Anita Pratljačić, intervju: Moj posao je da rešavam probleme

Poznajem izvestan broj uspešnih ljudi koji su to postali zahvaljujući isključivo samima sebi - svom trudu i radu, svom znanju i obrazovanju, svojim prirodnim predispozicijama, genima, vaspitanju, knjigama koje su pročitali, lekcijama koje su naučili, časovima koje nisu propuštali, pismenim zadacima i ispitima na kojima nisu prepisivali... i koji o svojim dostignućima mogu govoriti a da ni pred kim i nikada ne pocrvene. I koji vrlo retko i vrlo malo o tome govore. O mnogo većem broju takvih ljudi znam zahvaljujući onome što sam o njima čula od drugih ljudi ili videla i pročitala u medijima. I mediji, u proseku, o takvima najređe govore. Nekako, najviše bruje o onima, uspešnima manje ili više, kojima je stalo da se priča o njima, o onima čije je "japaja" prodorno i glasno, bez obzira na istinski procenat učešča njih samih u onome što su postigli.

Osobu o kojoj pišem ovde znala sam virtuelno i to vrlo površno, bez nekog specifičnog utiska o njoj. (Da sam znala bar deo njene priče, znam da mi verujete na reč, daleko ranije pretočila bih tu priču na ovaj blog.)

Srdačno smo se zagrlile nedavno na Konferenciji poslovnih žena u Kragujevcu, nas dve, koje smo imale jedinu dodirnu tačku u tome što smo, između ostalog, i blogerke.Kao da se milion godina znamo i kao da nas... a biće i da nas istinski vezuje, ne samo blogovanje, već i mnogo toga što postepeno otkrivam, a čiji je zajednički imenitelj to verovanje da je najslađi i najvredniji onaj rezultat koji ostvariš sam, nevezano za njegove razmere, širinu i efekte.

Anita Pratljačić:

Osoba koja je tek onako, usput, nabrajajući razloge zbog kojih je samu sebe nazvala "mama na točkovima", navela i to da je posle kragujevačkog skupa očekuje jedan skup u Ambasadi Holandije u Beogradu, pa onda sledeći, koji sama organizuje, na Zlatiboru... i još nekoliko, tako, za nju svakodnevnih poslovnih događaja, koji u ovoj zemlji i za ovdašnje prilike u stvari nimalo nisu svakodnevni niti obični.

 -Da. U to vreme sam dobila zvaničan poziv od holandske Ambasade u Srbiji da se moja firma BetterHow pridruži Holandsko-srpskoj privrednoj asocijaciji- počinje svoju priču Anita, na moj predlog da je "stavimo" na blog ne toliko zarad nje same, koliko zbog poruka i pouka koju bi mnogi mogli da izvuku iz nje-  S obzirom na to da imamo dugogodišnju saradnju sa holandskim partnerima i da su oni zadovoljni njom, a i sa mnom kao partnerom, osnivači ove asocijacije su već znali za mene, pa su mi zato i uputili poziv. Da ne budem lažno skromna, ovo je za mene velika čast, posebno stoga što je moja  firma definitivno najmanja među svim tim korporacijama. Ove nedelje me očekuje prijem u rezidenciji holandskog ambasadora u vezi sa ovom asocijacijom.

I da, bio je i Zlatibor. Tamo se odigravala konferencija, sa oko 400 učesnika. Mnogo ljudi misli da sam tamo išla da se dobro zabavim, a istina je da mi je radni dan počinjao u 6:30, a završavao se oko 2-3 sata. No, sve je prošlo dobro (iznad svih očekivanja) i vrlo sam zadovoljna. Sad me za istog partnera očekuje jednodnevna konferencija u Sava centru, koja će brojati oko 1000 učesnika. No, pre ove konferencije mi sledi RSNOG, konferencija mrežnih operatera Srbije (u čijem sam organizacionom odboru drugu godinu za redom), tako da mi konferencijskog stresa ne manjka.

Samohrana majka dvoje  blizanaca kojima ne može da posveti sve svoje  vreme, ali im se zato u potpunosti posvećuje sve ono vreme koje istinski provodi sa njima.

