O zdravstvenim radnicima koji svojom stručnošću , požrtvovanjem i dobrotom zaslužuju samo pohvale , retko se piše . Da li zato što je možda više onih drugih ili što je bol zbog onog njihovog lošeg veća od radosti onih koji imaju samo hvale za njih , ne znam , ali ovaj post pišem da mi koji hvalimo budemo bar malo glasniji. Da bar malo , koliko je u moći jednog bloga koji sutra puni godinu dana , odjekne pohvala i jedno veliko hvala za sav tud onih koji su brinuli o mom ocu.
Osim toga , tek sada shvatam koliko je oskudno osnovno medicinsko obrazovanje nas kao običnih ljudi koji nemaju dodira s medicinom , ali bi trebalo ponešto da znaju zarad svog i zdravlja i života svojih najbližih . I koliko je važno pričati o sopstvenim iskustvima , kako se nekom drugom ne bi dogodilo ono što se dogodilo nekome oko vas .
Dakle, moj otac je negde u februaru imao laganu prehladu , za koju sma smatrala da sam mu je ja prenela, budući da sam bila na pragu upale pluća i ležala mesec dana zbog težine svoje januarske prehlade. I da je dobro prošao , zahvaljujući vakcini protiv gripa , koju već godinama redovno prima .
Pisala sam već, i inače je počeo primetljivo da posustaje , do juče jako vitalan i pokretljiv čovek .
Kada je pre jedno dva meseca došao iz vikendice , počeo je da maže nekom zatečenom mašću levu stranu grudnog koša, govoreći da ima alergiju ili da ga je nešto izujedalo.
Onda je to počelo i da boli i da se širi i na levu stranu ledja , a pošto se sve loše kao po običaju dešava vikendom ,i pošto je moj prijatelj dr Milenko , inače doktorirao na raku kože, što mi uliva posebno pouzdanje u njegovu stručnost, bio u rodnom kraju , odlučili smo da , umesto lomatanja po ambulantama , sačekamo ponedeljak.
Herpes zoster , izgovorio je Milenko,prepisao terapiju i dao obavezne savete .
Izgubili smo dragoceno vreme , kada je potrebno drugačijom terapijom preseći ovaj virus, kako bi se prošlo s manje bolova , a narednih mesec dana muka ne može se preneti na papir.
Mada mi je narednih dana Milenko rekao - da znaš , to stvarno jako boli i on se ne folira, malo sam i izguglala i naišla na informacije da su bolovi kod herpesa zoster toliko jaki, da čak neki pacijenti pokušaju ili i izvrše samoubistvo.
Bojeći se da ga ne otrujem analginima i ostalim lekovima za umirenje bolova , posle sve jačih bolova i sve manje pomoći od analginčića , na kraju smo otišli kod neurologa .Prvi lek , 2.700 dinara inače košta - kolko samo da kažem da se radi o skupoj bolesti, uzme li se u obzir šta se sve pije i maže dok lečenje traje , a sve se plaća, jeste pomogao ( koliko sam razumela, opije živce ),ali izazvao i alergiju na nogama . Drugi, košta skoro duplo manje, je takodje pomogao , ali je otac , već privikao na bol i zadovoljan što ga je bar malo umanjio, odlučuje da prestane da ga pije posle samo dva dana.
- Zašuntavili su me , govorio je, pošto smo prethodno prošli i kroz epizodu njegovog ustajanja usred noći i pokušaja da izadje napolje, valjda u potrazi za toaletom .Nije ni sam mogao da objasni zašto je, u pidžami i s kapom na glavi, izašao na stepenište i počeo da obuva cipele.
I tako, posle više od mesec dana bolova - sad ne znam dal na sreću, jer Google kaže da ovaj virus može da potraje i pola godine, pa i duže, počeo je da se oporavlja. Doduše , ložila sam i dalje do besvesti , u njegovoj sobi je bio ko u sauni, ali je njemu uvek bilo hladno .
U medjuvremenu sam, osim preporučenih vitamina, kupovala na tone sveg voća koje voli , neke kapsule koje, kao, pojačavaju imunitet, garant, ma, radila sve ono što su, iskustveno i teoretski, preporučivali ljudi oko mene.
A onda me je, taman kada sam pomislila da mogu da odahnem i da se sve polako dovodi u red . pozvao jer mu nije dobro, petnaestak minuta pošto sam izašla iz kuće . Sva sreća da nisam bila daleko, jer je mojoj prijateljoici bilo hladno, pa smo pešačenje neplanirano skratile.
Zatekle smo ga bledog , s lavorom u koji se ispovraćao, i jedva je izustio, guši me, zovi hitnu . Inače spada u ljude koji podnose bol i znala sam da je ozbiljno , čim traži hitnu pomoć.
