Želite li da živite u uredjenoj državi? Epa, onda tražite od ove da se uredi ili put pod noge... kažu, postoji puno uredjenih!
AnaJan Štepalica, osoba iz mog prethodnog posta, skrenula nam je pažnju na Fejsbuku na tekst o problemu s kojim se i sama susreće, ali iz ugla nekoga ko je bio prinudjen da svoju firmu čiji je promet s inostranstvom 20.000 dolara godišnje, proda Hrvatima, zbog nepostojanja sluha kod države za internet prodaju. Odnosno, zbog toliko komplikovanja postupka izvoza, naplate i plaćanja pratećih troškova, da je čovek jednostavno digao ruke od daljeg razvoja i brenda- farmerki, koji je sam osmislio i njegove prodaje na svetskoj pijaci od koje je 80 odsto otišlo u Ameriku, a ostatak u Japan, Australiju, Zapadnu Evropu...
Tekst možete pročitati ovde i njemu se nema šta dodati. Čak ni kad se oduzmeš od nebuloza koje se dešavaju u zemlji, odavno već na rubu opstanka i sa gradjanima, odavno već svesnima šta i kako valja menjati da bismo zakoračili u taj uredjeni svet kojem težimo.
O tome je pisano i ovde.
Treba li, uopšte, podsećati na to, koliko su ne-uredjenjem uslova poslovanja, regulacijom radnog prava, pa i mnogim drugim elementima života i rada, nezadovoljni, i to svi, od radnika na najnižoj lestvici, do rukovodilaca i vlasnika firmi? Treba li pominjati to da svaka vlada, neizostavno, prilikom sopstvene inauguracije, obećava uspostavljanje normalnih tokova poslovanja, zajedno s novim radnim mestima, tra-la-la-la... od čega nikada deklarativno ne odustane, ali rezultati sami svedoče o tome da se odustalo i pre nego što se krenulo u otklanjanje smetnji na koje se privrednici žale? I to, dok ujedno nude i recept za rešenje problema i sprečavanje iskorišćavanja i zlopotreba na koje radnici kukaju, uz ukazivanje na to kako se sve može tamo gde je država raspoložena da nešto nabolje menja!
Dok se ne preduzmu, ali zaista preduzmu, odnosno donesu, propišu, uvedu, mere koje će zavesti stvarni i dugoročni red u svim oblastima rada i života, imaćemo bezbroj primera nezadovoljstva i poslodavaca i radnika. A štetu će trpeti svi oni, kao i ta ista država, zajedno sa njima.
Nikada mi, recimo, nije bilo jasno kako to, da je u Bugarskoj sva uvezena roba jeftinija nego kod nas! I to, u socijalizmu, jednako kao i danas. Pa smo zbog toga, mi , blizu ove zemlje, gomile para ostavljali u njoj, umesto da punimo budžet svoje države.
Nikada mi, takodje, neće biti jasno to, kako se ovoj državi isplati da plaća i deset hiljada evra po zaposlenom radniku, strancima kojima se daje i besplatno lokacija za gradnju fabrike , a ne isplati se dati seljaku ostalom bez posla u gradu bar pola tih para, za jednako trajno ILI DUŽE samozapošljavanje na sopstvenom imanju?!
Nikada neću shvatiti ni to, zašto država dozvoljava evidentno maltretiranje zaposlenih od nekih, i domaćih i stranih firmi, kroz neograničeno i nedefinisano radno vreme, platu ispod ikakvog minimuma, uskraćivanje pripadajućih im godišnjih odmora i da ne nabrajam čega sve još!
Ne razumem ni to, dokle ćemo biti bez jasno definisane strategije , ne smem da kažem privrednog razvoja zemlje, mada mislim upravo na to - jer je sada taj pojam, odnosno ta pojava, samo misaona imenica.Zaista bih volela da meni, slučajno ekonomisti, neko, bilo ko, kaže, objasni, ukaže, uputi me neprosvećenu, šta je razvojna šansa ove zemlje.
Turizam? Teško - naša brda, sela i planine, reke, jezera i pećine, isuviše su mala ponuda da bi se od turističke posete njima živelo. Tranzitni turizam? Koliko motela i koliko turističkih objekata pored autoputa imamo? Par restorana na benzinskim pumpama, nekoliko započetih etno naselja, tu i tamo kafana nedaleko od puta...
Poljoprivreda? U uslovima nepostojanja adekvatne kontrole proizvodnje, zbog čega nam čak i Rusi otkazuju ugovore? Kada ne možemo punuditi iole veću količinu bilo kojeg proizvoda, kojom bismo bili konkurentni? Kada prva kiša, svaki grad i srednja suša mogu da desetkuju prinos?!