-To što sam majka je samo oplemenilo mene kao ličnost- kaže-  Ipak, da budem potpuno iskrena, nisam onakva majka kakva sam oduvek želela da budem. Imala sam drugačiju ideju o odgajanju dece. Ali, okolnosti te teraju da se prilagodiš. Priroda je jasna: vrsta se ili prilagodi ili izumre. Pa tako nekako i ja. Kad smo se ex hazbend i ja razveli, naravno da mi je sve to bio šok, ali nisam dala sebi prostora da budem šokirana. Valjalo je preživeti. Tu sam napravila "pakt sa đavolom":  donela sam odluku da moja deca i ja nećemo zavisiti ni od čije dobre volje, nego ću ja zarađivati za nas. To znači da će odrastati delom bez mene. U Mom Univerzumu bolje je da sa 18 godina odu kod psihologa i iskmeče mu kako su odrastali uz dadilju i babu, a keva da im plati usluge psihologa, nego da se tada pitaju zašto imaju goru startnu poziciju u životu od mene u njihovim godinama (a nije tajna da radim od 16. godine, jer smo jako teško živele mama, sestra i ja... bila je ona inflacija). Kad sam to odlučila, zaključala sam taj neki deo sebe i krenula da grizem. Moja deca žive jedan više no udoban život, imaju sve ono o čemu smo sestra i ja samo maštale, pa i više od toga. Ipak, to su skromna, vaspitana, vredna i pametna deca. Sjajne osobe! Dobri su đaci i obožavaju matematiku. Idu i na časove na PMF-u (program za talentovanu decu).

Samostalna preduzetnica koja ne krije da je propadala više puta u životu i... uvek uspevala da se podigne i popne koju stepenicu više.

 

-Kad kažeš da si propao pa ustao, to ljudima deluje lako- priča Anita - Istina je potpuno drugačija, nažalost. Moje propasti... Pa, jednom kad sam doživela potpuni poslovni fijasko tri dana sam živela na kukuruzu kokičaru. Pravila kokice i jela. U životu me nikad niko nije gurao, nikad nisam imala 'leđa', pa nikad nikog nisam ni imala da mi pomogne. Ali šta ćeš, snađe se čovek, zakrpi se, pa krene dalje. Sve te propasti (a pričam o bankrotstvima i okretanju glave svih od mene), samo su me učvrstile u inatu. Nikad se nisam pitala da li ću, nego kad ću da budem na višoj poziciji nego pre i kad će licemerno da se vrate u moj život, a ja da im se iskezim u facu bez reči. Eto, u poslednje vreme baš se mnogo kezim. Nemam repove iza sebe. Svakog mogu da pogledam u oči. To sam, što sam.

  

Partner, i pored nekoliko ortačkih razočarenja, u poslu za koji je procenila da bi ga bolje odradila sa podeljenim i odgovornostima i teretom.

 

-Od skoro sam ušla u partnerstvo u toj proizvodnji- objašnjava- Proširila sam delatnost (inače, primarna delarnost mi je konsalting). Partner mi je najbolji prijatelj. Što bi moja pokojna baba rekla, "klasa od čoveka". Meni su dva partnerstva već propala (mada sam od starta bila rezervisana prema tim ortaklucima, al' 'ajd - sama pala, sama se ubila), pa je logično da se čovek zapita zašto sad treći put. Da objasnim kakav je on: to je čovek koji je pre dve godine za 8. mart dovukao kamion pun materijala i ljudi, istresao ih i izveo sve u moje dvorište, rekao "srećan 8. mart" i ostavio ih da mi renoviraju kuću. Ama, nisam stigla k'o čovek ni da se posvađam sa njim - otperjao na vreme! To je čovek koji mnogo pomaže mojoj deci, naročito sinu. Sin mi je jako kasno progovorio, ni sad ne govori čisto i bio je mnogo stidljiv. Međutim, ovaj ga je tako nafurao da je cool lik, da ja sad imam jedno samouvereno dete koje je pravi šeret. Takođe, u po dana, u po noći - tu je za mene. Nikad mu neću zaboraviti vožnje lekarima dece s temperaturom u gluvo doba noći. Skoro mi se desilo da keva kuka kako je šporet star i da joj treba nov, meni ospice iskaču, a Darko (tako se momak zove) ode u Gigatron, kupi neki uber fancy šporet i kaže "evo, da te keva više ne smara". S druge strane, on ne pridaje značaj garderobi, parfemima (k'o i svako muško, jel'te), pa sam taj segment njegovog života ja preuzela na sebe.

