Ne znaš ti kako je to kad ti je hladno. Kad ti se zaledi telo od hladnoće koja je u sobi od juče, prekjuče, od prošle nedelje, i od one koja ulazi kroz zatvorene prozore i vrata te sobe, najmanje u ogromnoj kući u kojoj si sam i ostavljen od svih. Kad osećaš kako ti se ledi i duša, koju bi možda zagrejalo bar sećanje na nešto lepo, al nema ničega lepog da ga se setiš... i kako su ti sleđene kosti i ono malo mesa na njima, preostalog posle dugog niza meseci tokom kojeg si više gladan nego sit.
Autor fotografije: Miloš Miladinović
Radila sam ceo život. Prva, druga, treća smena, u fabrici. I četvrta, u toj kući u kojoj sam se smrzavala i onda kada nije bilo hladno. Od muke, od tuge, od osećaja napuštenosti, usamljenosti, razočarenja, besa...
Ta moja dva sina bili su jedina spona koja me zadržavala na ovom svetu u kojem sam odavno izgubila tlo pod nogama i svaki oslonac koji bi mi pružio makar trenutak predaha. Sve dok sam im bila potrebna. Odnosno, dok sam mislila da sam im potrebna.
A možda im nisam nikada ni bila potrebna. Možda sam se samo zavaravala, danonoćno bdijući nad njima, u strahu da ih ne saplete ni najmanji kamen na njihovom putu dece koju je otac ostavio čim su prohodali.
Nisu osetili očinsku ljubav, bar onu koje bi se sećali. Bili su uskraćeni svega onoga što jedino otac može da pruži. Ono, jeste, redovno im je slao pare, dovoljne da ispune neke detinje želje, što je, naivno sam verovala, uz topao dom i uvek pun sto, bilo dovoljno za osećaj sigurnosti. Nisu bili gladni, žedni i bosi. Nisu bili željni ni bickla, ni patika, ni ekskurzija, ni nove školske torbe, ni poklona za rođendan.
Željni su bili jedino njega.
A on nikada nije došao da ih vidi. Niti se ikada javio da pita kako su. Valjda je mislio da je svoj dug ispunjavao redovnim uplatnicama do dana punoletstva svakog od njih.
Nisam, tada, mislila na sebe. Nisam imala vremena od prve, druge, treće i četvrte smene. Od njihovih lekcija, bežanja iz škole, preležanih bolesti, lomljenja ruku i nogu. Od njihovih suza na svakom rođendanu i istih pitanja za svaku Novu godinu: hoće li bar ovoga puta doći. Od stalno ponavljanih pitanja: zašto... je otišao, ne dolazi, ne javlja se...sve do onih: zašto si ga oterala, mora da si ga ti oterala, ne bi on nas tek tako ostavio.
Valjda je vreme učinilo svoje. I njihovi porodični životi, bez mene u njima. Odnosno, od onog trenutka kada je moja jadna penzija postala nedovoljna i za mene samu. Ne da im nije padalo na pamet da mi pomognu da kupim lek, nego su se ljutili čak i kada bih otišla u banju, umesto da pare dam njima. A banju sam videla jednom u pet godina, koliko sam imala prava na besplatan odlazak.
Onda je došla ta zima, najledenija od svih ledenih zima koje sam doživela. Kako sam je preživela, jedino znaju oni silni pokrivači ispod kojih sam se danonoćno tresla. Dok sam cvokotala ispod njih, kupeći mrve bajatog hleba ispod svojih leđa - jedino na njemu sam živela mesecima, molila sam se Bogu samo da mi prekrati muke i da ne dočekam naredno jutro.
Kada sam se probudila iz te agonije, sunčevi zraci su prodirali kroz roletne koje su prestale da se tresu od ledenog vetra te najledenije zime u mom životu. Sinovi, snaje i unuci nisu ni pitali da li sam živa.
To pismo na stranom jeziku, koje sam dobila jednog prolećnog dana dok sam se, srčući supu, trudila da oporavim želudac stegnut od zimske gladi, promenilo je moj život, hvala ti Bože što si jednom bacio pogled i na mene grešnu.
Čim sam dobila prevod, poslednje pare sam dala za pasoš.
Sve ostalo je bilo kao san. Onaj posle kojeg konačno osetiš da si živ.
Sačekala me je na aerodromu u Parizu, kuku mene ni danas mi nije jasno kako sam se snašla. Odvela me svojoj kući, upoznala me sa njegovim sinom, odvela me na njegov grob. Pokazala mi kako se život zaista živi.