Šta ono drugo imamo? ... Mnogo dugo sam razmišljala. I ničeg se nisam setila. A nekada me je hranilo pisanje o zbivanjima u privredi. Koje više nema.
***
I baš zbog toga, zbog te poražavajuće činjenice da živimo u zemlji koja preživljava od prodaje sopstvenih resursa, time gotovo iscrpljenih i još koječega što se svodi na strane donacije i božjačinu, a što je sve skupa privremenog i, koliko god dugo, kratkotrajnog karaktera, ova država će morati da se probudi. Jednog dana.
Da se ne bi zauvek i nepovratno uspavala.
PS - mala dopuna ovog teksta, kao ilustracija stvarnosti http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:452230-Turke-mame-serbetom#.UiZEuv0Ok8k.facebook
Tome što u Sićevačkoj klisuri niču turske kafane, nije razlog samo zatvaranje Motela Nais, već i činjenica da mnogobrojne domaće kafane nude uglavnom specijalitete od svinjetine. Doduše, nije tome država kriva, ali, ako ume da savetuje poljoprivrednike, recimo, zašto ne postoji neko telo, institucija, šta li, pa da savete deli svima onima za koje oceni da mogu povećati proizvodnju ili promet?
AnaJan Štepalica, osoba iz mog prethodnog posta, skrenula nam je pažnju na Fejsbuku na tekst o problemu s kojim se i sama susreće, ali iz ugla nekoga ko je bio prinudjen da svoju firmu čiji je promet s inostranstvom 20.000 dolara godišnje, proda Hrvatima, zbog nepostojanja sluha kod države za internet prodaju. Odnosno, zbog toliko komplikovanja postupka izvoza, naplate i plaćanja pratećih troškova, da je čovek jednostavno digao ruke od daljeg razvoja i brenda- farmerki, koji je sam osmislio i njegove prodaje na svetskoj pijaci od koje je 80 odsto otišlo u Ameriku, a ostatak u Japan, Australiju, Zapadnu Evropu...
Tekst možete pročitati ovde i njemu se nema šta dodati. Čak ni kad se oduzmeš od nebuloza koje se dešavaju u zemlji, odavno već na rubu opstanka i sa gradjanima, odavno već svesnima šta i kako valja menjati da bismo zakoračili u taj uredjeni svet kojem težimo.
O tome je pisano i ovde.
Treba li, uopšte, podsećati na to, koliko su ne-uredjenjem uslova poslovanja, regulacijom radnog prava, pa i mnogim drugim elementima života i rada, nezadovoljni, i to svi, od radnika na najnižoj lestvici, do rukovodilaca i vlasnika firmi? Treba li pominjati to da svaka vlada, neizostavno, prilikom sopstvene inauguracije, obećava uspostavljanje normalnih tokova poslovanja, zajedno s novim radnim mestima, tra-la-la-la... od čega nikada deklarativno ne odustane, ali rezultati sami svedoče o tome da se odustalo i pre nego što se krenulo u otklanjanje smetnji na koje se privrednici žale? I to, dok ujedno nude i recept za rešenje problema i sprečavanje iskorišćavanja i zlopotreba na koje radnici kukaju, uz ukazivanje na to kako se sve može tamo gde je država raspoložena da nešto nabolje menja!
Dok se ne preduzmu, ali zaista preduzmu, odnosno donesu, propišu, uvedu, mere koje će zavesti stvarni i dugoročni red u svim oblastima rada i života, imaćemo bezbroj primera nezadovoljstva i poslodavaca i radnika. A štetu će trpeti svi oni, kao i ta ista država, zajedno sa njima.
Nikada mi, recimo, nije bilo jasno kako to, da je u Bugarskoj sva uvezena roba jeftinija nego kod nas! I to, u socijalizmu, jednako kao i danas. Pa smo zbog toga, mi , blizu ove zemlje, gomile para ostavljali u njoj, umesto da punimo budžet svoje države.
Nikada mi, takodje, neće biti jasno to, kako se ovoj državi isplati da plaća i deset hiljada evra po zaposlenom radniku, strancima kojima se daje i besplatno lokacija za gradnju fabrike , a ne isplati se dati seljaku ostalom bez posla u gradu bar pola tih para, za jednako trajno ILI DUŽE samozapošljavanje na sopstvenom imanju?!
Nikada neću shvatiti ni to, zašto država dozvoljava evidentno maltretiranje zaposlenih od nekih, i domaćih i stranih firmi, kroz neograničeno i nedefinisano radno vreme, platu ispod ikakvog minimuma, uskraćivanje pripadajućih im godišnjih odmora i da ne nabrajam čega sve još!
