Na traženje nestrpljivih, kojima se dopala priča sa Violetom Jović, drugi deo intervjua objavljujem pre roka.Večeras, umesto sutra.
I ne mogu da odolim - na kraju razgovora sa njom objavljujem i već pomenutu, a meni najomiljeniju njenu pesmu.
Imaš
sijaset i poslovnih i privatnih obaveza. Kako uspevaš da sve to pomiriš, pa i
da u ovom vremenu koje je sve samo ne lako, nađeš toliko optimizma za sve, a
posebno za pisanje ?
- Мислим да је ствар у доброј организацији и у позитивном односу према животу. Али, не хвата ме паника од обавеза, већ настојим да их обављам са потребном пажњом, да будем ефикасна и ажурна. Једноставно код сваког појма „НЕ МОГУ“ прецртате реч „НЕ“. Приоритет у животу сваке мајке су њена деца и брига о њима. Процес васпитања није омеђен годинама, непрекидан је и, по мени, састоји се од отвореног разговора и личног примера. Нисмо ни свесни колико нас наша деца имитирају. Они у нама налазе моделе понашања и зато је важно да водимо рачуна како се понашамо да „фотокопија“ не би била бледа... Радне навике формирамо још у детињству и развијамо их током читавог живота.
Jедну анегдоту стално говорим пријатељима. Пре неколико година сам имала озбиљну
повреду десног колена, након које сам провела у гипсу неколико недеља, а кретала
сам се уз помоћ штака скоро пола године. Првог дана кад су ме „загипсирали“
ставивши ми лонгету од кука до пете (цела нога) позвала ме је моја баба Живана
и питала: „Работиш ли нешто у руке?“ Рекох јој да не могу, лежим с ногом у
гипсу. „Ћерко, у гипс ти нога, несу руке“! Тако сам потврдила оно што сам од
раније знала – живот и рад су синоними. Оптимизам је избор, животни став. Зашто
кукати и стварати негативно окружење? Не постоје проблеми, постоје људи који не
знају да реше проблеме. Не постоје хитне ствари – постоје нестрпљиви људи. Немам
навику гледања турских, шпанских, индијских и др. серија из којих на патетичан
начин који вређа интелигенцију човек сазнаје да је сам себи отац или мајка. Не
спроводим визиту по комшилуку (уважавам своје комшије и увек сам ту кад
затреба, али не живим туђе животе нити ме интересује ко како живи уколико ми се
не обрати за помоћ, савет или макар да проћаскамо о времену), немам
навику да проведем поподне у куповини да бих се опустила (купујем нешто онда
када ми је потребно)... Ако изоставим наведено, остаје много времена да се
прошета, прочита добра књига, замеси тесто за погачице и кифлице , а док
нарасте може се поспремити кућа, записати понешто и урадити много тога што мени
прија. а другима користи.
DETINJSTVO NA NAJLEPŠEM MESTU PROVEDENO
Umetnička ste
porodica ( Violetin suprug je vođa poznate niške grupe "Groš"). Koliko su deca povukla na mamu i tatu i u kom pravcu?
- Деца имају генетско наслеђе од родитеља
које радом развијају. Имају своја интересовања и ми, као родитељи, настојимо да
увек будемо ту за њих, али избори су њихови. Знају да могу живети само од свог
рада и настоје да своје таленте и склоности развијају личним ангажовањем.
Никада нисам писала домаће задатке својој деци, већ сам настојала да их
подстакнем на размишљање. Проводимо доста времена у разговору о свим темама
које их интересују, отоврено, без табу-тема. Они расту уз нас и вероватно мисле
да је наш живот модел понашања који је исправан. То, уосталом, свако дете мисли
о својим родитељима (уколико односи у породици нису поремећени до те мере да
она није здрава средина за развој деце). Свако дете заслужује да живи у
нормалној породици и својим превасходним животним задатком сматрам обезбеђење
услова за развој своје деце у срећне и задовољне људе. Моја деца имају
уметничких склоности које, свако за себе, развијају, али ми не утичемо на
њихове изборе, ослонац смо и подршка.
