Violetu Jović sam upoznala na jednoj od promocija njenih knjiga, možda baš onom prilikom kada sam prvi put čula njenu pesmu "Rabota žensku dušu odmara" u koju sam se zaljubila iz prve i od tada je recitujem svakome ko hoće da me sluša. Nekima i više puta, na njihovo traženje.
Sledeća moja rečenica je trebalo da glasi da ni sama ne znam zašto do sada nisam uradila intervju sa njom, a onda sam se setila najveće karike koja me vezuje za nju i one moje knjige zaplanjskih priča, pa mi je postalo jasno da znam - trebalo je, valjda, da pripremim tu knjigu, a onda da se ovim tekstom zahvalim Violeti na ispiraciji da pišem na tom, zajedničkom nam svrljiško-zaplanjskom dijalektu. Kojem sam naučila i mnoge koji nikada nisu čuli i za naš kraj, kamo li za njegovo govor.
Ko je Violeta Jović, diplomirani pravnik, sekretar Elektronskog fakulteta u Nišu i šef Kabineta rektora niškog Univerziteta, književnik- do sada je objavila 21 knjigu, a od toga šest romana, jednu knjigu priča, dve knjige poezije za odrasle, a ostale su namenjene deci i mladima, supruga, majka Đorđa koji ima 22 godine i student je četvrte godine arhitekture i 15-ogodišnje Ljubice, gimnazijalke? I koja u svoje važne životne uloge ubraja i ulogu starije sestre jednoj Aneti- koju veoma voli i koja je svedok i saputnik njenih traganja za sobom, ćerke -majku Ratomirku smatra najenergičnijem bićem u svemiru i unuke baba Živane, koja je svedok da čovek može živeti u miru sa ljudima tek kada uspostavi sopstvenu ravnotežu i mir sa samim sobom.
LOKALNI GOVOR ZA JASNIJU KOMUNIKACIJU
-Ко сам ја? Једна од капи у океану људи које срећете свакога дана. Волела бих да сам она којој се људи обрадују када је сретну на улици, на пијаци, у парку, у библиотеци... Рођена сам 8. марта 1966. године у Нишу, сасвим случајно или, можда намерно, с обзиром да је требало да будем прво мушко дете у породици имућнијих сељака која пет година чека свог наследника и скоро да је изгубила наду (моја мајка је јединица) да ће га дочекати. Можда је моје рођење у првом тренутку за мога оца, од кога се очекивао син, било разочарење, али је за мене његова изјава пред крај његовог биолошког живота да ме „не би мењао ни за сто синова“ доживотна обавеза да будем достојна својих сељачких гена које поносно носим. Одрасла сам у срећној, поштеној и радној вишечланој породици у селу Мечји До, Oпштина Сврљиг, које има нетакнуту природу (вероватно из разлога што више нема ко да је такне, а они који би евентуално дошли са стране немају шансе да то учине уколико не поседују крила, јер пут не постоји. Можда је управо та нетакнута лепота, ненарушени међуљудски односи, непоремећен склад и једина могућност за путовање лет (за мене као дете на крилима маште) разлог да ме нико не може поколебати у уверењу да, ако бих поново могла да бирам, одабрала управо ово место за свој дом. Никада се нисам стидела свог порекла, ни када су ме деца у основној школи исмевала, ни када сам у средњој школи имала епитет „сељанчета“, ни када сам , с факултетском дипломом у рукама схватила да је основни документ за запослење извод из матичне књиге рођених, а не диплома. Али, све дође на своје. Више ме не боли кадa кажу да су сељаци заузели радна места и обављају важне послове, док деца виђених грађана рођена у центру великог града у педесетим носе индекс у џепу и лече комплексе вређањем оних који врено и поштено раде. Прошла сам све фазе „скидања ружичастих наочара“ у послу у адвокатури, привреди, пословним услугама...
Priča o tvom detinjstvu gotovo nestvarno deluje danas, kada decu i posle četvrtog razreda ne puštaju da sama idu u školu.
Priča o tvom detinjstvu gotovo nestvarno deluje danas, kada decu i posle četvrtog razreda ne puštaju da sama idu u školu.
-Била сам ђак-пешак до четвртог разреда основне школе, путовала сам у суседно село Варош, јер у мом селу није било школе. Од четвртог разреда основне школе почела сам да живим сама, у подстанарским собичцима који су се смењивали, најпре у Сврљигу, а након завршене основне школе у Нишу. Почела сам да пишем врло рано. Вероватно је разлог томе био једини домаћи задатак из српскохрватског језика – смислити пет реченица. Можда сам претерала у смишљању, а можда сам имала око себе превише лепих слика које сам желела да забележим. Срећом, то ме још држи. Још умем да видим лепе слике свог детињства и да их поделим са децом и одраслима чије очи нису изгубиле диоптрију за лепоту.