Hoću da kažem da smo jako, jako bliski i da mi je to prijatelj do groba (a i u zagrobnom životu, nadam se). On da kaže "'aj da skočimo u bunar", samo bih pitala da l' na glavu il' na noge (a i on bi isto uradio da ja tako nešto kažem). Kad smo počeli da pričamo o zajedničkom poslu, odmah smo napravili strategiju, plan i registrovali firmu. A šta ako propadnemo? Prvo, nećemo. Drugo, i ako propadnemo - krenućemo od nule opet zajedno. U firmi (aj da nas reklamiram lečka) pravimo sve od metala. Nekako se zalomilo da najviše pravimo ograde, ali šta god da treba - RAČUNAJTE NA NAS! :)

Nju ne treba moliti da otkriva tajnu svog opstajanja na čvrstim nogama u ova nesigurna vremena, niti je treba potpitanjima provocirati pa da prizna i to koliko su je ona pomenuta padanja i propadanja bolela.

-Pomenula sam  tri svoje "epske" poslovne propasti: prva sa ex hazbendom, druga sa dva drugara i treća sa jednim drugarom. O sporadičnim samostalnim projektima koji su mi pukli (neki web servisi, butik garderobe...),  neću ni da pričam. Bilo, prošlo, ne vratilo se. Međutim, ove tri propasti su ostavile ožiljke. Nije mene tu povredio materijalni deo. Nekad imaš, nekad nemaš - život je to. Mene je tu dotukao momenat izdaje. Da se razumemo nešto: kad imaš svoj biznis, sve oko njega shvataš vrlo lično. To si ti. Kad si privatnik nema ono 'no hard feelings, it's just bussines'. Nema. Posao si ti. E, ove klipete su imale moje puno poverenje. Ne da sam davala celu sebe, nego i preko toga. I onda - bam.. E, sad, em te izdaju oni kojima si verovala, em ostaneš bez novca. 

Lepo ti dođe da skočiš u plavo Dunavo.

I šta ćeš dalje? Ne znaš. Otplačeš 2-3 dana, pa digneš nos i kreneš dalje. Nikad nisam imala onaj momenat osvete u smislu "e, kad ih zgazim...". Ironija je što mi se nameštalo takvo gaženje njihovih malenkosti više puta u životu, ali nikad mi ni na pamet nije palo da iskoristim mogućnost da nekog upropastim. I ne znaju koliko sam mogla da ih poništim. A ne trebaju ni da znaju. Neka  rade svoje, ja ću svoje i to je to. Čista sam pred sobom i to mi je jedino važno.

A ovako je počela  bizMis misija ala Anita Pratljačić:

-Imala sam 16 godina. Probudila se jedno jutro u onoj inflaciji i shvatila da u kući pokojna baba, majka, sestra i ja imamo samo pola kese brašna, dva prsta ulja i jedno jaje. Taj momenat spoznaje pamtiću celog života. Taj dan sam se spakovala i otišla u školu. Nisam jela. Samo sam razmišljala šta ja mogu da uradim da nas četiri ne umremo od gladi. Posle časova zaređala sam od kafića do kafića da pitam treba li im radnik. Negde su urlali na mene, negde me ismevali, negde seljački podjebavali, par njih mi nudilo i keš za seksualne usluge... Izlazila sam i ulazila u kafiće, dok nisam došla do sudbonosnog, čiji me je vlasnik pitao šta znam da radim.Valjda ga začudilo što tražim posao.  Rekla sam da znam da perem i čistim. Puna samopouzdanja, sa sve kezom od uva do uva, objasnila sam kakvo stanje mi je u kući i da, ako ja ne preuzmem brigu na sebe - umrećemo od gladi sve četiri. Čovek je bio šokiran. Odmah sam dobila posao, ali sam morala da obećam da ću i dalje biti dobar đak. To je bio uslov da bih mogla petkom i subotom da perem čaše u šanku. Moj prvi posao mi je doneo platu od 200 nemačkih maraka. I tu sam radila vikendom sve do odlaska na fakultet. Onda sam počela da radim neke druge poslove, ali ovaj prvi mi je, da se drugi poslodavci ne uvrede, najdraži.