Jednako toplo, ljudski, inače, pišeš i za
decu.
-Детињство је неисцрпна инспирација. То је најлепши и најбезбрижнији део
нашег живота и свако ко успе да сачува у себи макар делић те лепоте има прилике
да проживи срећнији живот. Имала сам среће да проживим дивно и безбрижно
детињство на најлепшем месту на свету и не желим да се одрекнем те лепоте, желим да те лепе слике поделим са својом и свом осталом децом, како бих најбољи
део себе даривала онима који то једини заслужују – деци. Деца су искрена. Са
њима увек знате на чему сте. Они вам одмах кажу да ли је оно што им говорите и
дајете добро или не, да ли им се то допада или не, да ли их интересује или
не... Велика је одговорност стварати литературу за децу. На тај начин
уграђујете себе у нечије детињство, у нечије одрастање, у формирање његових
ставова о животу и свету који га окружује. Зато те ствари морају бити потпуно
чисте и искрене. Са децом се не може другачије. Одмах вас прочитају!
Čemu učiš svoju ćerku - da ume i može
sve, kao što su nas naše majke, ili da se prenemaže, pretvara i pravi neveštom,
kako je danas moderno?
- Са својом кћерком разговарам о свему.
Имамо присан однос базиран на обостраном поверењу и искрености. Не смем да
разочарам своје дете. Не оптерећујем је било чиме нити сам полицајац-иследник
коме мора све да се реферише. Лично немам неостварених амбиција, тако да је не
затрпавам свим оним што ја нисам умела ни могла да урадим у животу, пуштам је
да сама одабере, а ја сам њена подршка. Нисам њена другарица. Ја сам њена
мајка. Мајка не може бити другарица, може бити само мајка, топла, брижна,
ненаметљива, толерантна, ауторитативна кад је потребно... Не присиљавам Љубицу
да ради било шта, она има своје обавезе у школи, своја интересовања... Зна да
се стара о себи, да брине о својим стварима и обавезама... Зна да припреми
оброк, да обави све кућне послове, научила сам је и да штрика, да ушије дугме,
опегла веш... Али, ништа од тога не мора да ради сада. Ја то радим и уживам у
томе што имам за кога да то радим. Има времена када ће она бити мајка из чије
ће руке неко јести топлу питу. Нека уме све, никада се не зна када ће јој шта
од тога затребати, није на одмет знати.
Ја сам врло рано (са свега 10 година)
морала да научим много о животу да бих могла да живим сама. Управо због тога не
подносим пренемагање било које врсте. То је неспособност! Човек издресира пса,
научи папагаја да говори, мечку да игра... Зашто људско биће које поседује
интелигенцију и две здраве руке не би умело да научи све оно што му је потребно
у животу. И када бих добила на лотоу, ја бих и даље кувала ручак својој деци и
месила им омиљене колаче, јер они то воле, а ја желим да их усрећим. Јако бих
се љутила на своју кћер ако бих у било ком тренутку приметила да очекује од
било кога да је „служи“ и да било кога посматра као биће мање вредно од себе.
Пренемагање је глума неталентованих глумица, а то „пали“ само код носилаца
панталона (не и мушкараца) који нису довољно мушкарци да умеју да нађу праву
жену спремну да се суочи са животом (мада, мушкарци углавном воле улогу
заштитника беспомоћних празноглавица и имају потребу да им се неко диви, а диве
им се само жене које имају циљ да им извуку новац или неку другу корист). Жена
и мушкарац треба да буду равноправни партнери од којих је свако спреман да у сваком
тренутку преузме свој и њихов заједнички живот у своје руке, да даје а не узима
Суштина живота је у давању, у чињењу, не може се само узимати и очекивати да се
тако може живети. Своју кћерку учим да буде субјекат у свом животу, никако
објекат, да развија своју личност и да не дозволи да ико манипулише њоме, нити
она било киме.