Da li je tvoje pisanje počelo književnim jezikom ili na dijalektu i kakav je tvoj odnos prema jednom i prema drugom pisanju ?
- Најпре сам почела да пишем на књижевном – српском стандарду, јер сам сматрала да тако треба, јер су нас тако учили у школи, јер сам сматрала да бити писмен значи знати пре свега сопствени језик. Прву књижевну награду добила сам са 10 година из руку Добрице Ерића и тада сам сазнала да су писци чија дела читамо у читанкама и лектирама обични, дивни људи са којима је лепо разговарати, а оно што читамо јесу њихове мисли које су записали. Писањем на дијалекту сам почела да се бавим касније. Одмалена сам записивала ретке речи које сам слушала у свом родном дому, од укућана и људи који су долазили у нашу кућу. Одлазила сам са родитељима код рођака у друга села и закључила да сви људи међусобно разговарају на исти начин, да се разумеју и да је комуникација чак и јаснија, са много мање речи када говоре локалним говором. Уосталом, то јесте мој матерњи језик, он је део мене, мог бића и ако бих га се одрекла, ако бих се одрекла свог порекла и свега онога што га чини, више то не бих била ја. Волим себе и желим да будем ја, не неко други.
Онда када сам почела да наилазим на подсмех околине и негативне реакције околине у граду, на подсмевање и ругање том говору, у мени се пробудио инат и одлучила сам да станем у одбрану себе по сваку цену. Први роман ОСЕЊА објавила сам код нишке „Просвете“ и он је наишао на широк спектар реакција, од најгорих коментара о сељачко-сврљишком сленгу до одушевљења тиме што је неко успео да сачува богатство језика, али не само језика, већ и дивних односа међу људима, обичаја, традиције... Сматрам да писати на дијалекту није исто што и не знати падеже и правопис, већ користити један живи говор који има своје законитости. У томе су ми помогли људи који се дијалектологијом баве као науком. Њихова подршка ми је била од немерљивог значаја, јер нисам била сама у борби за очување народног блага, јер сам добила самопоуздање да радим исправну ствар, јер су људи почели да читају и воле моје књиге писане на језику мог завичаја, јер сам успела да у многима повежем напукле или чак покидане нити са родним крајем... Немам ниједан разлог да се стидим свог порекла, напротив, веома сам поносна на свој родни крај, на своју породицу пуну љубави и поштовања, на лепоте сврљишког краја, на богатство културне баштине тог краја, чији је говор један од највећих драгуља.
Онда када сам почела да наилазим на подсмех околине и негативне реакције околине у граду, на подсмевање и ругање том говору, у мени се пробудио инат и одлучила сам да станем у одбрану себе по сваку цену. Први роман ОСЕЊА објавила сам код нишке „Просвете“ и он је наишао на широк спектар реакција, од најгорих коментара о сељачко-сврљишком сленгу до одушевљења тиме што је неко успео да сачува богатство језика, али не само језика, већ и дивних односа међу људима, обичаја, традиције... Сматрам да писати на дијалекту није исто што и не знати падеже и правопис, већ користити један живи говор који има своје законитости. У томе су ми помогли људи који се дијалектологијом баве као науком. Њихова подршка ми је била од немерљивог значаја, јер нисам била сама у борби за очување народног блага, јер сам добила самопоуздање да радим исправну ствар, јер су људи почели да читају и воле моје књиге писане на језику мог завичаја, јер сам успела да у многима повежем напукле или чак покидане нити са родним крајем... Немам ниједан разлог да се стидим свог порекла, напротив, веома сам поносна на свој родни крај, на своју породицу пуну љубави и поштовања, на лепоте сврљишког краја, на богатство културне баштине тог краја, чији је говор један од највећих драгуља.
NEKA BRINU ONI KOJI LETE, JA HODAM PO ZEMLJI
Kako miriš jednu, nimalo prozaičnu profesiju i svoje pisanje, koje zahteva ili bar podrazumeva daleko višu i duševnost i duhovrnost ?
