Da li žuta štampa crveni od sramote


    Da u  potrazi za senzacijama srpska štampa više ne bira  sredstva, a da joj pri tome gotovo ništa nije sveto, pa čak ni sam život, pa čak ni sama smrt, znamo odavno. (Čast RETKIM izuzecima). No, ono što je veliki broj srpskih listova i portal magazina juče objavio, neprovereno, nisko, gnusno i toliko podlo da se čoveku, izvinte me na upotrebi ovog izraza, pripovraća od stvarnosti u kojoj živimo i od svih tih "novina" koje objavljuju sve, samo novosti ne objavljuju, to se, jednostavno, podvodi pod kategoriju najniže prizemnosti do koje je neko uređivačko "pero" i  do koje je neka uređivačka politika mogla da padne. 


     Pri ruci mi je ova adresa. napomena - ovde je bio tekst u Telegrafu, ali je u međuvremenu uklonjen, pa sam ga iskopirala sa Kurira, gde još stoji i objavila kao komentar.







Mada je mogla da to bude bila koja druga od mnogobrojnih, koje  su u trci za jeftinim popunjavanjem skupih novinaskih stranica iskoristili  sumnjivu i, kako se iz komentara saznaje, lažnu priču o smrti jednog ČOVEKA- dakle, nekoga ko ne može da se od ovih laži brani,  a sve u cilju privlačenja čitalačke pažnje. Klika na datu adresu, kupovine novina, svejedno.


     Kome je to stalo i zašto da od čoveka za koga se iz komentara upućenijih saznaje da je umro ( pre 24 godine, ejjjjj) u svom krevetu (eeeeej), od infarkta, pravi beskućnika i da zarađuje  na srceparajućoj prići o njegovoj smrti u vozu, negde na pruzi,  meni je manje važno. Svakakvih piskarala  je bilo  otkad  je mastila, olovke, kompjutera...  I biće ih, nažalost.

     Ali, kako  je nekome, bilo kome, ko sebe sme da nazove novinarem i urednikom, za koje od kad je novinarstva važi pravilo "neka se čuje i druga strana" i "najmanje dva puta proveri svaku informaciju koju se kaniš da objaviš", kako je nekome takvom uopšte ne moglo, nego smelo na padne na pamet da objavi ovu izmišljenu tugovanku?

     Taj Čovek je imao porodicu, prijatelje, matičnu kuću u kojoj je radio, kolege sa kojima je radio i one sa kojima se uz to i družio.

     Novinari žute štampe, a takvima sve više postaje sve veći broj onih koji sebe nazivaju ovim, nekada časnim imenom, u stanju su da za pola sata zasnaju da li je ovaj prevario onu, sa kim je noćas na nekom splavu polugola cupkala ona, gde se posle svakog konačnog raskida sa mužem sklonila ta i ta, bez ikakvih problema ulaze u spavaće sobe i kupatila svakoga iole željnog slave, ma... ništa im nije ni nedostupno, ni sveto!

    A Beograd je, ma koliko velik bio, ipak palanka, kao i svaki srpski grad. I za manje od sata, ako pitate jedno desetak ljudi, iole obaveštenih ( a svako od nas, kamo li  novinari, zna bar toliko), možete saznati SVE, O SVIMA. Ali baš o svima.

     I kako se , onda, ne izlazi mi iz glave to pitanje, kako se onda  niko iz redova tih silnih, vajnih, "upućenih", "obaveštenih".... novinara i urednika, ne  usudi da pita bar jednog, dvoje, troje ljudi, da  bi saznali istinu. I kako bi se danas već ponosili time što nisu objavili glupost kao oni drugi, kojima se čitava javnost smeje.

    Pretpostavljam da računaju na kratko pamćenje čitalaca, kojima je ionako preko glave toliko toga, da bi se još zamajavali pitanjima istinitosti onoga što novine pišu. Zaintrigira ih primamljiv naslov koji će njihovu muku i tugu ublažiti saznanjem da ima i gorih sudbina od njihove, pa opomenuti tim napakovanim lažima trče za svojim poslom, ne bi li se na vreme spasli slične sudbine.