Ne razumem ni to, dokle ćemo biti bez jasno definisane strategije , ne smem da kažem privrednog razvoja zemlje, mada mislim upravo na to - jer je sada taj pojam, odnosno ta pojava, samo misaona imenica.Zaista bih volela da meni, slučajno ekonomisti, neko, bilo ko, kaže, objasni, ukaže, uputi me neprosvećenu, šta je razvojna šansa ove zemlje.
Turizam? Teško - naša brda, sela i planine, reke, jezera i pećine, isuviše su mala ponuda da bi se od turističke posete njima živelo. Tranzitni turizam? Koliko motela i koliko turističkih objekata pored autoputa imamo? Par restorana na benzinskim pumpama, nekoliko započetih etno naselja, tu i tamo kafana nedaleko od puta...
Poljoprivreda? U uslovima nepostojanja adekvatne kontrole proizvodnje, zbog čega nam čak i Rusi otkazuju ugovore? Kada ne možemo punuditi iole veću količinu bilo kojeg proizvoda, kojom bismo bili konkurentni? Kada prva kiša, svaki grad i srednja suša mogu da desetkuju prinos?!
Šta ono drugo imamo? ... Mnogo dugo sam razmišljala. I ničeg se nisam setila. A nekada me je hranilo pisanje o zbivanjima u privredi. Koje više nema.
***
I baš zbog toga, zbog te poražavajuće činjenice da živimo u zemlji koja preživljava od prodaje sopstvenih resursa, time gotovo iscrpljenih i još koječega što se svodi na strane donacije i božjačinu, a što je sve skupa privremenog i, koliko god dugo, kratkotrajnog karaktera, ova država će morati da se probudi. Jednog dana.
Da se ne bi zauvek i nepovratno uspavala.
PS - mala dopuna ovog teksta, kao ilustracija stvarnosti http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:452230-Turke-mame-serbetom#.UiZEuv0Ok8k.facebook
Tome što u Sićevačkoj klisuri niču turske kafane, nije razlog samo zatvaranje Motela Nais, već i činjenica da mnogobrojne domaće kafane nude uglavnom specijalitete od svinjetine. Doduše, nije tome država kriva, ali, ako ume da savetuje poljoprivrednike, recimo, zašto ne postoji neko telo, institucija, šta li, pa da savete deli svima onima za koje oceni da mogu povećati proizvodnju ili promet?
Ovoj državi je, ovako ustrojenoj, preostalo samo da umre. Pitanje je samo da li će da skapava polagano, u agoniji, ili će neki dobrom da odapne na brzinu, da se više ne muči(mo).
ОдговориИзбришиKao i većina ljudi u ovoj našoj Stradiji, i ja često razmišljam na ovu temu, i moj zaključak je da jedini spas Srbija može imati u revitalizaciji sela. Vratiti 70 do 100% stanovništva na selo, oživeti poljoprivredu, i onda ćemo možda moći da se preporodimo. Dok svi grabe prema gradovima i po mogućnosti državnim jaslama, dok se prodaju njive da bi se snimio CD za Grand i da bi se iznajmio stan u Beogradu, dotle ćemo da propadamo.
Konfiguracija nam je takva da jedini spas vidim u poljoprivredi i stočarstvu. Po tome smo nekada bili poznati, i to nam je donosilo i ugled i pristojnu egzistenciju. A onda smo, pod diktatom Titovih komunista, opanke počeli ekspresno da menjamo za cipele. I da usput preskačemo tramvajske šine, da nas slučajno ne bi udarila struja.
Do jutra bih mogao ovako, ali mislim da sam suštinu rekao.
E sad, nameće se i pitanje, kako taj povratak poljoprivredi izvesti, kada velikoj većini više odgovara da bude polugladna i polugola u gradu ništa ne radeći, nego sita i obučena na selu, radeći. I kako postići evropsku produktivnost radi konkurentnosti i odakle država da ponudi dotacije za podsticanje proizvodnje i izvoza i... i još mnogo iiii, na koje odgovora nema,
Избриши''Koliko motela i koliko turističkih objekata pored autoputa imamo?''
ОдговориИзбришиA da se ne bavimo time koliko uopšte autoputeva imamo?
Ništa neću shvatiti u ovoj državi, ali... To je nekako i normalno, ova država i nije više država... Ona je samo rob i kolonija, a ekipa koja je vodi... Hm... Da li znate ko su bili ''kapoi''...?
