Godišnjica mature

ONA -Uh, jedva sam se dovukla na posao. Odmeni me bar jedan sat, molim te. Jos sam bunovna, doputovala sam sinoc kasno, preksinoc smo slavili 35 godina od mature. Ma, nista me ne pitaj, znas da se ja u mom kraju provedem lepo. Uvek. Tamo je muzika  prava, razgali dusu i rastrese srce i um, hrana jos bolja. A ljudi  su bili divni, i dalje fini, neiskvareni, i dalje duhom mladi.
     Muzicari su se umorili od svirke, a mi svu noc djipali ko na pravoj maturi. Ma, kakvi, jos i vise i zustrije. A uspesna generacija pa svi doterani, nasmejani, srdacni, ljubazni. Neki doneli slike, da se podsetimo mladalackih ludorija,  iz onog perioda kada smo tek gradili snove i mastali o lepoti zivota koja nas ceka.


     Videla sam i Njega. Opet, i zadnji put, ujedno.
     Ne zelim vise da idem na godisnjice mature. Sta vise tamo da trazim, medju ljudima koji pocinju da stare i pored kojih se samo sa setom podsecam na to kako zivot prolazi brzo? I kako ga trosimo sporo i bezvoljno, dok nas on gazi, sa sve  neostvarenim snovima, izneverenim nadama, uzaludnim ocekivanjima. Sto da danima pre i danima posle svake proslave  trpim huktanje onog mog, ciju bolesnu ljubomoru ionako jedva podnosim? Sta ja vise imam od toga da se prisecam jedne uludo potracene ljubavi od koje danas imam samo nekoliko slika i par pisama, izlizanu pudrijeru i napola potrosen parfem? Slike i pisma  ionako cuvam kod mame, u ormaru njene sobe, da ih onaj moj slucajno ne pronadje. Pudrijera mi sluzi samo kao kutija za igle.Verovatno se zato uvek i ubodem, kad udevam konac. Setim se te veceri kada mi je poklonio, upakovanu u zlatni papir sa belom masnom. Ruza  je bila bela, a oko nje samo blago omotana zlatna traka, koju  sam kasnije vezivala u kosu. Bocica od parfema,  koji nije sasvim ispario i posle toliko godina,ima malo okrznuti zatvarac. Ispala mi je iz ruku onoga dana kada sam znala da cemo postati bivsi. Zauvek i bez prava na popravni i na pomirenje.
   Joj, nesto mi je upalo u oko.Idem da potrazim maramicu pa cu ja preuzeti sledecu stranku. Ne brini, sve je u redu. I hvala ti.

 ON - Srpce,skuvaj kafu za sve. Na moj racun. Jednom se slavi 35 godina mature. I jednom je samo covek juce mlad, a danas vec ostario. I neka me niko nista ne pita. Nema vise sta da se kaze. Ni da se zeli, ceka, sanja, osluskuje.

Otisao sam na tu proslavu zbog Nje. Ponadao se da ce i Ona shvatiti ono sto sam vec dugo znam. Da smo ovih 35 godina dzabe rastrosili. I zalud ih potrosili. I Ona i ja. Ko da ih nije ni bilo. Ko da su samo prosle pored nas, dok smo mi, oboje, uceci, trazeci  posao, bracnog druga, cuvajuci decu, gradeci karijere, trazili i dalje  jedno drugo.  Zavadjeni bez svadje, razdvojeni bez zelje, nikad otkinuti zaista i konacno jedno od drugog.
     Isao sam na svaku proslavu mature. Samo zbog Nje.I kad nije dolazila, znao sam da je sa mnom. Njene misli klizile su mojim umom, a moje zelje grejale Njeno nesrecno srce.Varali smo, a da se nismo ni pogledali. Gresili, a da za greh nismo ni culi. Kada je konacno dosla, tek na proslavu 15 godina, iz Njenog pogleda video sam sve. Bilo mi je jasno da je nesrecna, iako nismo razmenili ni rec. Iako me nije ni pogledala u oci. Iako nije htela ni ruku da mi pruzi. Kada bi nam se pogledi na tren ukrstali, video sam Njen vapaj. Tugu. Nesrecu. Ocaj. Suze, koje je gutala. I koje su samo mene doticale.
     Nije htela da me cuje kada sam je molio da dignemo ruke od uzaludnih pokusaja da spasavamo nase propadajuce brakove. Da nastavimo tamo gde smo greskom stali, bas negde oko mature. Da se vratimo nasim zivotima. I da im damo smisao koji su izgubili, tada, nekako oko proslave mature. 

Nista nije htela da cuje. Ni da shvati. Ni da odgovori na moj dodir,vapaj, molbu...

Nije htela ni sada.Znam da je vise necu videti. Nikada.Ostace da trune u tom davno propalom braku, da guta suze i skriva oci. A ja sam prestao da se nadam. I da cekam. Nemam vise ni zelja, ni planova. Ni snova. Imam samo secanje na jedinu pravu i iskrenu ljubav, koja je prekinuta onog davnog dana, pred maturu. I koja se nikada nije ugasila. Niti ce.
    Srpce, daj mi vode, gusim se, nesto me jako steze oko srca....

DOKTOR ZOKI - E, bas smo imali lepu proslavu  35 godina mature. Nekako smo svi blistali od ushicenja zbog ponovnog susreta. Sto smo , kao retko koja generacija, jos svi na broju.Sto imamo cime da se pohvalimo jedni drugima. Sto se radujemo uspehu svakog  iz generacije.
     Samo mi je, negde vec pri kraju, jedna slika pokvarila raspolozenje. Jos osecam grc u grudima kad je se setim. Seo sam pored Tosica iz cetvrtog pet, a on mi kaze, vidi ono dvoje. Okrenem glavu, a ono...nekada najpoznatiji gimnazijski par - okrenuli stolice jednu ka drugoj,sede, drze se za ruke. Celo uz celo. I placu. Kaze Tosic, gledam ih tako vec tri sata. Ne micu se.
    Joj, sto su bili lep par.Mladi, lepi, dobri djaci, zaljubljeni, nerazdvojni. Oko mature, nesto je puklo.Nisu je ni slavili sa nama. Svako je otisao na svoju stranu, gradili su svoje zivote kako su znali. Cuo sam da se On razveo. I da je Ona jos u braku sa muzem koji je od Nje napravio nesrecnu zenu. Kazu i da je On godinama trazio nacin da joj pridje, da joj ponudi sve ono sto su sanjali kao mladi. I da Ona nije htela da ga cuje, i pored sve nesrece u braku koji je bio razocarenje od samog pocetka.
    Kada je muzika odsvirala generacijsku pesmu za rastanak, ustali su bez reci. Ona je krenula ka izlazu, ne pogledavsi ga vise. On je dugo samo stajao. Nem i gluv za nas okolo. Kad je i sam posao, razabarao sam da je samo rekao... sada je konacno kraj.
     Tosic je opsovao zivot. Meni su krenule suze, koje sam sakrio sakom. A On, On je u tom trenutku  prestao da bude gimnazijalac pred maturom, na sta je licio kada smo ulazili u salu za proslavu. Pretvorio se u skrhanog starca kojem je svega dosta. 

Juce su mi javili da je jedva preziveo infarkt.