Hitna je došla , kao da su već bili pred vratima. Iako sam rekla da ima 76 godina .
Već posle prvih pitanja , doktorka Vukadinović je postavila dijagnozu - plućna tromboembolija . Zahvaljujući tome što je slušala na času i što je dala adekvatnu terapiju, moj otac je dobio šansu da preživi. Statistika kaže, opet sam guglala, da se najviše umire u prva dva sata, pa prvog dana, pa u 72 sata. To mi je , kasnije, potvrdio i drugi moj prijatelj, dr Nenad, hematolog inače, kojem sam zahvalna do neba što me je iskreno i ne krijući ništa , redovno obaveštavao o stanju moga oca, o opasnostima , rizicima, što mi je davao nadu .
U vozilu Hitne pomoći , samo sam mladu doktorku koja je sedela pored mene i vozača, dok su iza ocu priključivali kiseonik i dok su se ta dva minuta otezala u večnost, pitala,da li će on da umre .
Vratih se da ovde dopišem i ovo - posle dva dana, dr Vukadinović je posetila u bolnici pacijenta kojem je spašavala život . Ja za takvo ponašanje , do sada , nisam čula . Da li je reč o unikumu ili dolazi neko vreme kada će ovo biti uobičajeno ponašanje , ne znam , ali znam da ovakav potez govori mnogo i o etičnosti i profesionalnosti i želji da se proveri naučeno i uradjeno , a sve zajedno , i o brizi za buduće pacijente.
Isto pitanje , da li će on da ure, postavila sam i dr Pavloviću , u Koronarnoj jedinici niške Klinike za kardiologiju , još jednom divnom čoveku kojem zahvaljujem za to što je moj otac danas živ, pošto je najpre primio oca i krenuo sa njegovim lečenjem.
- Znate , njegovo stanje je ozbiljno - kratak odgovor koji ne uliva nadu , noć bez sna i jutro s odgovorom dr Pavlovića, Vašem ocu je bolje.
Ne postoje reči hvale , ni zahvalnosti , koje mogu reći i za dr Pavlovića i sve ostalo osoblje Koronarne jedinice . Ono što sam tamo videla promenilo mi je zauvek sliku o sestrama bez srca , koje otaljavaju svoj posao i dremaju dok su pacijenti na samrti .
Hvala im za svaki osmeh, kada vide moj strah na vratima Koronarne i one reči koje smanjuju moju aritmiju - Vaš otac je tu , za svaku toplu reč upućenu i ocu i meni , za sav trud , jednak prema svim pacijentima , koji tih nekoliko dana zavise isključivo od lekara i od njih . I od Boga, naravno .
Kako glupo zvuči ona kovanica, nemam reči, ali čak i meni nedostaju reči kojim bih opisala neki obećavajući mir i neku tihu nadu koje vam uliva atmosfera stvorena na ovom odeljenju, dok ulazite na vrata iznad kojih svakodnevno visi smrt.
Ne dao Vam Bog da to doživite . Ali, prija, dok se molite da tog svog, iza tih vrata, i ovaj i sledeći put zateknete živog. Da ne bude sasvim prekriven onim prljavobelim iscepanim čaršavom , koji mu je do pre par minuta bio samo do brade .
Kasnije mi je moj otac , s neskrivenim ushićenjem , pričao o tome kako su oživljavali već mrtve ljude tek dovežene , kako su se angažovali oko svakog , pa čak i onoga za koga je izvesno da će ga izgubiti . I kako samo nemim pogledom konstatuju da se to dogodilo .
Pakao prva tri dana ,i dalje velike brige narednih ,pa prelazak na poslednji sprat iste klinike ,medju redovne pacijente. One nad kojima manje lebdi smrt i koji se spremaju za odlazak kući . I opet slušam očeve priče o tome kako se sve živo rastrči kad nekome padne teško , kako se i ovde nadljudskim naporima ljudi vraćaju iz mrtvih, kako neka sestrica pobledi od straha ko da joj je rod najrodjeniji u pitanju...
Dr Momčilović , sobni lekar koji je nastavio da vodi računa o ocu , zakazuje kontrolu u ambulanti za 9. maj . Pozdravljam ga s dovidjenja, ovoga puta srećna što su svi oni doktori i sve sestre doprineli tom suretu.
I pored onolikog oduševljenja svim ljudima na ovoj klinici , nisam ni malo nadahnuto napisala ovaj tekst , sve vreme pritisnuta teskobom koju sam imala dok sam tamo odlazila . Zato sam i rekla da nemam reči . I da nikome ne želim da ima prilike da proveri istinitost napisanog, dovoljno je da mi veruju na reč.
Ali , da ne bi imali tu priliku, izmedju ostalog nije loše i da ovu priču imaju u vidu.