(Oblogovan)
Najstrašnije je to što nismo jedini koji ništa ne shvatamo...
ОдговориИзбришиBlic je takođe objavio tekst o ovom problemu – Država sabotira izvoz robe preko interneta
ОдговориИзбришиObjava na b92: Zašto prodajemo firme Hrvatima
O problemu na blogu MarketingITD.com
Na portalu In Serbia [EN]: Government Of Serbia Sabotages Export Of Goods Via Internet
Pride, ono što ne videh u tekstovima, a što sam saznala kada sam se raspitivala u Intesa banci za usluge e-komerca (naplata robe ili usluga preko interneta) postoji još otežavajuvih okolnosti koje sputavaju male privrednike u onlajn prodaji:
ОдговориИзбриши- Za početak, uslugu e-komerca možete dobiti jedino od Intesa banke. U ostalim bankama su me belo gledali kada sam se raspitivala za istu uslugu.
- Naravno, ukoliko želite da poslujete sa inostranim kupcima, uvek se postavlja pitanje naplate preko PayPala. Trenutno još uvek ova opcija ne postoji, i banka nema nikakav mehanizam kojim bi omogućila posredovanje između PayPal računa kupca i vašeg računa u banci.
- E-komerc usluga nije ni malo jeftina. Ukoliko ste startap preduzetnik, dužni ste da ostavite određeni depozit, čiji iznos zavisi od procene banke, a kojim garantujete eventualni povraćaj novca kupcima u slučaju reklamacije. Takođe, depozitom pokrivate (meni nejasan) rizik koji banka ima zbog toga što poslujete preko nje kao onlajn prodavac (?!?!). Dakle, zarobljavate sredstva u iznosu od više hiljada evra.
- Pored depozita, imate određene fiksne i varijabilne troškove, od kojih su neki jednokratni, a neki se obračunavaju po svakoj transakciji. To posledično znači da vam se najverovatnije neće isplatiti da svoju robu / usluge prodajete po ceni manjoj od 10 eura.
- Umesto depozita, možete obezbediti firmu, koja ima pozitivan bilans uspeha, da garantuje za vas i vaš posao. Alternativno, ukoliko nemate mogućnost da obezbedite jemca, banka Intesa vas upućuje na Asseco, firmu koja po ugovoru sa Intesom pruža usluge jemstva malim preduzetnicima. Naravno, Asseco vas dalje dere sa svojim (još skupljim) provizijama (što fiksnim, što varijabilnim). Monopolski odnos banke Intesa i firme Asseco omogućava im da skupo naplaćuju svoje usluge.
- Da biste uopšte mogli da dobijete uslugu e-komerca (iako ovu uslugu, zapravo skupo plaćate), morate da napišete biznis plan, koji revidira banka Intesa i na osnovu njega ocenjuje rizik ulaska u posao sa vama. Srećom, ovaj proces je u skorije vreme nešto liberalniji, tako da je moj biznis plan bio pisan u slobodnoj formi i sažet na jednoj stranici. Poređenja radi, istu uslugu, po manjoj ceni, od PayPala ili 2Checkout ili Moneybookers payment collector sajtova dobijate bez tolikih ulaženja u sitna crevca (imaju i oni neki sistem provere i zaštite od rizika, da ne bude zabune, ali mnogo liberalniji i jednostavniji).
Pitam se, ponekad, da li u ovoj zemlji ona birokratija, koja je večna i koju niko ne može uzdrmati, za razliku od političara, da li oni, dakle, razmišljaju uopšte o tome dok gledaju kako nam zemlja propada i kako se urušava sve... Da li im padne na pamet, kada im dodje novi šef, političar i po pravilu neuk, da mu predlože da promeni ono što su uočili kao negativno, a vreme svog birokratisanja? Da li svi ti silni ljudi koji primaju pare iz budžeta i koji bi trebalo da brinu o interesima svoje zemlje, žive samo da bi preživljavali od mandata jedne do mandata druge stranke? Da li je njima, kao nama, krivo što narod vidi sve što ne valja ali nema moći da to i promeni?Čemu se oni nadaju? Razmišljaju li o budućnosti? Znaju si, jesu li svesni toga da su velikim delom, za sve ovo, upravo oni krivi?
ОдговориИзбришиMalo ko je spreman da talasa, upire prstom i postavlja pitanja. Ja lično takvu logiku ne shvatam, jer po mom mišljenju, ćutanje je odobravanje. Ako se ne bunimo kada nam je loše, i ne upiremo prstom u problem i ne zahtevamo rešenje, kako možemo očekivati da će iko obratiti pažnju na ono što nas muči?
