Kupusnik i slavljenja Badnje večeri krišom

U mojoj kući, kao i u većini domova u mom kraju i uopšte na jugu Srbije, pita s kupusom, kupusnik, zeljanik, pita zeljanica... jedna je od obaveznih stavki na stolu za Badnje veče. Čak i onda kada su mnogi krišom slavili Badnje veče i Božić.


Ovaj tekst je samo malim delom priča o nekim jelima koja se spremaju za Badnje veče. Njegov drugi aspekt je priča o tome da li je i kako je Srbima zabranjivano slavljenje verskih praznika tokom komunističke "ere".




Sigurno ste i sami često čuli tvrdnje da je ovih zabrana bilo, ako ne na papiru ono u praksi, ali i one koje  opovrgavaju postojanje bilo kakvih zabrana i koje sa negiranjem i specifičnom ironijom gledaju na čitav taj, i dalje kontraverzni posleratni period tokom kojeg je pravoslavlje bilo bauk tema.



Moje  najupečatljivije sećanje vezano za temu zabrana, a da nije samo prepričavanje tuđih iskustava, jeste razgovor sa jednim tada poznatim niškim lekarom, sada penzionerom. Vraćali smo se, te 1983. godine, sa časova engleskog jezika koje smo slušali na tadašnjem Radničkom univerzitetu i on i ja te večeri nismo otišli sa drugarima iz grupe na piće, iz istog razloga.

- Žena sprema pitu s kupusom kojom uvek obeležimo Badnje veče- priznao mi je usput.

Otkad znam za sebe zeljanik je u mojoj kući, pored česnice, bio podrazumevajuće jelo za Badnje veče. Prebranac, riba, posne punjene paprike... da, sve to može ali i ne mora.

Bilo je to vreme kada je obeležavanje pravoslavnih praznika još bilo tabu tema i ne pamtim da sam do tada, a imala sam već 24 godine, sa bilo kim van kruga najbližih prijatelja razgovarala o tome. Zato mi je bilo zanimljivo i kako stoje stvari u njegovom okruženju.

- Svi slave, ne verujem da ima kolege koji ne slavi jer svi na ovaj dan žure kućama, ali niko o tome ne priča javno, krijemo jedni od drugih- priznao mi je, a nije ni bilo potrebno da pitam zašto.

Jer sam znala.

Na ljude koji su poštovali i obeležavali pravoslavne praznike, bez obzira na to jesu li uistinu bili verujući ili su samo poštovali tradiciju, nije se blagonaklono gledalo u radnoj sredini. Ne samo da su njihove šanse za napredovanje bivale minimizirane posle spoznaje da "veruju" i da "slave",  već su doživljvali i neprijatnosti, od ismevanja i nipodaštavanja do gubitka posla. Ovo poslednje, doduše, dešavalo se nešto ranije, ali- stra' lojze čuva, kaže se u mom kraju. Najupečatljiviji mi je primer oca moje drugarice koji je  dobio otkaz zato što se, inače član SK, venčao i u crkvi. Pa su zato njenu sestru i nju baba i majka nosile u neka okolna mesta kako bi bile krštene.




- Naši rođaci su morali da potpuno zamračuju prozore tokom slavske večere, u strahu da ih neko ne prijavi- pričala mi je druga drugarica- Srećom, moj rođendan je na dan naše slave, tako da je "detetov rođendan" bio već spreman odgovor mojih roditelja, za slučaj da nam neko nenajavljen baš na slavi bane u kuću.

Jedna prijateljica, opet, krišom je za Uskrs kuvala jaja i onako nefarbana davala ih svojoj deci koja su  tužno gledala ostalu decu dok se kuckaju šarenim jajima. Svekar, kod koga je strah od gubitka pozicija bio jači od svega, nije dozvoljavao da se u njegovoj kući za Uskrs farbaju jaja. Moju tetku koja je o Zadušnicama obilazila grobove svojih i muževljevih roditelja, stalno je ismevao dever-sudija, kojem je "na službi" mozak bio toliko ispran pa su prošle decenije dok i sam nije posetio groblje na ovaj dan.

Kada danas slušam ismevanje od onih koji opovrgavaju da je Srbima u SFRJ bilo zabranjeno da ispovedaju svoju veru, a to dolazi najčešće od onih koji su i te kako učestvovali u tim zabranama ili o njihovim potomcima kojima je ta ironija ulivena u glave upravo kao odbrana od roditeljskog greha, samo se naježim.

Svi se oni pozivaju na to da je eto, Neki Neko, Tajitaj, mnogi koje oni lično znaju... slavio slavu i nije mu falila dlaka s glave. I jesu u pravu. Ali, taj ko je slobodno slavio, a moj otac i naša rodbina su bili od tih, sigurno je bio neko ko nije mogao da izgubi pozicije sve i da ga potkažu da slavi slavu i ostale verske praznike. Sitan zanatlija, poljoprivrednik... bilo ko, samostalan i nezavisan od vlasti kao što je to slučaj sa radnicima i "poštenom inteligencijom" u fabrikama.

 Ni ne trudim se da demantujem njihova (ovih koji tvrde da zabrana poštovanja pravoslavlja i maltretiranja onih koji te zabrane ne poštuju nije bilo)... izvinte mi na izrazu, lupetanja.

Najpre zato što ja u stvari ne znam ko je za to kriv. Nesrpska vlast, koja je u korenu sasecala  sve što je vezano za pomen i postojanje tradicije većinske nacije? Srpska vlast, odnosno polupismeni i nedoškolovani partijski komesari koji su bili veći katolici od Pape i koji su zarad sopstvenog opstanka na vlasti i komoditeta praćenog privilegijama i otetim dedinjskim vilama, gušili  identitet sopstvenog naroda? Sitni partijski i opštinski službenici koji su u svojim sredinama izigravali spahije? Sitne duše komšijske, profesionalni i žbiri amateri, spremni da za neku siću od položaja, plate, funkcije, privilegija... prodaju ne samo komšiju, već i kuma i rođenog brata?

Ko god da je gušenju pravoslavlja na ovim prostorima kumovao, a neko sigurno jeste i sigurno je da ga je bilo, zna s kojim ciljem je to činjeno. Jesam sklona verovanju da smo najviše krivi sami za to što nas je snašlo, sve i da su zabrane dolazile "odozgo". Kako bi se inače to "primilo" na našem terenu? 

Kako god, kupusnik u mom sećanju ostaje urezan kao jedan od simbola poštovanja  pravoslavlja. Bez obzira na to što me današnji  "božji ljudi", svojim bahaćenjem, džipovima, korišćenjem žezla kao štapa za selfi, dranjem naroda za službu od jedva pola sata ko da su orali čitav dan, sve više, agilnije i sve bezuspešnije, okreću protiv te iste vere.

-Ne treba meni posrednik u razgovoru sa Bogom, niti mi je jasno zašto bi trebalo da punim džepove sveštenicima ostavljanjem para na ikoni- reče mi danas prijateljica dok smo izlazile iz crkve,  u kojoj baš iz protesta zbog bahaćenja pravoslavnih sveštenika nije ostavila ni dinar, osim za sveće.

Primetismo, poslednjih godina sve je manje sveta u crkvi na Božić. Tek po troje ljudi ispred nas, tamo gde se kupuju sveće. A do skora, kada su  mnogi tek pronalazili svoj identitet, red se ispred crkve protezao do sredine parka u kojem se ona nalazi.

Zanimljivo, moja prijateljica  je ove godine prvi put umesto kupusnika za Badnje veče spremala pitu s krompirom i prazilukom.


Follow by Email