Mogla je, ali nije htela da zadrži sve za sebe. Podelila je sa mnom njihovu ušteđevinu, objasnivši mi da kuća koju su zajedno stekli ostaje njoj i njihovom sinu. Rekla da je tako pošteno.
Ništa nisam rekla. Ne zato što sam imala nešto protiv. Grlo mi se steglo, a ta iznenadna sreća koja me niotkuda snašla zbunila me je i, priznajem, nekako i uplašila. Bože, ne dozvoli da se sutra probudim osuđena na svojih 13.000 dinara mesečno, ja još jednu zimu bez grejanja neću moći da dočekam, od brige i straha od hladnoće koja ledi srce.
Nije meni što sam trpela gola, bosa i gladna. Mogla bih ja tako... da se ne lažemo, nikada i nisam znala za bolje. uvek sam više mislila na druge nego na sebe. Da ima za njih, a ja ću već nekako umeti da otrpim bez osećaja da trpim. Ali, ta zima, najledenija u mom životu, tokom koje sam Boga molila ne za zagrejanu sobu, ne za malo toplote i za toplu supu, već da se ne probudim, e ta zima mi je zauvek sledila srce. I nije više znalo ni za davanje, ni za žrtvu, ni za odricanje. Ostala je u njemu samo nepresušna ljubav prema onima kojima sam dala život i sve ostalo što sam imala i mogla da dam do te ledene, najledenije zime koju pamtim.
Ostavila sam im kuću. I sve ono prnje koje je bilo u njoj.
Ovih 25 kvadrata među zidovima koji su samo moji, sređeni po mojoj meri, promenili su onu moju molbu Gospodu od " da se nikada ne probudim" u "Bože, daj mi da poživim još koju godinu, da konačno shvatim da nije san živeti ovako".
A oni? Pokušavaju da me uvere da me vole. Odjednom su otkrili da imaju majku, svekrvu i babu. Utrkuju se s ponudama da mi se nađu, kupe, donesu, skuvaju, pomognu...
Nikako da shvate da meni više ne treba ništa. Bar ne od njih.
Niti će ikada shvatiti da se moje srce sledilo one ledene, preduge zime, kada niko nije ni pitao za mene.
Ta moja dva sina bili su jedina spona koja me zadržavala na ovom svetu u kojem sam odavno izgubila tlo pod nogama i svaki oslonac koji bi mi pružio makar trenutak predaha. Sve dok sam im bila potrebna. Odnosno, dok sam mislila da sam im potrebna.
A možda im nisam nikada ni bila potrebna. Možda sam se samo zavaravala, danonoćno bdijući nad njima, u strahu da ih ne saplete ni najmanji kamen na njihovom putu dece koju je otac ostavio čim su prohodali.
Nisu osetili očinsku ljubav, bar onu koje bi se sećali. Bili su uskraćeni svega onoga što jedino otac može da pruži. Ono, jeste, redovno im je slao pare, dovoljne da ispune neke detinje želje, što je, naivno sam verovala, uz topao dom i uvek pun sto, bilo dovoljno za osećaj sigurnosti. Nisu bili gladni, žedni i bosi. Nisu bili željni ni bickla, ni patika, ni ekskurzija, ni nove školske torbe, ni poklona za rođendan.
Željni su bili jedino njega.
A on nikada nije došao da ih vidi. Niti se ikada javio da pita kako su. Valjda je mislio da je svoj dug ispunjavao redovnim uplatnicama do dana punoletstva svakog od njih.
Nisam, tada, mislila na sebe. Nisam imala vremena od prve, druge, treće i četvrte smene. Od njihovih lekcija, bežanja iz škole, preležanih bolesti, lomljenja ruku i nogu. Od njihovih suza na svakom rođendanu i istih pitanja za svaku Novu godinu: hoće li bar ovoga puta doći. Od stalno ponavljanih pitanja: zašto... je otišao, ne dolazi, ne javlja se...sve do onih: zašto si ga oterala, mora da si ga ti oterala, ne bi on nas tek tako ostavio.
Valjda je vreme učinilo svoje. I njihovi porodični životi, bez mene u njima. Odnosno, od onog trenutka kada je moja jadna penzija postala nedovoljna i za mene samu. Ne da im nije padalo na pamet da mi pomognu da kupim lek, nego su se ljutili čak i kada bih otišla u banju, umesto da pare dam njima. A banju sam videla jednom u pet godina, koliko sam imala prava na besplatan odlazak.
