke i babušničke opštine. I mnoga su tu sela do kojih puta nikada nije ni bilo. Ili se grade sada, kada njima nema ko da dođe, a otišli su skoro svi koji su mogli.


Kada kažem da Zaplanje nestaje sa mape Srbije mislim na to. Sela se gase. Umiru, sa svakom dušom koja se preseli na onaj svet.
Ovde, jednostavno, osim prirode, nema ničega što bi namernika svratilo bar na jedan dan. Sem ako nema prijatelje koji ga umesto gradskih lepota povedu da vidi nešto čega drugde nema.

A imalo bi Zaplanje šta da pokaže, nije da ne bi, samo kada bi se neko malo prenuo pa založio svoju reč, svoje poslaničko mesto, svoju direktorsku funkciju, svoju stolicu u raznoraznim odborima i komisijama koje odlučuju o deljenju para. Koje bi se, ovde utrošene, višestruko vratile.

Evo, na primer, verski turizam.

U netaknutoj, ali zaista netaknutoj prirodi, iza sedam gora, ako bismo po onoj narodnoj, posle puta kojim stradaju i amortizeri i gume ali i bubrezi putnika, nalazi se  tek obnovljeni Manastir Sveti Đorđe. Nadomak sela Zavidince, koje se nalazi na lokalnom putu kroz Zaplanje, a opet tako daleko - ne zbog nekadašnje muke koja je naterala Srbe da svoje svetinje podižu daleko od puteva kojima su krstarile haračlije i zulumćari, već već zbog nebrige onih koje ovaj narod plaća da, između ostalog, brinu i o njegovoj budućnosti.

Crkva je uradila svoje, asfaltirala je deo puta, po dogovoru sa babušničkom Opštinom. Čija je deonica ne makadam i ne put, nego samo kamen do kamena, rupa do rupe...

U nedavno obnovljenom manastirskom konaku živi četvorica monaha. Reklo bi se, od vazduha i vode. Bar je ona, ta voda manastirska, kažu, lekovita. Pomaže "za vid", kazuje predanje i po njoj je i selo dobilo naziv - Zavidince.

"Dešavala su se mnoga čuda, kazu da su se popravljale dioptrije... Al to sve kažu.
Kratko sam ja tu da bih posvedočio. Kažu da su se braća Mrnjavčevići umivali na izvoru i zato su tu podigli svetinju, prema predanju, ona potiče iz 1367. godine. Manastir je pretrpeo turski zulum, pa i srpsko otpadništvo od Crkve.Prema oskudnim istorijskim podacima, jedan je od 12 manastira koji su nekad postojali i živelu u Zaplanju i jedini koji je obnovljen i oživeo, 2016. godine, u martu. S blagoslovom episkopa raško-prizrenskog i administratora niškog, u njega je useljeno četvoročlano bratstvo - objašnjava  iguman jeromonah Emilijan, starešina ovog malog bratstva.

- U Manastiru se čuvaju čestice 52 svetitelja.Od kojih su svakako izuzetno značajne čestice moštiju Svetog Nektarija Eginskog, mučenika Pantelejmona iscelitelja i lekara, Svetog Antonija Velikog, Svetog Nikole, Jovana Šangajskog, Svete Petke. Uskoro nam stiže i kopija čudotvorne ikone Izbavljenje od beda i stradanja, čuvena ruska cudotvorna ikona, dar ikonopisca Aleksandre Jerotijević iz Užica. Pred kojom će se sluziti akatist i čitati imena vernika svake subote od 18 h - priča Jeromonah Emilijan.

A izvor lekovite vode, inače, koji je u samoj porti manastirskoj, posvećen je Presvetoj Bogorodici.

Manastir je otvoren  za posete svakog dana od 7 do 19h. Liturgije se služe svake nedelje i praznikom od 9h.

Bratstvo je vrlo  gostoljubivo i u konaku se može i prenoćiti.

E sad, zašto ovo pišem?

Mogla sam reći i na početku, ali sam najvažnije ostavila za kraj jer je vrlo važno imati u vidu o kakvoj se svetinji radi i zašto je važno, za kraj u kojem apsolutno ničeg nema, podržati opstanak i razvoj nečega što počinje da živi. Ponovo, i uprkos svemu.

Da bi opstalo, bratsvo planira da ovde zasnuje ekonomiju. Za početak, stočarstvo. U nekoj daljoj budućnosti, obnovi li se i manastir u susednom, još nepristupačnijem selu Ostatovici, planiran je ribnjak. Uslova za to ima.

Samo nema para. Nema puta i nema mogućnosti da se počne.

Ja znam da ovaj blog čitaju mnogi Zaplanjci, ovde i u svetu. Posebno kad  pišem o Zaplanju i na zaplanjskom dijalektu. Čitaju ga i mnogi vernici, ateisti, rodoljubi, humanisti... Možda među njima ima i onih koji bi  mogli  i hteli da pomognu.

Jeromonah Emilijan i njegovo malo bratstvo svojom čašću i svojom verom u Boga garantuju da će ovde svaki dinar biti utrošen zarad uspostavljanja manastirske ekonomije, koja jedina može obezbediti da Manastir nastavi da živi.

Pa sad, pomagajte ako želite, možete i imate...
I hvala vam.