Moj prvi samostalni preduzetnički projekat je dilovanje kuhinjskih krpa. Imala sam 18-19 godina. Kupovala sam krpe prvo u Pančevu, pa ih prodavala na pijaci u Kragujevcu. Inače, tetka mi je pozajmila pare za ovaj poslovni poduhvat. I od tih para sam imala  za 43 kuhinjske krpe. Kroz dva meseca vratila sam joj  novac, prestala da prodajem na svojoj tezgici krpe i postala, uslovno rečeno, veletrgovac krpa. Posao se toliko proširio da sam pokrivala celu Šumadiju i pola Pomoravlja. Svako ko je imao svadbu, ispraćaj u vojsku, sahranu, daću - dolazio je kod mene da kupuje krpe na veliko. Ovaj posao mi je upropastio NATO '99. :)

Ionako sam krenula nekim drugim stazama u to vreme, tako da je ok. Inače, '99. sam počela i da blogujem. Moji blogerski počeci bili su na engleskom, jer sam htela da objasnim svetu šta se dešava, tako da je Constrictoria prvo postala poznata na međunarodnom nivou, pa godinama nakon toga na nacionalnom. Mada, da budem iskrena, na nacionalnom se i nisam nešto trudila...

Posle NATO intervencije sam počela da radim u jednoj firmi kao prevodilac i potrčko. Više potrčko no prevodilac. Ali kad je vlasnik video s kojim žarom ne dam klijentu iz Makedonije uobičajeni rabat, već ga "koljem", a da ovaj pristaje, jer imam argumente, pozvao me je u kancelariju i rekao:

"Ano, od danas ćeš ti da se baviš marketingom."

Na moje, da nemam pojma o tome, samo se smejao i govorio 'će naučiš'. Taj dan sam to otpisala na njegovo zajebavanja, al' naredno jutro ne beše mi dobro. Sačekao me profan marketinga i tržišne ekonomije sa ekonomskog faksa i objasnio da ga je unajmio vlasnik preduzeća da me uči, dok me ne nauči svemu što zna. Od tog dana moj je posao bio- da učim. U firmi sam samo učila i primala platu za to - drugih obaveza nisam imala. Svaki dan, i vikendom. Kad sam završila, kad je profesor rekao da sam ok, formirali smo marketing službu u okviru firme, zaposlili potrebne ljude i krenula sam da radim. Onda kada sam došla kao potrčko u tu firmu, ona je imala 30-ak zaposlenih. Iz firme sam otišla kad je brojala 250 zaposlenih. Za vreme mog marketingovanja tamo uveli smo i ISO standarde, ali i HACCP.

Sa ovog mesta sam otišla na mesto direktora prodaje u jednoj povećoj svetskoj korporaciji i tu sam radila do osnivanje svoje prve firme...

Za dugoročan uspeh u poslu, ono što mnogi ne priznaju i što gaze, značajno je biti korektan, poštovati klijenta, biti pošten prema njemu i pružiti mu maksimum za ono što ti plaća. I da sa istim odnosnom pristupiš i poslu koji donosi mnogo para, kao i onom koji donosi malo.

- Poenta priče je u tome da kad radiš poslove, kad sarađuješ sa ljudima - nema velikih i malih poslova, velikih i malih projekata. Ponašaš se kao da je svaki posao jedini na svetu i kao da ti od njega život zavisi! Daješ sve od sebe. Pričala sam ti da imam jednog, pa ne mogu da ga nazovem klijentom, jer nema potrebe da sarađujemo (možda sam jedna od retkih koja iskreno kaže klijentu da nema potrebe više da mi plaća uslugu, onda kada mu više nije potrebna) i ne sarađujemo u tom smislu, koji me  oko svake nove godine ganja za fakturu da mi "pusti" novac. Pa izmišlja da mu treba ovo ili ono.Recimo, ispišem fakturu na 100e, a on uplati mnogo više pa počne da se poziva na neke bonuse... ;). Razumem,  zahvalan je što sam mu pomogla da proširi i usmeri svoje poslovanje pre par godina.

Kad sarađujem sa ljudima, postavim se kao partner. Objasnim na način koji oni razumeju šta ćemo da radimo i kako će te aktivnosti da reše neki problem. Ukratko rečeno: moj posao je da rešavam probleme. S druge strane, prema ljudima treba biti čovek. Često obilazim svoje saradnike, ne zbog posla, nego da ih pitam kako su. A pitam ih, jer me interesuje. I u poslu i privatno dovoljno je biti čovek.

