SANJA IZ SIRIJE I NJENO JATO

      Sanja je moja prva net prijateljica . I prva koja je to postala i stvarno. Upoznale smo se dok je u svom sirijskom domu sedela za kompjuterom u pauzama izmedju dve Lidijine hemo-terapije. Dok joj je dopisivanje sa zemljacima , tokom oćajničke borbe za život najmlađeg deteta , bio jedini zračak svetlosti. Dok je krila suze  , glumeći nasmejanu majku, zbog čega su čak i lekari poverovali da je bezdušna, sve dok je nisu  "provalili", slučajno je zatekavši u molitvi, u jecanju. Dozvoljavala je sebi da plače samo noću, dok je Lidija spavala.I dok je niko nije video.

      Nekoliko godina posle Lidijine smrti došla je prvi put u svoju zemlju. U stvari, u ono što je ostalo od one njene zemlje koju je napustila 14 godina ranije, i ne znajući u kakvom će se haosu naci i ona sama i njena domovina , kada se jednom ponovo sretnu.

     Ćerka crnogorskog muslimana i Hrvatice, rođena u Prištini , nije imala odgovor na pitanje zašto za sebe i svoju decu traži baš srpsko državljanstvo u vreme kad su Srbi najomraženiji narod na svetu. Iako je, možda sa više prava, mogla da traži crnogorsko ili hrvatsko državljanstvo.Svako od njih troje dovodila je po jednom u  naredne tri  godine, sakupljala papire,trčala izmedju ambasada, konzulata, administrativnih sedišta opština u kojima je vadila dokumenta, MUP-a i ko zna još kojih institucija.Sve dok nisu svi dobili srpsko državljanstvo i srpski pasoš.Pa tako uspevali da posete i baku u Hrvatskoj.Na dedin grob, u Prištinu, nisu mogli.

       Za ono malo vremena koje su njena deca provodila ovde,  imala su priliku da  zavole i Srbiju i toplinu naših ljudi i sve ono što mi i ne primećujemo, a ljudima sa strane prija.Toliko da , posle povratka u Siriju, postanu pravi ambasadori Srbije medju svojim drugarima i njihovim roditeljima.Kada je "Molitva" bila prva na Eurosongu, odjekivala je njihova radost latakijskim ulicama. Sirijski dečaci i devojčice počeli su da uče srpske reči na iskvarenom srpskom jeziku Ines, Soraje i Mide, da vole naše pesme. I da mnogi od njih sanjaju o tome kako će jednog dana i sami posetiti tu daleku zemlju o kojoj su im tako lepo pričali njihovi drugari sa srpskim pasošima.
     Mido ovih dana sakuplja glasove za Željka Joksimovića, obecavajući glasačima poklone.Moj sin udara takvu reklamu Srbiji, da  bi ladno mogli da ga postavite za promotera, kaže mi Sanja maločas, ponosna na to što je svoju decu vaspitala isto kao i njeni roditelji nju.Da nas je više ovakvih, kao mi, i kao vi, koji ste nas prihvatili kao svoje, bilo bi nam svima mnogo bolje,piše mi Sanja.Slobodno ti napiši blog o tome, veli,dok se njen Mido dopisuje sa mojom bratanicom,u koju se vec zaljubio njegov drug Mahmud, čiji je san,kao i svakog arapskog dečkića, da ima plavušu za devojku.

     Sanja, Ines, Soraja i Mido , latakijski Srbi , proživljavaju ne baš lake trenutke u zemlji kojoj se nameće arapsko proleće. Maštaju o  tome da ponovo posete zemlju čije pasoše imaju, da udahnu vazduh koji ovde ima specifične čari, da ponovo ispravljaju svoj iskrivljeni srpski jezik.Pa makar na odlasku opet plakali...