     Pretpostavljam  i to da vlasnici medija koji objavljuju ovakve gnusne i servirane im  izmišljotine  ne žele da izdvoje pare za zapošljavanje istinskih novinara - edukovnih, školovanih, obrazovanih ljudi, koji će se istinski i baviti poslom novinara. I da im je lakše da angažuju polupismena piskarala, nepriučene urednike, neobrazovane i neinformisane saradnike, koji se prodaju za sitne pare - valja preživeti kad već nema pametnijeg posla, umesto da plaćaju pravu cenu za kvalitetan rad sposobnih i pravih novinara.

     Iskreno, zato me je danas i sramota kada mi se mnogi obrate sa - koleginice. No, to je već neka druga priča.

    Za kraj, uz pretpostavku da ste pročitali linkovani tekst i da vas je mrzelo da čitate komentare, iskopiraću nekoliko, objavljenih ispod njega

"Prica je dirljiva, ali na srecu nije istinita.Dragan je umro u svom stanu u snu od infarkta.Bio je aktivan glumac do poslednjeg dana, prema tome, nije bio beskucnik niti bi bilo ko od njegovih prijatelja to dopustio ikada.Nije lepo objavljivati ovakve price o coveku koji nas je sve na neki nacin odgajio…Eto.."

"UMRO JE U SVOM STANU NA DAN KAD JE TREBALO DA ODIGRA PREDSTAVU!!! NIKAKO KAO BESKUĆNIK!"


"Zašto neko pokušava 24 godine posle smrti Dragana Lakovića da izmišlja njegov ponižavajući kraj?! Jedan od najvećih glumaca mjuzikla, kralj dečije pesme, Dragan Laković, samo desetak dana pre svoje smrti, odigrao je naslovnu ulogu u mjuziklu „Čovek od La Manče“ i time obeležio jubilej – 40 godina umetničkog rada. Umro je od infarkta maja 1990. godine. Pouzdano znam, jer sam na prvoj reprizi mjuzikla uradila sa Lakovićem ekskluzivni intervju za list „Politika“. Pepi Laković, njegov brat blizanac, bio je drag i darovit čovek i nije tačno da je izvršio samoubistvo na Tisi, već je u čamcu sa svojim unukom ploveći, doživeo infarkt razorne moći. On to ne bi učinio, jer je voleo i život, i ljude, a pogotovo ne pred unukom."

Žuta štampo, i ostala koja naginje ka žutom, kada ćeš već jednom da pocrveniš od sramote??!!




Negoslava Stanojevic дели ово преко Google+

пре 1 године  -  Дели се јавно
+
2
3
2
 
 · 
Одговори

Није овде реч о сензационализму, чак ни о вулгаризацији нечије боли... не, овде се ради о нечему дубоко инфериорном... Прави чланак Н. Поздрављам Те!

Što se u našem narodu naziva neznanjem, kombinovanim sa osionoćšću, nečašćem i još mnogo nečim.Hvala, S, otpozdravljujem.

teksta na linku nema, ali bio mi je dovoljan tvoj tekst i komentari da shvatim o čemu se radi. Kao i priča o Neši Leptiru. Ne čitam novine, ne gledam televiziju. jeste novinarstvo palo na niske grane, ali ja mislim da se i tu meša politika. U našoj zamlji sve je dopušteno. Crne hronike su prepune, imam utisak da je to da nam pokažu da treba da budemo srećni što se to nama nije dogodilo. retke su i na poslednjim stranicama zaturene vesti o lepim stvarima, a u ovim vremenima, potrebnije su nam takve vesti.

