Da vam pravo kažem, pojma nemam.
Znate ono, kada se kaže, za bilo šta što nam se dešava ili ne dešava, sviđa ili ne, radi ili ne radi, voli ili ne voli: bez dobrog razloga ili bez valjanog opravdanja...
Svakodnevne sitnice koje život znače, čineći ga lepim ili ružeći ga, usrećujući, zabrinjavajući, radujući ili rastužujući nas... vetrovi u leđa i kamenje na putu, skamenjena lica prolaznika koji su zaboravili šta to beše osmeh... imati, nemati, umeti, hteti, moći... dosegnuti željeno i dosanjati neki dugo snivan san... dohvatiti dugu ili bar jednu njenu boju... pomoći prijatelju, zaslužiti da tebi neko pomogne, znati kad da se kaže koja reč, kad da se da ili kaže "dosta je bilo"... podneti poraz i ne uzneti se u uspehu i pobedi... znati da gubiš, da primaš i da daš... da daješ i da naučiš ne da ne očekuješ ništa od onoga kojem daješ, nego da navikneš da je normalno doživeti i razočarenje, tugu i bol, od nekh od tih kojima pomažeš, činiš im i daješ.
I po koje iznenađenje. Lepo ili ružno, svejedno, tek da dani koji teku ne budu monotoni. Da se razbije sivilo koje sumornim tonovima preti depresijom, labilnijima ili onima pod težim teretom. Ili bar letimičnom tugom, zbog svega ovde i sada, onima od čvršćeg materijala sazdanim, ali ne i bez duše koja vidi i oseća koliko nam kolektivno ne ide dobro i koliko će nam još biti kolektivno loše.
I između svega toga, najtrivijalnije stvari: koji hleb da kupim; je li manje otrova u argentinskoj junetini, španskoj svinjetini ili ribi iz dalekih okeana; kako spakovati prtljag za low cost let, a putovanje ti traje nedelju dana; gde pronaći servis za ručavanje ako ti ne treba hitno i obavezno, ali želiš da svakodnevicu ulepšaš baš-baš lepim tanjirima koji ti neće otvoriti apetit, nego će, gle čuda, uticati na to da pogled na njih preusmeri pažnju tvojih želudačnih kiselina u tolikoj meri da od lepote prizora prekineš ručak baš kad ti je najslađe. Kako preporučuju oni koji se razumeju u mršavljenje:
I da, ako ih pečete u onim tiganjima u kojima se masnoća sipa samo za prvu palačinku, a koji se oštećuju ako koristite metalne viljuške i ostale hvataljke, onda vam neizostavno treba i odgovarajuća lopatica. Sad, samo ne znam koju od ovih da izaberem. Vodu sam, za sledeću turu, pripremila. Još špatulu da kupim. I mleko. A probaću i to, s kiselom.
Da obećam na kraju najpre sebi, a kad obećam sebi onda sam obećala i vama (mislim na one kojima je nedostajalo moje pisanje, a raduje me, eto iskrena sam samo pa priznajem, baš me raduje da vas i te kako ima): pisaću češće. Ako ne kao do sada, pre ove pauze ničim izazvane (a to znači da su me neki upozoravali i da proredim malo, jer ne stignu da me isprate ;) ), ono bar ne sa ovoliko velikim pauzama. Dešavaju se neke lepe stvari,druženja sa divnim ljudima, neka divna putovanja i gostovanja, čitam neke lepe knjige, od kojih sam mnoge dobila od autora lično.
A i dalje i to vrlo često, neko mi kaže: samo da ti ja ispričam moj život, ceo roman ima da napišeš.
Svakodnevne sitnice koje život znače, čineći ga lepim ili ružeći ga, usrećujući, zabrinjavajući, radujući ili rastužujući nas... vetrovi u leđa i kamenje na putu, skamenjena lica prolaznika koji su zaboravili šta to beše osmeh... imati, nemati, umeti, hteti, moći... dosegnuti željeno i dosanjati neki dugo snivan san... dohvatiti dugu ili bar jednu njenu boju... pomoći prijatelju, zaslužiti da tebi neko pomogne, znati kad da se kaže koja reč, kad da se da ili kaže "dosta je bilo"... podneti poraz i ne uzneti se u uspehu i pobedi... znati da gubiš, da primaš i da daš... da daješ i da naučiš ne da ne očekuješ ništa od onoga kojem daješ, nego da navikneš da je normalno doživeti i razočarenje, tugu i bol, od nekh od tih kojima pomažeš, činiš im i daješ.
