Mogu li se popraviti zakvareni mozgovi i njihovi vlasnici

Znam, dobro znam nažalost, sve ono što se prethodnih godina nama ovde iz-dešavalo i šta nam sve događa; slušala sam izjave upućenih o psihogenim otrovima koje su na nas bacali, o medotama specijalnog rata koje ubijaju dušu i razum i nadu i sve ostalo u čoveku pa on od moralne gromade postane mizerija i nula; a opet, pred svakim novim neprijatnim iskustvom ja ostajem nema i postavljam pitanja kao da sve ovo nabrojano ne znam.



Ne, nisu ovo negacije i nisam hejterski nastrojena dok ovo pišem. Ovo je još jedan u nizu motivacionih tekstova za one čiji razum još nije pomućen dovoljno da bi se za njih reklo - nema nade. Da bismo od njih, kolektivno, digli ruke. Da se ne bi mogli vratiti među Ljude.



Primer jedan:

Stojim u redu pred kasom u jednoj niškoj Ideji, jednom jedinom kasom na kojoj je nastao zastoj jer Neka hoće da unovči neki čep od onog otrova od jednog napitka kojima se generacije decenijama truju. Traje i traje i traje, srećna dobitnica...nečega, a biće da su u pitanju dve boce dotičnog otvrova, izvoljeva i pita i... ko da je dobila spejs šatl, a ne otrov dotični, a prodavačica neuka i troma i sva se nešto trese da ne daj bože pogreši pa da je iznenade uručivanjem radne knjižice... elem, prođe to nekako uz mnogo gunđanja u redu koji se širi i produžava i kojem ona Idejica postaje tesna.

Kako srećna dobitnica napitka u znaku otrova ode, red se skrati, ali se i proširi, sjatiše se svi oko one jadne jedine kase, prepituju se ko je iza koga... gusto je ispred mene, mi iza znamo svoje mesto, na svu sreću.

Jedna, tu mojih godina, ne obazire se na gunđanja da su jedan, dvoje, četvoro pre nje, da prestane da se gura, da makar zamoli ako žuri... toliko se ne obazire da se iza nje čuje šapat "možda na čuje i ne priča", uz sažaljiv pogled kakav obično biva u takvim situacijama. 

Dok se dotična ne dočepa kase i dok ne promrmlja sebi u bradu da nema sitno... "ona ume da govori i čuje, zamislite", prolomi se glas iz nje. A ona, ni da trepne.

Koliki treba da si ološ, da te boli uvo za sve one primedbe, za sve one ružne reči koje su ti opravdano upućene, da možeš tako mirno, ne trepnuvši, da se praviš slep i gluv pred sopstvenim bezobrazlukom - e to mi nikada, ma sve dok sam živa, neće biti jasno. I koja je to merna jedinica za toliku neljudskost, sve da bi na tuđ račun ušićario jedno tri, pet...ma, neka je i 10 minuta?!

Primer dva:

Vraćam se iz Beograda Lastom, popele smo se prijateljica i ja na Autokomandi pa je  prtljag sa nama. I nije sav prtljag kriv, nego neki moji ramovi, lagani doduše, ali malo kabasti i moram sve vreme, duže od tri sata, da ih pridržavam uz sedište desnom rukom.

- Izvinite, molim Vas - obazrivo se obraćam saputniku ispred nas koji sedi sam - smem li da na ispred ovog praznog sedišta stavim ovo... mislim, neće Vam smetati...

- A gde ću onda ja? - mumla nesrećni saputnik ispred nas, besno me okrznuvši pogledom.

- Vi ionako sedite na samo jednom sedištu i samo ste za njega platili kartu, ali svejedno, zaboravite.

- Šta Vi hoćete, da ja ustanem da biste se vi dve raširile - sada već postaje glasniji.

- Ovaj razgovor nema svrhe, odgovara mu moja drugarica čija ga je konstatacija da smo tu gde jesmo zato što smo ovakvi, očito razbesnela, dok ja dodajem - ionako ste se obrukali za sve pare.

Za to vreme dve saputnice preko puta nas, takođe same sa svojim prtljagom na po dva sedišta, i nepitane, prave mesto za sav moj prtljag. Jedna čak na račun sopstvenog komoditeta smešta ramove ispred svojih nogu, dok druga vuče onu moju torbu sa svim cipelama koje sam mogla poneti i kupiti za onih nekoliko dana u Bg.

Obećavam im kafu, uz hvala, kada vozač napravi pauzu, po običaju na nekoj bezinskoj pumpi, one kažu, ma ne treba, ali  on umesto toga "odobrava" 10 minuta u Aleksincu. Silazim u nameri da kupim makar sladoled, ali u  nedeljno podne na stanici ne radi ništa.

Ulazi grupa mladića smejući se " u čitavom Aleksincu nema prodavnice koja radi" ... i nas četiri se smejemo zajedno sa njima, saučesnički bacajući pogled ka saputniku koji se - obrukao.

Koliko mora da je nesrećan čovek, pitam se, pa da nema nimalo empatičnosti prema saputnika čija ga molba ni na koji način ne ugrožava, a njemu dosta znači? Što reče moja drugarica, od onih koji su prošli mnogo više sveta od prosečnog stanovnika Evrope : " Gde god da si u svetu, ne da bi ti dozvolili da staviš svoj prtljag ispred praznog sedišta, nego bi to uradili i bez čekanja da zamoliš".

Kako rekoh, možda i ova priča dopre ne samo do ljudi koji se ponašaju kao ove dve moje saputnice, nego i do onih čiji su mozgovi počeli da se kvare... pa da, dok još ima vremena za njih, počnu da se popravljaju.


fotografije su s Fejsbuka

Follow by Email