Onda je došla ta zima, najledenija od svih ledenih zima koje sam doživela. Kako sam je preživela, jedino znaju oni silni pokrivači ispod kojih sam se danonoćno tresla. Dok sam cvokotala ispod njih, kupeći mrve bajatog hleba ispod svojih leđa - jedino na njemu sam živela mesecima, molila sam se Bogu samo da mi prekrati muke i da ne dočekam naredno jutro.
Kada sam se probudila iz te agonije, sunčevi zraci su prodirali kroz roletne koje su prestale da se tresu od ledenog vetra te najledenije zime u mom životu. Sinovi, snaje i unuci nisu ni pitali da li sam živa.
To pismo na stranom jeziku, koje sam dobila jednog prolećnog dana dok sam se, srčući supu, trudila da oporavim želudac stegnut od zimske gladi, promenilo je moj život, hvala ti Bože što si jednom bacio pogled i na mene grešnu.
Čim sam dobila prevod, poslednje pare sam dala za pasoš.
Sve ostalo je bilo kao san. Onaj posle kojeg konačno osetiš da si živ.
Sačekala me je na aerodromu u Parizu, kuku mene ni danas mi nije jasno kako sam se snašla. Odvela me svojoj kući, upoznala me sa njegovim sinom, odvela me na njegov grob. Pokazala mi kako se život zaista živi.
Mogla je, ali nije htela da zadrži sve za sebe. Podelila je sa mnom njihovu ušteđevinu, objasnivši mi da kuća koju su zajedno stekli ostaje njoj i njihovom sinu. Rekla da je tako pošteno.
Ništa nisam rekla. Ne zato što sam imala nešto protiv. Grlo mi se steglo, a ta iznenadna sreća koja me niotkuda snašla zbunila me je i, priznajem, nekako i uplašila. Bože, ne dozvoli da se sutra probudim osuđena na svojih 13.000 dinara mesečno, ja još jednu zimu bez grejanja neću moći da dočekam, od brige i straha od hladnoće koja ledi srce.
Nije meni što sam trpela gola, bosa i gladna. Mogla bih ja tako... da se ne lažemo, nikada i nisam znala za bolje. uvek sam više mislila na druge nego na sebe. Da ima za njih, a ja ću već nekako umeti da otrpim bez osećaja da trpim. Ali, ta zima, najledenija u mom životu, tokom koje sam Boga molila ne za zagrejanu sobu, ne za malo toplote i za toplu supu, već da se ne probudim, e ta zima mi je zauvek sledila srce. I nije više znalo ni za davanje, ni za žrtvu, ni za odricanje. Ostala je u njemu samo nepresušna ljubav prema onima kojima sam dala život i sve ostalo što sam imala i mogla da dam do te ledene, najledenije zime koju pamtim.
Ostavila sam im kuću. I sve ono prnje koje je bilo u njoj.
Ovih 25 kvadrata među zidovima koji su samo moji, sređeni po mojoj meri, promenili su onu moju molbu Gospodu od " da se nikada ne probudim" u "Bože, daj mi da poživim još koju godinu, da konačno shvatim da nije san živeti ovako".
A oni? Pokušavaju da me uvere da me vole. Odjednom su otkrili da imaju majku, svekrvu i babu. Utrkuju se s ponudama da mi se nađu, kupe, donesu, skuvaju, pomognu...
Nikako da shvate da meni više ne treba ništa. Bar ne od njih.
Niti će ikada shvatiti da se moje srce sledilo one ledene, preduge zime, kada niko nije ni pitao za mene.
I ja imam dva sina, sama sam ih odgajila. Sve sam im dala, osim svog života. I učila sam ih šta je poštovanje čak i prema ocu koji ih je napustio i nije plaćao alimentsciju. Kada mi je trebala pomoć, za vreme ove epidemije, bez da ih pitam, stigao je novac od njih, na moj račun. Ali ja sam se uvek plašila da ne postanu sebični i uvek sam delila sve sa njima i moje i njihovo. Kao mali su mi od džeparcs kupovali sitnice da me obraduju. Naučila sam ih da treba da ih raduje i poklanjanje, kao i primanje poklona. Ja sam zato srećna majka, jer nikada nisam potpuno zaboravila na sebe, sinovi mi nisu sebični.
ОдговориИзбришиSrećna si ti, kolko znam, u svakom pogledu. I sve je to zasluženo. Izvini što odgovor kasni, ljubim te.
Избриши