Obećanja mogu biti stvarna i lažna.
Stvarna su kada, dok obećavaš, znaš da ćeš obećano i ostvariti.
Lažna su, kada obećavaš reda radi i već dok to činiš znaš da ih nećeš ostvariti.
Ali i stvarna obećanja mogu biti lažna -ono, dok obećavaš ne misliš da ih nećeš ostvariti, ali ti kasnije postaje lagodnije da ih ne ostvariš, pa zaboraviš da si i šta si obećao. Ili možda i ne zaboraviš, ali se praviš kao da ništa nisi obećao.
Obećanja možeš da daš na tuđu molbu, inicijativu, ideju, ali i potpuno samoinicijativno. Pa kad shvatiš da si se prešao što si obećao, tim pre ako si tim obećanjem već ostvario sopstveni cilj zbog kojeg si obećao, čekaš da te taj kome si obećao podseti, opomene, zamoli... A možda se i nisi prešao, ali ti je lakše da se praviš da nisi obećao.
Uglavnom, onaj kome si dao obećanje računa na to da si osoba od reči, a budući da se čovek drži za reč, ne računajući na to da će u situaciji lažnih obećanja on biti onaj iz nastavka poslovice*, "stvar" koja je vezana za obećanje uređuje i svoje ponašanje i sve dalje radnje usklađuje s tim.
A narod nije džabe davno rekao - obećanje, ludom radovanje.
I imaju te narodne poslovice, ma koliko ponekad delovale naivno, imaju neku svoju vrlo specifičnu težinu, koju nažalost shvatimo tek kada nas stvarnost podseti na njih.
Na primer, kada nas nagovaranjem na nešto što... nećemo, odbijamo, ne prihvatamo, nekim obećanjima vezanim za razloge zbog kojih to nećemo, ipak ubede da pristanemo.
E, onda se ta obećanja, sastavni deo ubeđivačkog korpusa, ne ostvaruju po automatizmu, kako ste vi verovali dok su vas ubeđivali. Onda uglavnom, ako već nisu zaboravljena, uslede pitanja u stilu... a je l' treba toito (mada je jasno da ne bi ni bilo predmet razgovora da ne treba).
Uglavnom, vodite računa o tome kada vam i zašto vam nešto obećavaju. Jer za one koji obećavaju to može biti samo kraći put ili dopuna do ostvarenja sopstvenog cilja. Prečica od tačke A do tačke B. Nikako i usputna stanica.
A vi ste samo naivno poverovali da ljudi koji su vam nešto obećali to čine bez nekog posebnog ličnog razloga. I da će obećanje i ostvariti.
* - čovek se drži za reč, a vo za rogove
Stvarna su kada, dok obećavaš, znaš da ćeš obećano i ostvariti.
Lažna su, kada obećavaš reda radi i već dok to činiš znaš da ih nećeš ostvariti.
Ali i stvarna obećanja mogu biti lažna -ono, dok obećavaš ne misliš da ih nećeš ostvariti, ali ti kasnije postaje lagodnije da ih ne ostvariš, pa zaboraviš da si i šta si obećao. Ili možda i ne zaboraviš, ali se praviš kao da ništa nisi obećao.
Obećanja možeš da daš na tuđu molbu, inicijativu, ideju, ali i potpuno samoinicijativno. Pa kad shvatiš da si se prešao što si obećao, tim pre ako si tim obećanjem već ostvario sopstveni cilj zbog kojeg si obećao, čekaš da te taj kome si obećao podseti, opomene, zamoli... A možda se i nisi prešao, ali ti je lakše da se praviš da nisi obećao.
Uglavnom, onaj kome si dao obećanje računa na to da si osoba od reči, a budući da se čovek drži za reč, ne računajući na to da će u situaciji lažnih obećanja on biti onaj iz nastavka poslovice*, "stvar" koja je vezana za obećanje uređuje i svoje ponašanje i sve dalje radnje usklađuje s tim.
A narod nije džabe davno rekao - obećanje, ludom radovanje.
I imaju te narodne poslovice, ma koliko ponekad delovale naivno, imaju neku svoju vrlo specifičnu težinu, koju nažalost shvatimo tek kada nas stvarnost podseti na njih.
Na primer, kada nas nagovaranjem na nešto što... nećemo, odbijamo, ne prihvatamo, nekim obećanjima vezanim za razloge zbog kojih to nećemo, ipak ubede da pristanemo.
E, onda se ta obećanja, sastavni deo ubeđivačkog korpusa, ne ostvaruju po automatizmu, kako ste vi verovali dok su vas ubeđivali. Onda uglavnom, ako već nisu zaboravljena, uslede pitanja u stilu... a je l' treba toito (mada je jasno da ne bi ni bilo predmet razgovora da ne treba).
Uglavnom, vodite računa o tome kada vam i zašto vam nešto obećavaju. Jer za one koji obećavaju to može biti samo kraći put ili dopuna do ostvarenja sopstvenog cilja. Prečica od tačke A do tačke B. Nikako i usputna stanica.
A vi ste samo naivno poverovali da ljudi koji su vam nešto obećali to čine bez nekog posebnog ličnog razloga. I da će obećanje i ostvariti.
* - čovek se drži za reč, a vo za rogove
Zato obecam samo kad mogu, a bogami ljudi se cesce ljute sto im ne obecas kad nisi siguran da mozes, kad si iskren, kad kazes videcu, nisam sigurna da mogu, javljam ti, nego kad im obecas pa nista. To mi je fenomen posebne vrste.
ОдговориИзбришиObećanja ne volim niti primati niti davati niti tražiti :) Za sebe se volim sama pobrinuti, nekako sam s time osjećam najsigurnije. S druge strane, obećanja drugima ne volim olako davati jer ne mogu biti sigurna da ću ih moći ispuniti, a ne volim ih ni tražiti jer ne mogu znati da li će se netko drugi držati svojih obećanih riječi. Zato kad obećam nešto, onda preokrenm sve da to napravim, iako se možda putem ispostavilo da je puno teže ili nemoguće to ispoštovati. Ali eto, ja držim do riječi, barem svoje, a od drugih to ne očekujem ... jer ne znam koliko oni drže do toga ... i neobjašnjivo mi je kad te netko nagovara da mu nešto obećaš, unatoč tome što mu pokušavaš objasniti da te ne drži za riječ, da nisi siguran da to možeš ... baš kao da misle da ne želiš, a ne da držiš do svoje riječi ...
ОдговориИзбриши