KLUPČE VUNICE KAO ŠKOLA VREDNOĆE I ONI KOJI "POJMA NEMAJU"
Čini mi se da danas postoje dve krajnosti - s
jedne strane su one žene koje sve umeju, mogu, imaju sva znanja i sve veštine -
rade, kuvaju, šiju, vezu, pletu, pišu, bloguju, i s druge strane -
one koje ni o čemu pojma nemaju, ili se bar prave da je tako. Da si mogla da
biraš, da li bi bila od ovih drugih, ili si zahvalna što si baš takva kakva si?
-Не постоји нико ко зна све. Знам то.
Знам колико не знам и захвална сам на томе што свакога дана могу понешто да
научим. Настојим да научим све оно што ме интересује, радознала сам и нисам
лења. Можда сам ја имала среће да одрастем у породици у којој живот=рад.
Рад=опстанак. У природи су ствари уређене тако да владају закони опстанка, ако
хоћете да преживите треба да знате да се снађете у свакој ситуацији, да се
прехраните, обучете, створите услове за што квалитетнији живот. Поред основних
егзистенцијалних потреба, постоје људи (којима и ја припадам) који имају и
духовне потребе и настоје да своје потребе задовољавају учењем, креативним
деловањем, стварањем... Сећам се, када сам била мала, играмо се са сестром а
мајка прође и само нам спусти по клупче вунице у руке да не седимо празних
руку, већ да нешто радимо. То клупче ми је и данас при руци, увек имам нешто
што је започето и уживам у томе да ни из чега створим нешто што може имати неку
корисну намену. Ја не умем да се пренемажем, глумим беспомоћност и сл.
Беспомоћни су стари људи, мала деца и болесници и њима помажем увек и у свакој
прилици. А здрав човек, радно способан нема потребе да глуми. Ако то ради, онај
ко наседа на то треба да поразмисли о свом интелекту. Мислим да човек увек
треба да буде искрен, да говори истину у свакој прилици, ма колико она била
тешка. На крају се истина увек сазна и боље је рећи одмах, заболеће само тада,
а једном изговорена лаж заболи увек кад је се сетимо. Са друге стране, не осуђујем
оне који „појма немају“, ако им одговара такав стил живота нека живе тако ако
има ко да их подноси. Онај ко то подноси нека то и чини ако га то усрећује.
Свако бира свој стил живота, друштво у коме ће бити, партнера са којим ће
делити животне успоне и падове... Ја живим свој живот по свом избору и поштујем
туђе изборе без потребе да икоме намећем своје ставове или начин живота. Ко ме
пита за савет – добронамерно ћу посаветовати. Ко ме не пита – оћутаћу. Шта
мислим – моје је. Ћутањем се најбоље хвали памет и осуђује глупост. Оно што је
за мене памет, можда је за неког глупост. Моја ствар – његова ствар. Универзум
простран, има места да се сместимо и не сукобимо. Ако смо разумни, можемо и
разговарати, нек свако брани свој став својим аргументима и разиђимо се у
уверењу да смо у праву или да грешимо...
Da li možeš za sebe reći da si
zadovoljna, srećna žena i šta te čini srećnom?
- Само је будала срећна и задовољна, мисли
да све зна и да јој више ништа није потребно. Добро ми је и бољем се надам.
Такмичим се једино са собом настојећи да данас будем боља особа него што сам
била јуче и сутра боља него што јесам данас. Усрећују ме мале ствари, дечји
смех и радост, позив пријатеља, лични и туђи успех, лепо време... Не тражим
срећу, живим садашњи тренутак и молим се да доживим следећи дан. Срећна сам што имам
породицу, што су ми деца здрава и своја, што имам дом и цело небо над собом,
јер је једино оно изнад нас.
Imaš li neostvarene želje?
- Свако живо биће има
жеље. Ја своје жеље остварујем и очекујем нове, као нове изазове који ће ме
подстаћи да будем боља, да радим даље, да мислим и планирам, да маштам и
стварам... Желим својим ближњима и свим људима здравље и свест о себи као о
мрви у космосу која живи свој живот у саживоту са безброј сличних мрва од којих
свака има једнако право на живот и срећу.
