Kad ubereš tuđe, i to se zove krađa

Dok sam prala tepih pre neki dan u dvorištu, komšinica mi sa terase daje znak- deka iz naselja, znam ga iz viđenja, odložio kolica kojima je vozio đubre do obližnjeg kontejnera i pokušava da dohvati breskve iz mog dvorišta.

Stojim pored onog tepiha s crevom u ruci i gledam ga.

- Ja, da vidim kakve su.
-Aha, da vidite kakve su.
-Pa oću da kalemim, pa da vidim kakve su.
-Aha, hoćete da kalemite.
-Ma, baba oće da kalemi.
-Aha, baba oće da kalemi.

Dok je odlazio, kažem komšinici, šta ćeš, sirotinja valjda, da nije ne bi se brukao da pod stare dane krade tuđe breskve... šta da mu kažem.

Meni, inače, breskve padaju s neba, pa može da ih bere svako kome se prijedu. Nema veze što ih je ukupno jedno deset, izrađalo se drvo, vreme mu je da bude odsečeno; što su još zelene i što ih mi nismo još ni probali.

Sutradan, dok sam ispirala neku kantu na česmi, momak, nema mu 25, bere smokve. Stojim i samo ga gledam, s onom kantom u ruci, kaže dobro jutro, dobro jutro kažem i ja, i ode.

U toku dana najmanje troje-četvoro njih se zaustavi; neki odmah navale da beru, a neki se  kao zaustavili da predahnu u hladu, pa šarajući očima levo-desno, grabe s grana sve što mogu dohvatiti i trpaju u torbe.



Za smokve me baš briga. Nabrala sam dovoljno, za neka slatka i džemove i kolače i stavila u zamrzivač, ko će da (se) kuva po ovoj žezi. Svi prijatelji koji su hteli, dobili su koliko su hteli. Nekima sam ih na silu uvaljivala, časna reč.

Mnogo me je više bilo briga za višnje i trešnje, jedva sam uspela da ih odbranim od onih koji nikako da shvate da voće, da bi se bralo, najpre treba da sazri.

-Što ne bereš ovu višnju?- pitaju, navikli da nose prepune gajbe onda kada ih smo godišnje iz voćnjaka brali na tone.
- Čekam da sazri, ona bar nije pored ulice pa mogu da je oberem  tek onda kada zaista bude zrela.
- Aaaaa, ja rekoh nećeš da je bereš, pa....

- Što ne bereš ovu trešnju?- pitaju, ustremljući se pravo s kapije na one, tek zarudele. Kao da smo mi mrzitelji trešanja, pa da nas oslobode napasti.
- Čekamo prvo da sazri, zaključavamo kapiju pa ne mogu da je oberu.
-Aaaaa, ja rekoh nećeš da je bereš...

Sinoć, dok je probala belo grožđe, još nedovoljno sazrelo, koje sam joj tek ubrala, priča mi prijateljica

- Bila sam do juče u Pirotu, vidim, komšije beru grožđe, duplo krupnije od ovog tvog, dadoše mi jedan grozd, on ovoooooliki bre, al još nije potpuno sazreo, kažu ljudi, ne može da se živi od prolaznika. Beru po ceo dan, noću se penju preko ograde, lupaju svu noć, a i neko može da pogine penjući se na ogradu, zbog jednog grozda. Pa bolje mi da ga oberemo, kažu, jes da će završiti u rakiji, ali će bar nešto da nas stigne. Ovako, obraće ga drugi.

E da, zaboravila sam- pre nekoliko dana obrali smo ono malo oraha što je rodilo ove godine na njivi kraj Nišave  (pored onih višanja od kojih smo definitivno digli ruke gubeći bitku pred onima koji ih oberu još nedozrele),  a koje nisu pokupili profesionalni berači tuđih oraha koji tu svoju delatnost nazivaju poslom.

Na sreću, ove godine nas niko od njih nije zatekao. Prošle godine, priznajem, malo sam se naježila kada je, sav zadihan, očito besan što smo ga pretekli na sopstvenoj njivi, utrčao vođa jedne od takvih ekipa koje haraju po tuđim voćnjacima. Razmeni nekoliko reči sa mojim ocem, a ja sam, ali časna reč, svaki čas očekivala da potegne neki nož  iz džepa i otera nas praznih ruku sa njive. Naše.

- Kakva je to ekipa iz Aleksinca koja je došla da bere orahe ovde?
- Ne znam ja ništa o tome.
- Kažu, došla neka ekipa iz Aleksinca i beru ovde, eno, sve orahe su pobrali- objašnjava mom ocu dok pogleđuje na naše prepune kofe.

Naravno da su orasi još zeleni. Ali, da smo čekali da uzreju, ne bi nas dočekali.
Pobrinula bi se za njih neka "ekipa". Ljudi rade "posao".

Godinu dana pre toga zatekao ga  je moj otac kako  sa "ekipom" bere naše orahe. Pravdali su se da su se tu zaustavili samo da odmore i otišli. Ponovo ih je zatekao kroz nekoliko sati, a kada im je rekao da  nije u redu što su mu obrali orahe, počeli su da viču na njega:

-Šta, ti hoćeš da kažeš da smo mi lopovi? Šta ti oćeš od nas? Mi ovaj posao radimo tek od juče, nismo ti mi obrali orahe nego neko drugi.

Nije greh ukrasti knjigu i cvet, kažu neki. Ne slažem se s tim, osim kad je u pitanju pelcer- kažu da se ukradeni garant primi.

Za neke nije greh  krasti bilo šta, pa ni voće i povrće.

- Šta oćeš, imaš toliki voćnjak, a ja sam ubrao samo za jednu šaku- govorili su mom ocu dok je pokušavao da se izbori sa takvim beračima njegovih višanja, koje je uzgajao sa toliko truda i prolivenog znoja.
- Jeste samo šaka, ali vas takvih dnevno prođe na desetine. Pa ti izračunaj da li  su moje višnje, ma koliko da ih je, dovoljne za sve vaše prazne šake koje biste da napunite baš u mom voćnjaku. A da ne pominjem da skoro svi vi odavde nosite pune kese, ne samo šake.

Na svu sreću, posle ovog grožđa, u mom dvorišu ove godine više nema šta da zri...