-Уписала сам правни факултет јер сам одувек желела да нађем начина да решавам проблеме, уместо да бежим од њих. Право није ни досадна, ни монотона, ни мање прозаична професија од било које друге, уколико човек уме да се тој професији преда у потпуности, да пре свега воли и разуме људе и њихове међусобне односе, а онда настоји да организује живот и рад тако да не настану проблеми, а ако и настану да нађе оптималан начин да их реши. Волим свој посао и сматрам да је правничко занимање часно и веома инспиративно, да правник мора да буде писмен, начитан и елоквентан човек, широко образован и добро васпитан, да својом појавом и својим деловањем мора да улива поверење. Као писац можда могу да осетим јаче, да видим даље, да ме људске судбине дубље такну, те, самим тим можда ми то и помаже да боље и на много хуманији начин обављам свој посао. Имам среће да радим у високом образовању, у академској заједници која претпоставља стандарде понашања примерене академском нивоу. Поред тога, ту су студенти, млади људи који уливају оптимизам и подстичу човека на креативност и много веће залагање. Њихова је енергија неисцрпна и велики је покретач и за друге активности. Уколико послу не приступите као обавези коју треба да обавите и решите је се, већ као трајном стању које настојите да учините што пријатнијим и себи и другима, резултати ће бити много бољи, а ви и сви око вас много задовољнији. У коначном, многа велика имена српске књижевности били су правници – Бора Станковић, Бранислав Нушић, Лаза Костић (доктор правних наука), Јован Стерија Поповић, Јован Јованивћ Змај (који је најпре завршио студије права, а потом и медицине) и многи други који су доказали да бити правник значи пре свега бити човек међу људима.
Ljudi koji potiču iz gradova, posebno iz njihovih centralnih zona, često su preglasni tim - gradsko dete ili krug dvojke i slično i često je to jedino čime mogu da se pohvale, uz nipodaštavanje prema ljudima sa sela. Koliko si zahvalna svom poreklu i koliko je upravo ono napravilo književnika, najpre pesnika , od tebe?
-Никада нисам разликовала људе на оне који су рођени у центру града од оних који су рођени негде на селу. Разликовала сам само добре и мање добре људе. Свако ко поседује интелигенцију и прочитао је пар књига, наишао је на податак да дете не може да бира родитеље, да нико не може да бира где ће се и у ком облику родити. Може да изабере (уколико има шансе, што значи да је рођен здрав и нема озбиљних поремећаја који га спречавају да развија своју личност) свој животни пут и да њиме корача уздигнуте главе, не погињући је ни пред ким и ни пред чим, поштујући све остале људе као себи равне. Разуман човек никада неће ниподаштавати другог човека ни због чега, а најмање због другачијег порекла, начина облачења, нивоа образовања и сл. Већ ће покушати да разуме и поштује различитост других људи. Па, социјална бића смо. Можемо ли сви бити исти? Душан Радовић је записао:“Момци, када одлучите да се жените, жените се девојком са села, јер све што је у српском народу ваљало, рођено је између две штруфне“. Јесам одрасла на селу, али никада нисам имала комплекс ниже вредности због тога иако сам много пута наилазила на туђе „градске“ комплексе више вредности без основа. Писала сам о томе у роману „ДРУГА“, али никада нисам прихватала чињеницу да сам друга класа људи, да имам мања права и да треба да се склањам пред неким само зато што је рођен у граду. Па, шта? Мени у личној карти као место рођења пише НИШ, али мене није срамота да кажем да сам одрасла на селу. Није ме срамота јер сматрам да немам чега да се стидим. Било би ме срамота да не радим ништа, да сам особа без морала, да сам се одала алкохолу, дроги, проституцији и другим пороцима... Није ме срамота што знам да месим хлеб, предем, плетем, хеклам, везем, развлачим коре за питу, копам, косим, орем, жањем... Рада се не стидим. Себе се не стидим. Коме се то не свиђа, проблем је само његов. Не оптерећујем било кога собом, нити желим да устукнем пред глупостима. Живим свој живот онако како желим и остављам другима да исто тако живе своје животе. Међуљудске односе имам само са Људима. Ко сматра да је изнад тога, нека брине о висини на којој лети. Ја ходам по земљи и не сударам се са другима. Напротив, радо застанем да попричам са људима на улици.
Nastavak u sledećem postu
Odlican intervju Nego. Ha, pa ovo je bio lak posao za tebe kad si imala tako inspirativnu sagovornicu. U pravu si, Violeta je sjajna zena i prava dama! Pozdrav iz Kraljeva...
ОдговориИзбришиHvala.
ОдговориИзбришиU stvari, ispostavilo se da nije bilo mnogo teško - odlučila sam da ne kratim njene odgovore, koji su toliko inspirativni da bih sam intervju osakatila time.I uskratila čitaocima to neizmerno zadovoljstvo praćenja njenih misli.
Samo mi žao što sam greškom obrisala komentare.