Osim toga , tek sada shvatam koliko je oskudno osnovno medicinsko obrazovanje nas kao običnih ljudi koji nemaju dodira s medicinom , ali bi trebalo ponešto da znaju zarad svog i zdravlja i života svojih najbližih . I koliko je važno pričati o sopstvenim iskustvima , kako se nekom drugom ne bi dogodilo ono što se dogodilo nekome oko vas .
Dakle, moj otac je negde u februaru imao laganu prehladu , za koju sma smatrala da sam mu je ja prenela, budući da sam bila na pragu upale pluća i ležala mesec dana zbog težine svoje januarske prehlade. I da je dobro prošao , zahvaljujući vakcini protiv gripa , koju već godinama redovno prima .
Pisala sam već, i inače je počeo primetljivo da posustaje , do juče jako vitalan i pokretljiv čovek .
Kada je pre jedno dva meseca došao iz vikendice , počeo je da maže nekom zatečenom mašću levu stranu grudnog koša, govoreći da ima alergiju ili da ga je nešto izujedalo.
Onda je to počelo i da boli i da se širi i na levu stranu ledja , a pošto se sve loše kao po običaju dešava vikendom ,i pošto je moj prijatelj dr Milenko , inače doktorirao na raku kože, što mi uliva posebno pouzdanje u njegovu stručnost, bio u rodnom kraju , odlučili smo da , umesto lomatanja po ambulantama , sačekamo ponedeljak.
Herpes zoster , izgovorio je Milenko,prepisao terapiju i dao obavezne savete .
Izgubili smo dragoceno vreme , kada je potrebno drugačijom terapijom preseći ovaj virus, kako bi se prošlo s manje bolova , a narednih mesec dana muka ne može se preneti na papir.
Mada mi je narednih dana Milenko rekao - da znaš , to stvarno jako boli i on se ne folira, malo sam i izguglala i naišla na informacije da su bolovi kod herpesa zoster toliko jaki, da čak neki pacijenti pokušaju ili i izvrše samoubistvo.
Bojeći se da ga ne otrujem analginima i ostalim lekovima za umirenje bolova , posle sve jačih bolova i sve manje pomoći od analginčića , na kraju smo otišli kod neurologa .Prvi lek , 2.700 dinara inače košta - kolko samo da kažem da se radi o skupoj bolesti, uzme li se u obzir šta se sve pije i maže dok lečenje traje , a sve se plaća, jeste pomogao ( koliko sam razumela, opije živce ),ali izazvao i alergiju na nogama . Drugi, košta skoro duplo manje, je takodje pomogao , ali je otac , već privikao na bol i zadovoljan što ga je bar malo umanjio, odlučuje da prestane da ga pije posle samo dva dana.
- Zašuntavili su me , govorio je, pošto smo prethodno prošli i kroz epizodu njegovog ustajanja usred noći i pokušaja da izadje napolje, valjda u potrazi za toaletom .Nije ni sam mogao da objasni zašto je, u pidžami i s kapom na glavi, izašao na stepenište i počeo da obuva cipele.
I tako, posle više od mesec dana bolova - sad ne znam dal na sreću, jer Google kaže da ovaj virus može da potraje i pola godine, pa i duže, počeo je da se oporavlja. Doduše , ložila sam i dalje do besvesti , u njegovoj sobi je bio ko u sauni, ali je njemu uvek bilo hladno .
U medjuvremenu sam, osim preporučenih vitamina, kupovala na tone sveg voća koje voli , neke kapsule koje, kao, pojačavaju imunitet, garant, ma, radila sve ono što su, iskustveno i teoretski, preporučivali ljudi oko mene.
A onda me je, taman kada sam pomislila da mogu da odahnem i da se sve polako dovodi u red . pozvao jer mu nije dobro, petnaestak minuta pošto sam izašla iz kuće . Sva sreća da nisam bila daleko, jer je mojoj prijateljoici bilo hladno, pa smo pešačenje neplanirano skratile.
Zatekle smo ga bledog , s lavorom u koji se ispovraćao, i jedva je izustio, guši me, zovi hitnu . Inače spada u ljude koji podnose bol i znala sam da je ozbiljno , čim traži hitnu pomoć.
Hitna je došla , kao da su već bili pred vratima. Iako sam rekla da ima 76 godina .
Već posle prvih pitanja , doktorka Vukadinović je postavila dijagnozu - plućna tromboembolija . Zahvaljujući tome što je slušala na času i što je dala adekvatnu terapiju, moj otac je dobio šansu da preživi. Statistika kaže, opet sam guglala, da se najviše umire u prva dva sata, pa prvog dana, pa u 72 sata. To mi je , kasnije, potvrdio i drugi moj prijatelj, dr Nenad, hematolog inače, kojem sam zahvalna do neba što me je iskreno i ne krijući ništa , redovno obaveštavao o stanju moga oca, o opasnostima , rizicima, što mi je davao nadu .