To je bilo u Telegrafu ali su ga uklonili. Evo ga u Kuriru O HEROJU NAŠEG DETINJSTVA URBANA LEGENDA: Tužna priča o tome kako je umro Dragan Laković! POP KULTURA17:47, 18.02.2014.Autor: EPK 175 Pošalji e-mail Odštampaj tekst A Ulazi u potpuno prazan kupe i konačno seda u udobno sedište. Više ne razmišlja ni o čemu. Čak ni o voznoj karti i novcu koje nema. Sam je Dragan Laković, foto Youtube Visoki šezdesetogodišnjak, umorno hoda po prepunom platou. Bez prtljaga. Poguren. Kao da nosi teško, nevidljivo breme. Na njegovom izboranom licu, neuredna, višednevna brada. Poneko od prolaznika ga ipak prepoznaje i radoznalo se zagleda u njega. Železnička stanica. Gužva je. On nezainteresovano posmatra bučnu gomilu i bezuspešno pokušava da je izbegne. Ljudi se kreću haotično. Žure. Nema opuštenih. Svi su napeti. Čekaju ili prate nekoga. Odlaze negde, ili dolaze od nekud. Samo je on, potpuno ravnodušan. Samo se on, nikome ne nada. Samo on, ostaje tu. Na razglasu prijatan ženski glas. Još jedna najava. Ne čuje. Ne zanima ga. Zamišljeno i odsutno hoda, ispunjenim peronom. Nista ne primećuje. Kao da ništa osim njegovih misli ne postoji. Voz pred polaskom. Putnici se kroz prozore pozdravljaju sa onima što ih ispraćaju. Teškim korakom prolazi pored. Na samom kraju dugačkog niza, gotovo prazan vagon. Na njemu, širom otvorena vrata. Stao je. Nema mnogo vremena. Rukom se hvata za hladan, uglačani metal. Odlučno staje na stepenik i ulazi unutra. Dosta je hodao. Previše je bilo lutanja za danas. Želi da samo malo sedne i odmori svoje umorne noge. Voz iznenada naglo kreće, dok on zatvara masivna vrata za sobom. Ne zna kuda putuje. Ne oseća radoznalost. Ne mari za to. Ulazi u potpuno prazan kupe i konačno seda u udobno sedište. Više ne razmišlja ni o čemu. Čak ni o voznoj karti i novcu koje nema. Sam je. Nikome ne smeta. Gladan je. Ne obraća pažnju. Dugačka kompozicija lagano izlazi iz stanice. Prazan pogled nestaje kroz prljavo staklo. U očima odraz drugačijih slika. Uz jednolično kloparanje točkova, spušta svoje otežale kapke i lagano uranja u san. A tamo negde, u tom nadolazećem miru, kao da čuje neku decu i njihovu udaljenu, veselu graju. Nestrpljiv da ih sto pre sretne, on hita ka njima. Njihovi glasovi su sve jasniji. Konačno uspeva da ih vidi. Raširenih ruku, trče prema njemu. Sa neskrivenim poverenjem mu prilaze i razdragano ga okružuju. Grle ga i on grli njih. To su svi oni mališani koje je beskrajno mnogo voleo. Sve one devojčice i svi dečaci, kojima je poklonio ceo svoj zivot. Deca se sve vreme smeju i pevaju poznate strofe. On počinje da peva sa njima. Pesmu za pesmom. Baš kao nekada. Srce ispunjeno srećom. U duši spokoj. Njegova nadiruća radost je ogromna. Baš kao i njegova želja, da ovaj san večno potraje. Da se iz njega, više nikada ne probudi. U neko doba, kondukter. Zove. Čovek u naizgled dubokom snu, ga ne čuje. Nema odgovora. Laganim dodirom po opuštenom ramenu, pokušava da ga probudi. Uzaludno. Usnuli putnik sa osmehom na licu, već je stigao na svoje odredište. Njegova vozna karta za večnost, već je bila probušena. Dragan Laković... Najbolji drug mnogih detinstava. Čovek sa kojim smo svi mi, pevali najlepše stihove u svome životu. Čovek koga smo zavoleli, jos dok smo imali sasvim čiste, neisprljane duše. Nekada davno, kada smo bili deca. Umro je usamljen u vozu, na relaciji Beograd-Bar. Bio je beskućnik... Trebalo bi napomenuti da je ovo urbana legenda koja se već godinama prepričava. Iako niko ovu priču nije zvanično potvrdio, isto tako je do sada niko nije ni demantovao.
Прикажи мање