Dobrotvorni rad

Pored posla, bavim se i pro bono radom. I to skoro 20 godina. Moj moto je da čovek ima obavezu da društvu nešto od sebe da. Da ga oplemeni, učini boljim. Posvećena sam, pre svega, ranjivim kategorijama. Iza sebe imam dosta projekata, predavanja, konferencija na ovu i slične teme (pa, i ti i ja smo se srele upravo na takvoj konferenciji). Vrlo sam ponosna na svoj rad. Ponosna sam na sve te ljude kojima sam pomogla da se uzdignu iznad situacije u kojoj su bili, da krenu dalje, čak i da otpočnu svoj biznis. Eto, na to sam jako jako ponosna.

Sad planiram i neke projekte ovog tipa (neki če opet biti u saradnji sa državom, a neki sa NVO sektorom). 

Poslovno sam tu gde sam. Ništa ja tu ne bih dirala. :)

Žao mi je što nemam vremena da pišem blog. Eto, to mi je žao. I imam neostvarene želje, koje jesu ostvarive, pa sam ih preinačila u ciljeve...

Neminovno pitanje: kako to sve uspeva jedna žena sama? I... može li se nazvati njenim izborom, to, da bude sama?

To da sam single - to nije tajna. I neću da spuštam standarde. Neću da budem sa bilo kim. Kad su muškarci u pitanju, imala sam najrazličitije imbecilne situacije. Vidi ovako: svi oni su a priori cool što imam decu, posao... A onda vremenom to ne bude cool. Najurnebesnija stvar mi se desila sa jednim likom, koji je bio razveden. E, sad pazi priču: on je svojoj mami dete iz prvog braka. On ima dvoje dece. I tako krenemo nas dvoje da se viđamo i onda jednom njegova mama bubne preda mnom, kao da me nema "sine, a ti nisi mogao da nađeš neku bez dece". Pritom pričamo o čoveku koji je bio stariji od mene 7-8 godina, ostvaren poslovno, tad u ozbiljnim 40-tim. Mama rekla da nisam ok i to je to. I sad će mnogi da pomisle da je debil i da osuju paljbu po njemu. Ali, mi smo takvo društvo. Evo, ja iskreno postavljam pitanje: ko je spreman da otkači porodicu i prijatelje zbog nekog koga voli? Da ih do smrti ne vidi, ne čuje...  Ljudi, je l' znate vi koliko su takve situacije retke? Ama, na nivou statističke su greške. Potrebno je biti toliko zreo, svestan sebe i samostalan... a to nisu osobine koje nas kao narod krase, koliko god mi to potencirali. 

I tako sam rešila da budem sama dok se ne pojavi onaj ko me zaslužuje. Molim lepo, pa nisam ja mačji kašalj. ;)

Taj neki bi trebalo da bude obrazovan, samosvestan, samostalan, poslovno ostvaren, liberalan, zanimljiv, duhovit, da imamo slična interesovanja, da bude zgodan i da mi se slaže uz štikle. ;)

Mnogo si mlada i mnogo je rano da podvlačiš bilo kakvu crtu, ali ako bi trebalo da oceniš svoj dosadašnji život, kako bi to najkraće glasilo.

Sama pala - sama se ubila. Hoću da kažem da za sve što mi se u životu desilo, i dobro i loše, niko nije odgovoran do mene same. Sa svojim izborima sama živim i u miru sam sama sa sobom.

Postoji li nešto čega se bojiš?

U životu se jedino bojim sebe.

Kako izgleda tvoj običan radni dan, a kako dan sa porodicom?

Moj posao se odvija po kancelarijama, kafanama i online. Često putujem. Razgovori, pregovori, red klope, pa ispočetka...

Dan s porodicom... Hmmm... Ne biva to često. Ne pamtim kad smo se zbirno videle majka, sestra i ja. Viđamo se u trku, na po par minuta. Evo, sestra i ja se nismo srele jedno dva meseca, pa se videsmo prekjuče kad je došla TV Prva da me snima. I ko zna kad bismo se videle da nije bilo toga. Sa decom se trudim da provodim kvalitetno vreme. Dakle, kad sam sa njima, zgrabim ih i pobegnemo  iz kuće :))))

Šta sebi i svojoj deci želiš u dugoročnoj budućnosti?

Nemam pojma šta želim sebi. Ne stižem da razmišljam o tome. :)

A deci... Deci želim da budu srećni. Da budu u miru sa sobom i izborima koje budu pravili. Ono što svakako nikad neću raditi jeste da im se neću mešati u izbore i uradiću sve što je u mojoj moći da ne osećaju nikakvu dužnost ili obavezu prema meni kao prema roditelju...