Šta planiraš, nameravaš, očekuješ, čemu se raduješ?
-
Планирам да трајем, намеравам да радим поштено свој посао и стварам оно што ме
испуњава и чини задовољном. Волела бих да ме послужи здравље како бих могла да
радим и стварам и да буде довољно разума на овом свету да влада мир међу људима
како би наша деца могла да живе своје животе неоптерећена
егзистенцијалним питањима. Не очекујем ништа од других, увек сам имала
очекивања само од себе и једино од себе и имам права да очекујем. Радујем се
животу, сваком новом дану, као новој шанси да будемо бољи. Нико нам неће
створити бољи свет. Ми то треба да урадимо. Почнимо самокритиком,
самоконтролом, самопокретањем... Можда нам и крене ако се покренемо. Не желим
да седим докона и чекам да се деси боље сутра. Сутра се гради на темељу онога
што смо урадили данас...
РАБОТА ЖЕНСКУ ДУШУ ОДМАРА
Моја се мати сабајле диза
још не съвнуло, још спе петлови,
на небо сјаји од звезде низа,
а ја још шњевам најслатки снови.
Кад ме изока дојде ми криво
што ми сьн кида, што ме с ноћ буди,
докле по поље још спи све живо
и док по куће спе други људи.
– Дизај се, ћерко, дрва донеси!
Кућу помети, огањ наклади,
сеј бело брашно, лебац замеси,
из бунар ладну воду извади!
Јоште сањива по матер одим,
а она, како и да не спала:
– Не дреми, ћерко! Време прооди!
Учи се док се неси одала!
Док си код матер буди те слънце
и мати да те oвој научи:
За живот мораш да имаш срце!
Ако га немаш, има се мучиш.
Свекрва неће да те замени
и нећеш да се наспиш код мужа,
под груди ће се туга скамени
и дьн по дьн ће свенеш, ко ружа.
Ако си лења, ће пројдеш лоше.
Милос сас мужа брзо ће мине.
Свекрва има дува по ћошке
и да те једе куде год стигне.
Ако си вредна и рано раниш,
неће да има што да те кара.
С работу ће се од муку браниш.
Работа женску душу одмара.
______________________________
сабајле – рано
диза се – устаје
сьвнуло – свануло
спе – спавају
изока ме – позове ме (овде: позове из сна, пробуди)
дува по ћошке – љути се, зановета
кара те – грди те
работа – рад
Моја се мати сабајле диза
још не съвнуло, још спе петлови,
на небо сјаји од звезде низа,
а ја још шњевам најслатки снови.
Кад ме изока дојде ми криво
што ми сьн кида, што ме с ноћ буди,
докле по поље још спи све живо
и док по куће спе други људи.
– Дизај се, ћерко, дрва донеси!
Кућу помети, огањ наклади,
сеј бело брашно, лебац замеси,
из бунар ладну воду извади!
Јоште сањива по матер одим,
а она, како и да не спала:
– Не дреми, ћерко! Време прооди!
Учи се док се неси одала!
Док си код матер буди те слънце
и мати да те oвој научи:
За живот мораш да имаш срце!
Ако га немаш, има се мучиш.
Свекрва неће да те замени
и нећеш да се наспиш код мужа,
под груди ће се туга скамени
и дьн по дьн ће свенеш, ко ружа.
Ако си лења, ће пројдеш лоше.
Милос сас мужа брзо ће мине.
Свекрва има дува по ћошке
и да те једе куде год стигне.
Ако си вредна и рано раниш,
неће да има што да те кара.
С работу ће се од муку браниш.
Работа женску душу одмара.
______________________________
сабајле – рано
диза се – устаје
сьвнуло – свануло
спе – спавају
изока ме – позове ме (овде: позове из сна, пробуди)
дува по ћошке – љути се, зановета
кара те – грди те
работа – рад
izvinjavam se autorima komentara i Violeti - obrisani su zbog tehničke greške - čitati, mojeg brljanja oko podešavanja
ОдговориИзбриши