I konačno, pravo novinarsko reagovanje, pokusaj da se spere sramota žute štampe "Blic" će u narednim danima baciti novo svetlo na život i delo Dragana Lakovića. Čoveka koga je Srbija tako lako zaboravila iako je i danas, 24 godine posle smrti u svom stanu u Beogradu, praktično jedan od najslušanijih pevača. "Blic" u sutrašnjem štampanom izdanju donosi: kako se smrti svog oca Dragana seća njegova ćerka Ljiljana Laković, ko je, zaista, bio Dragan Laković, kako ga se sećaju kolege i prijatelji.

Oglasila se i porodica "Dragan Laković preminuo je pre 24 godine u Beogradu, od posledica infarkta, u svom domu, okružen porodicom, u prisustvu lekara Hitne pomoći, neposredno posle povratka kući sa reprize pozorišne predstave "Don Kihot“ u Pozorištu na Terazijama", oglasila se porodica pismom upućenim na adresu Kurira, i tako po prvi put, prema dostupnim podacima, saopštila istinu i opovrgla urbanu legendu. Sram da vas bude, ne samo vas iz Kurira i gorepomenutih, nego i sve ostale!!!

Uh, da li da se osećam prozvanom.... Mislim, slažem se sa Vama, samo je činjenica da su domaći zatvori tesni za mnogo gore izgrednike, pa se ovi provlače dok.....ne sagradimo nove zatvore, valjda.

najveći problem je što je danas u srbiji novinar sve i svako. Novine pokreće onaj ko ima para. Samozvani novinari bez znanja i zvanja pišu sve i svašta. "Informacije" koje se plasiraju kao senzacionalističke su na nivou bljuvotine koja vređa zdrav razum. Žalosno je što u Srbiji ne postoji pravni sistem, jer takve osobe ne samo da bi trebale da zaglave robiju već da im bude zabranjeno da se bave novinarstvom. Takve bruke skrnave profesiju, nanose nesreću ljudima i narušavaju privatnost. Ništa manje nisu jadni ni oni koji kupuju takve tabloide i napajaju se takvim tračevima, umesto da bojkotuju takav prostakluk, oni ispiraju usta, daju im važnost na svakom koraku.....
Прикажи мање

Izgleda da su sve vrednosti izgubile. A i moral i kompas.

Čitala sam juče na nekoliko portala tu priču i baš sam se osećala izigranom jer sećam se da tada niko nije tako nešto pisao o Draganovoj smrti. Odakle im ideja, imaju li ljudskosti i pijeteta prema umrlom umetniku i dečijem junaku, da na takav način privlače čitaoce?! U našoj zemlji novinari su odavno , bar većina, izgubili kompas i moral.

I što je najgore, ako ih neko nešto i pita, oni će naći opravdanje i izgovor - ovo je urbana legenda, o tome se priča, mi nismo izmišljali ono o čemu se priča, nego to samo preneli.

Jesam li vam rekla? evo odgovora kakav sam i najavila Kako je portal Kurira i juče naglasio, radilo se naime o priči koja je važila za, kako je to i navedeno, urbanu legendu uz podsećanje da je niko do sada nije opovrgao. Namera nije bila da pomenutim tekstom umanji ili omalovaži lik i delo istaknutog umetnika koji je bio jedan od heroja mnoge dece koja ga i dan danas, sada već kao zreli ljudi, pamte. objavljen je ovde -http://www.kurir-info.rs/porodica-dragana-lakovica-odigrao-je-don-kihota-i-te-veceri-umro-okruzen-najblizima-u-svom-domu-clanak-1236225?__hstc=87360327.83c88532b4f87cf7a2bee3f7c080bb16.1392828032426.1392828032426.1392828032426.1&__hssc=87360327.1.1392828032426&__hsfp=1334445898

Follow by Email