I po koje iznenađenje. Lepo ili ružno, svejedno, tek da dani koji teku ne budu monotoni. Da se razbije sivilo koje sumornim tonovima preti depresijom, labilnijima ili onima pod težim teretom. Ili bar letimičnom tugom, zbog svega ovde i sada, onima od čvršćeg materijala sazdanim, ali ne i bez duše koja vidi i oseća koliko nam kolektivno ne ide dobro i koliko će nam još biti kolektivno loše.
I između svega toga, najtrivijalnije stvari: koji hleb da kupim; je li manje otrova u argentinskoj junetini, španskoj svinjetini ili ribi iz dalekih okeana; kako spakovati prtljag za low cost let, a putovanje ti traje nedelju dana; gde pronaći servis za ručavanje ako ti ne treba hitno i obavezno, ali želiš da svakodnevicu ulepšaš baš-baš lepim tanjirima koji ti neće otvoriti apetit, nego će, gle čuda, uticati na to da pogled na njih preusmeri pažnju tvojih želudačnih kiselina u tolikoj meri da od lepote prizora prekineš ručak baš kad ti je najslađe. Kako preporučuju oni koji se razumeju u mršavljenje:
Kažu da plava boja tanjira utiče na smanjenje apetita ;)
Inače, trebalo mi je da zagazim u ozbiljne godine, toliko da ozbiljnije ne mogu biti, pa da shvatim zašto se testo za palačinke pravi ne samo od mleka, nego uz dodatak vode. Neki kažu, čak i mineralne, ali to je ovde manje važno. A i nije još proveravano pa ne stojim iza dotičnog recepta.
Sinoć sam, posle jedno bilion godina, pekla palačinke. Prvih... khm, nekoliko, bile su u fronclama. Pametnica se dosetila da ih zamesi samo s mlekom, valjda posle čitanja onih jezivih testova sa još jezivijim fotografijama o hemijskom i bakteriološkom sastavu nekih voda koje pijemo.
Dakle, u testo za palačinke idu i mleko i voda. Možda i mineralna.
Inače, trebalo mi je da zagazim u ozbiljne godine, toliko da ozbiljnije ne mogu biti, pa da shvatim zašto se testo za palačinke pravi ne samo od mleka, nego uz dodatak vode. Neki kažu, čak i mineralne, ali to je ovde manje važno. A i nije još proveravano pa ne stojim iza dotičnog recepta.
Sinoć sam, posle jedno bilion godina, pekla palačinke. Prvih... khm, nekoliko, bile su u fronclama. Pametnica se dosetila da ih zamesi samo s mlekom, valjda posle čitanja onih jezivih testova sa još jezivijim fotografijama o hemijskom i bakteriološkom sastavu nekih voda koje pijemo.
Dakle, u testo za palačinke idu i mleko i voda. Možda i mineralna.
Bojim se da ovde plavo ne pomaže - ni malkice
I da, ako ih pečete u onim tiganjima u kojima se masnoća sipa samo za prvu palačinku, a koji se oštećuju ako koristite metalne viljuške i ostale hvataljke, onda vam neizostavno treba i odgovarajuća lopatica. Sad, samo ne znam koju od ovih da izaberem. Vodu sam, za sledeću turu, pripremila. Još špatulu da kupim. I mleko. A probaću i to, s kiselom.
Da obećam na kraju najpre sebi, a kad obećam sebi onda sam obećala i vama (mislim na one kojima je nedostajalo moje pisanje, a raduje me, eto iskrena sam samo pa priznajem, baš me raduje da vas i te kako ima): pisaću češće. Ako ne kao do sada, pre ove pauze ničim izazvane (a to znači da su me neki upozoravali i da proredim malo, jer ne stignu da me isprate ;) ), ono bar ne sa ovoliko velikim pauzama. Dešavaju se neke lepe stvari,druženja sa divnim ljudima, neka divna putovanja i gostovanja, čitam neke lepe knjige, od kojih sam mnoge dobila od autora lično.
A i dalje i to vrlo često, neko mi kaže: samo da ti ja ispričam moj život, ceo roman ima da napišeš.
Ilustracije:
http://imcreator.com/free/food-drinks
https://unsplash.com/photos/vJ3YdXU6U_Y
Нема коментара:
Постави коментар
Volela bih da razmenimo mišljenja na ovu temu. Hvala.