ИзбришиNe znam da li grešim, ali se sve nadam da ova naša net dopisivanja i net otpisivanja državi koja ćuti, jednoga dana neko mora da čuje. Mora.
Избриши"Ona spava sa očima izvan svakog zla."
ОдговориИзбришиL.
Jedina šansa je u onom - možda---
ОдговориИзбришиspava
Verujem godinama i država me nije razočarala da može da bude gore iz godine u godinu. Iz režima u režim. Postoji u hemiji razlika između teorijska i praktične (primenjene). Ta razlika verovatno postoji i u ekonomiji. Država nema šansu, jer je vode oni kojima je ona (država) jedina šansa da budu značajni. Pri tome ne mislim na veličanstvenih (sada) 18 + par njih, već na substrukturu. Ko da planira razvoj, kada su uglavnom to profesionalni političari, koji decenijama čuče po skupštinama, vozikaju i rasprodaju imovinu i resurse ove zemlje. Tako smo i mi u nauci, dobili deo kredita, a onda je sve stalo, jer novi administrativac nema hrabrost da potpiše sva dokumenta. Pri tome su i oni prethodni kasnili "samo" 2 godine. A nauka bi u svakoj zemlji trebalo da bude ta koja najbrže odrđuje smernice razvoja. Tako je bilo i u Engleskoj, Americi, ali i u ratom razrušenoj Nemačkoj i Japanu. Kod nas pamet nije na ceni. Zato roditelji prodaju dedovinu i šalju decu u Grand, Farme i sl. Možda i da im prelaz s farme na Farmu bude lakši. Baš sam pesimističan.
ОдговориИзбришиŽao mi što ne zabeležih link, maločas sam na Fb videla tekst koji najbolje ilustruje ovu Vašu tvrdnju - suština je, školujte decu, ovoj zemlji su potrebne čistačice, negovateljice, konobari itd. Uspešnima, na koji god način uspeli, škola nije potrebna. Bar ovde.
ОдговориИзбришиPravo u metu!
ОдговориИзбришиProkuplje je imalo 12 fabrika, verovatno se čuli za Hisar, Topličanku, Kristal i itd. Rasprodato, raspračano, uništeno. Hisar sada služi kao magacin firmi kojoj je bio veliki konkurent.
Poznajem prokupačku privredu...ups, poznavala sam, nema fabrike u kojoj nisam bila. No, sve i da nisam, ovo mi liči, u potpunosti, na NIŠ. E, čak je i jedna EI postaka veliki magacin. Sada još i u stečaju.
ОдговориИзбришиPade mi na pamet još jedna stvar, čitajući poslednji pasus. Kada sam htela da otvorim svoju agenciju, nisam znala odakle da krenem, koga da pitam za najbolji savet, praksu, uslove, troškove, pravila, zakone i slično. Raspitivala sam se kod ljudi koji su i sami otvorili agnecije, ali mi je uvek nedostajala još poneka informacija, a nisam imala pojma u kojoj instituciji bih mogla da dobijem odgovore.
ОдговориИзбришиPostoje različiti kursevi za početnike u preduzetništvu, ali su ovi mahom rezervisani za nezaposlene, prijavljene na birou. OK, kursevi su besplatni, pa mi je jasno što su rezervisani za nezaposlene kao takvi. Ali, nije postojala čak ni opcija da platim kurs kako bih dobila adekvatne informacije. Osećala sam se kao u lavirintu zamršenih pitanja bez ikakvog odgovora.
Zašto li me to uopšte ne čudi?
ОдговориИзбришиMoj odgovor, uz dopuštanje da malo i grešim, glasio bi ovako - naravno da niko ko hoće da prati aktuelna kretanja u poslovanju ne može nigde da dobije informacije koje bi unapredile njegov rad, pa time i državi donele više, naravno stoga, što u institucijama koje bi trebalo da budu zadužene za to, sedi birokratija. Oni još nisu krenuli ni pedalj dalje od crnih navlaka na rukavima i šaltera iza kojeg sede, dok se stranka savija i duboko klanja, njima, svemogućima, od kojih zavisi da li ćete dobiti rešenje, papir, bilo koji potreban dokumenat. I naravno, oni novi koji ne pamte to vreme, nisu ni došli tu da rade, nego da odsede svoje vreme , a radno mesto su dobili kao "spomenicu", u znak zahvalnosti svoje stranke za doprinose njenom uspehu.
S tvojim dopuštenje, eto meni teme za novi post. hvala.
Svidja mi se tekst, nisam sve stigao da procitam, ali procitacu !!! Pohvale!!!
ОдговориИзбриши