U vozilu Hitne pomoći , samo sam mladu doktorku koja je sedela pored mene i vozača, dok su iza ocu priključivali kiseonik i dok su se ta dva minuta otezala u večnost, pitala,da li će on da umre .
Vratih se da ovde dopišem i ovo - posle dva dana, dr Vukadinović je posetila u bolnici pacijenta kojem je spašavala život . Ja za takvo ponašanje , do sada , nisam čula . Da li je reč o unikumu ili dolazi neko vreme kada će ovo biti uobičajeno ponašanje , ne znam , ali znam da ovakav potez govori mnogo i o etičnosti i profesionalnosti i želji da se proveri naučeno i uradjeno , a sve zajedno , i o brizi za buduće pacijente.
Isto pitanje , da li će on da ure, postavila sam i dr Pavloviću , u Koronarnoj jedinici niške Klinike za kardiologiju , još jednom divnom čoveku kojem zahvaljujem za to što je moj otac danas živ, pošto je najpre primio oca i krenuo sa njegovim lečenjem.
- Znate , njegovo stanje je ozbiljno - kratak odgovor koji ne uliva nadu , noć bez sna i jutro s odgovorom dr Pavlovića, Vašem ocu je bolje.
Ne postoje reči hvale , ni zahvalnosti , koje mogu reći i za dr Pavlovića i sve ostalo osoblje Koronarne jedinice . Ono što sam tamo videla promenilo mi je zauvek sliku o sestrama bez srca , koje otaljavaju svoj posao i dremaju dok su pacijenti na samrti .
Hvala im za svaki osmeh, kada vide moj strah na vratima Koronarne i one reči koje smanjuju moju aritmiju - Vaš otac je tu , za svaku toplu reč upućenu i ocu i meni , za sav trud , jednak prema svim pacijentima , koji tih nekoliko dana zavise isključivo od lekara i od njih . I od Boga, naravno .
Kako glupo zvuči ona kovanica, nemam reči, ali čak i meni nedostaju reči kojim bih opisala neki obećavajući mir i neku tihu nadu koje vam uliva atmosfera stvorena na ovom odeljenju, dok ulazite na vrata iznad kojih svakodnevno visi smrt.
Ne dao Vam Bog da to doživite . Ali, prija, dok se molite da tog svog, iza tih vrata, i ovaj i sledeći put zateknete živog. Da ne bude sasvim prekriven onim prljavobelim iscepanim čaršavom , koji mu je do pre par minuta bio samo do brade .
Kasnije mi je moj otac , s neskrivenim ushićenjem , pričao o tome kako su oživljavali već mrtve ljude tek dovežene , kako su se angažovali oko svakog , pa čak i onoga za koga je izvesno da će ga izgubiti . I kako samo nemim pogledom konstatuju da se to dogodilo .
Pakao prva tri dana ,i dalje velike brige narednih ,pa prelazak na poslednji sprat iste klinike ,medju redovne pacijente. One nad kojima manje lebdi smrt i koji se spremaju za odlazak kući . I opet slušam očeve priče o tome kako se sve živo rastrči kad nekome padne teško , kako se i ovde nadljudskim naporima ljudi vraćaju iz mrtvih, kako neka sestrica pobledi od straha ko da joj je rod najrodjeniji u pitanju...
Dr Momčilović , sobni lekar koji je nastavio da vodi računa o ocu , zakazuje kontrolu u ambulanti za 9. maj . Pozdravljam ga s dovidjenja, ovoga puta srećna što su svi oni doktori i sve sestre doprineli tom suretu.
I pored onolikog oduševljenja svim ljudima na ovoj klinici , nisam ni malo nadahnuto napisala ovaj tekst , sve vreme pritisnuta teskobom koju sam imala dok sam tamo odlazila . Zato sam i rekla da nemam reči . I da nikome ne želim da ima prilike da proveri istinitost napisanog, dovoljno je da mi veruju na reč.
Ali , da ne bi imali tu priliku, izmedju ostalog nije loše i da ovu priču imaju u vidu.
Обрадован сам што се све добро завршило... И наравно са чињеницом да још постоје добри лијечници...
ОдговориИзбришиПогрешна (беспотребна) терапија Herpes Zoster је код старије особе са сигурношћу довела до емболије - само утопљавање захваћеног мјеста, посипање са медицинским талком (или било којим пудером),избјегавање воде, хладноће и пропуха (нема купања), мало аналгетика (само код особа који не могу да издрже болове)и пуно стрпљења...
Hvala .
ОдговориИзбриши