Mogu li se popraviti zakvareni mozgovi i njihovi vlasnici

Znam, dobro znam nažalost, sve ono što se prethodnih godina nama ovde iz-dešavalo i šta nam sve događa; slušala sam izjave upućenih o psihogenim otrovima koje su na nas bacali, o medotama specijalnog rata koje ubijaju dušu i razum i nadu i sve ostalo u čoveku pa on od moralne gromade postane mizerija i nula; a opet, pred svakim novim neprijatnim iskustvom ja ostajem nema i postavljam pitanja kao da sve ovo nabrojano ne znam.



Ne, nisu ovo negacije i nisam hejterski nastrojena dok ovo pišem. Ovo je još jedan u nizu motivacionih tekstova za one čiji razum još nije pomućen dovoljno da bi se za njih reklo - nema nade. Da bismo od njih, kolektivno, digli ruke. Da se ne bi mogli vratiti među Ljude.



Primer jedan:

Stojim u redu pred kasom u jednoj niškoj Ideji, jednom jedinom kasom na kojoj je nastao zastoj jer Neka hoće da unovči neki čep od onog otrova od jednog napitka kojima se generacije decenijama truju. Traje i traje i traje, srećna dobitnica...nečega, a biće da su u pitanju dve boce dotičnog otvrova, izvoljeva i pita i... ko da je dobila spejs šatl, a ne otrov dotični, a prodavačica neuka i troma i sva se nešto trese da ne daj bože pogreši pa da je iznenade uručivanjem radne knjižice... elem, prođe to nekako uz mnogo gunđanja u redu koji se širi i produžava i kojem ona Idejica postaje tesna.

Kako srećna dobitnica napitka u znaku otrova ode, red se skrati, ali se i proširi, sjatiše se svi oko one jadne jedine kase, prepituju se ko je iza koga... gusto je ispred mene, mi iza znamo svoje mesto, na svu sreću.

Jedna, tu mojih godina, ne obazire se na gunđanja da su jedan, dvoje, četvoro pre nje, da prestane da se gura, da makar zamoli ako žuri... toliko se ne obazire da se iza nje čuje šapat "možda na čuje i ne priča", uz sažaljiv pogled kakav obično biva u takvim situacijama. 

Dok se dotična ne dočepa kase i dok ne promrmlja sebi u bradu da nema sitno... "ona ume da govori i čuje, zamislite", prolomi se glas iz nje. A ona, ni da trepne.

Koliki treba da si ološ, da te boli uvo za sve one primedbe, za sve one ružne reči koje su ti opravdano upućene, da možeš tako mirno, ne trepnuvši, da se praviš slep i gluv pred sopstvenim bezobrazlukom - e to mi nikada, ma sve dok sam živa, neće biti jasno. I koja je to merna jedinica za toliku neljudskost, sve da bi na tuđ račun ušićario jedno tri, pet...ma, neka je i 10 minuta?!

Primer dva:

Vraćam se iz Beograda Lastom, popele smo se prijateljica i ja na Autokomandi pa je  prtljag sa nama. I nije sav prtljag kriv, nego neki moji ramovi, lagani doduše, ali malo kabasti i moram sve vreme, duže od tri sata, da ih pridržavam uz sedište desnom rukom.

- Izvinite, molim Vas - obazrivo se obraćam saputniku ispred nas koji sedi sam - smem li da na ispred ovog praznog sedišta stavim ovo... mislim, neće Vam smetati...

- A gde ću onda ja? - mumla nesrećni saputnik ispred nas, besno me okrznuvši pogledom.

- Vi ionako sedite na samo jednom sedištu i samo ste za njega platili kartu, ali svejedno, zaboravite.

- Šta Vi hoćete, da ja ustanem da biste se vi dve raširile - sada već postaje glasniji.

- Ovaj razgovor nema svrhe, odgovara mu moja drugarica čija ga je konstatacija da smo tu gde jesmo zato što smo ovakvi, očito razbesnela, dok ja dodajem - ionako ste se obrukali za sve pare.

Za to vreme dve saputnice preko puta nas, takođe same sa svojim prtljagom na po dva sedišta, i nepitane, prave mesto za sav moj prtljag. Jedna čak na račun sopstvenog komoditeta smešta ramove ispred svojih nogu, dok druga vuče onu moju torbu sa svim cipelama koje sam mogla poneti i kupiti za onih nekoliko dana u Bg.

Obećavam im kafu, uz hvala, kada vozač napravi pauzu, po običaju na nekoj bezinskoj pumpi, one kažu, ma ne treba, ali  on umesto toga "odobrava" 10 minuta u Aleksincu. Silazim u nameri da kupim makar sladoled, ali u  nedeljno podne na stanici ne radi ništa.

Ulazi grupa mladića smejući se " u čitavom Aleksincu nema prodavnice koja radi" ... i nas četiri se smejemo zajedno sa njima, saučesnički bacajući pogled ka saputniku koji se - obrukao.

Koliko mora da je nesrećan čovek, pitam se, pa da nema nimalo empatičnosti prema saputnika čija ga molba ni na koji način ne ugrožava, a njemu dosta znači? Što reče moja drugarica, od onih koji su prošli mnogo više sveta od prosečnog stanovnika Evrope : " Gde god da si u svetu, ne da bi ti dozvolili da staviš svoj prtljag ispred praznog sedišta, nego bi to uradili i bez čekanja da zamoliš".

Kako rekoh, možda i ova priča dopre ne samo do ljudi koji se ponašaju kao ove dve moje saputnice, nego i do onih čiji su mozgovi počeli da se kvare... pa da, dok još ima vremena za njih, počnu da se popravljaju.


fotografije su s Fejsbuka

8 коментара

  1. Čitaš mi misli, priznaj! ;) Neki dan u DM-u vidim očajnu mamu kako gura kolica sa skroz malom bebom, beba plače, ma vrišti. Mami neugodno, vrti se, trpa pelene, hranu na brzinu u kolica, a neka na×××ana žena u prolazu (vjerojatno isto mama jer je uzimala slične stvari, samo je za razliku od ove druge sretnica jer je dijete nekome mogla ostaviti) komentira na glas "Bože, kakva dreka, nepodnošljivo!!!". Uskuvalo u meni, pa i ja počnem glasno komentirati kako ih ne smetaju odrasle pijanice po ulici ali plač male bebe da. Onoj očajnoj mami sam se nasmješila i rekla da mi je jako poznata situacija, neka se ne uzrujava. Evo i sad se nakostrušim kad se sjetim. Kako smo postali neosjetljivi prema drugima, tužno i jadno baš :(

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Sve priznajem ;) U stvari, kad imamo isti pogled na svet, normalno je i da nam s emisli poklapaju. Ljubac.

      Избриши
  2. Анониман31. мај 2016. 10:46

    Ja to nekako sve vidim tako, da su ljudi poput pomenutih jednostavno nezadovoljni svojim zivotom(znaju to svjesno ili ne) pa gledaju da i drugima zagorcaju zivot, pa makar na takav nacin.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. I to što kažeš... ja uvek kad vidim nekog, tako zlog, pomislim: koja li je muka njega na ovo naterala.

      Избриши
  3. Veruješ li da sam se hiljadu puta zapitala "zašto" kada sam bila u takvim situacijama ili prisustvovala njima? I nemam odgovor. I nikad mi neće biti jasno zašto su ljudi tako bezobrazni i neljubazni prema nekom ko uopšte to nije zaslužio, bez ikakvog povoda i razloga.
    Evo da dam i ja jedan primer: prošle godine odem ja u Dom zdravlja u mom mestašcu, da snimim nogu koju sam povredila, a posle toga da vadim krv i proverim krvnu sliku. Bilo je leto, ja u šortsu (bilo mi je lakše tako nego da se skidam pred dr da bi me snimio, plus računam nije toliko nepristojan i kratak, a i neću se zadržati). I odem ja da vadim krv, kad mi medicinska sestra kaže (pred još par radnica i pacijenata) kako sam nepristojna i da bi trebalo da znam valjda kako se dolazi u Dom zdravlja - onako sva namrštena i gorda - i svašta još nešto. Ali ajde to, ti ne bi verovala koliki je dekolte ona imala! A ona tu pritom radi. I tako, ja sva zbunjena, izmucam da sam išla pre toga na snimanje noge, objasnim joj i ona mi reče "u redu", ali onako, s visine.
    Kad sam stigla kući, setila sam se šta sam joj sve mogla odgovoriti. Ali džabe, toliko me parališe ta iznenadna potreba ljudi da budu bezobrazni prema tebi, da se ne snađem u datom trenutku.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Ja sve mislim da je takve ljude neka duboka unutrašnja nesreća napravila takvima. Pa mi ih nekako dođe žao.

      Избриши
  4. Takve ljude strašno žalim :( Mora da su mnogo nesrećni i...duhom bolesni.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Tačno. Da znaju kako je loše biti takav, verujem da ne bi bili. Al ih neka muka sprečava da budu ljudi.

      Избриши

Volela bih da razmenimo mišljenja na ovu temu. Hvala.

Follow by Email