Sa posebnim zadovoljstvom i neobičnom radošću objavljujem ovaj tekst iz novonajavljenog serijala drage nam KeveIpo, koja ponovo gostuje kod mene. I opet lepim povodom, mada je ovde neka druga priča u pitanju. Sve će vam se kasti samo:
"Zove me onomad drugarica iz jednog grada, kaže, treba joj pomoć – njenog muža opasno boli koleno, a lekari su mu rekli da sumnjaju na „nešto“ u šta se oni ne razumeju, i da bi najbolje bilo da ode kod tog-i- tog lekara u Beogradu. Taj, kaže, radi na Banjici ali tamo ne može da se dođe bez uputa, a oni ne mogu da im daju uput iz tog-i- tog razloga, pa nek vide da se snađu nekako.
Najlakše bi im, kaže, bilo da ga nađu u nekoj privatnoj ordinaciji, i to... Pa joj palo na pamet da pita mene da li ga možda poznajem, i kako da ga nađu, pošto sam ja „poznata padavičarka“ – pala sam jednom pešice pod auto, jednom sam se skršila s motora pod auto, jednom sam se skrkendala niz stepenice (srećom na dnu nije bilo auta) pa sam „sigurno doktorirala te koske i to“.
Reko’, ne znam čoveka, nikad čula, mene su uglavnom krpili seoski lekari, al nekako sam odjednom porasla u sopstvenim očima: toliko iskustvo, eej, nije šala, ma ima da ga nađem u mišjoj rupi ako treba. Reko’, jesi ga tražila po mrežama, kaže nisam. Reko’ ne mrdaj sa’ću ti se javim čim ga nađem.
Krenem da guglam, samo naslovi naučnih radova – nigde telefona ni adrese. Oop, evo ga na Linkedinu. Pošaljem mu poruku „Poštovani gospodine taj-i- taj, moji prijatelji iz tog-i- tog grada imaju taj-i- taj problem pa su im rekli... pa ako radite u nekoj privatnoj ordinaciju, da li biste bili ljubazni da mi kažete u kojoj, kako bi mogli lakše da dođu do Vas?“ Para ne žale – to se podrazumeva...
Javljam – pronađen je, sad samo da vidimo da li će da odgovori, ili je profil otvorio da bi stavio onu opasnu i namrgođenu sliku...
Ma nije prošlo sat vremena, evo odgovora: „Poštovana ta-i- ta, radim u više privatnih klinika ali nerado se tako preporučujem, recite prijateljima da dođu u sredu u deset na Banjicu, uput im ovog puta neće biti neophodan, samo neka se pozovu na ovu našu prepisku“.
Znači, ne verujem... Mala, sreda je prekosutra, pakuj muža u cik zore i dolazi. Ne kažem, postoji mogućnost da se zafrkavao, pa da vas iskulira, al postoji i da nije. I javljaj šta ste uradili.
U sredu zove, kaže „čovek nas primio u deset-nula- nula, ljubazan ko da smo familija, boguhvala mužu nije ništa, nego je l ti znaš da je on tamo neka velika faca, što se mene tiče, sad je još veća“...
I tako, htela sam da vam kažem da nisu „svi doktori potkupljivi“ i da nisu „svi doktori neljubazni“ i da ne žele svi koji rade u državnim ustanovama „da te navedu da ih tražiš privatno“.
Ovog puta u to me je uverio Prim. dr sc. med. Nenad Lujić, stručnjak za otopedsku onkologiju, koji radi u Ortopedskoj bolnici na Banjici.
P.S. Naravno da sam mu utrpala knjigu, evo i slike – pristao je da je objavim. Nadam se da knjigu nije stvarno pročitao, da se ne šlogira..."
"Zove me onomad drugarica iz jednog grada, kaže, treba joj pomoć – njenog muža opasno boli koleno, a lekari su mu rekli da sumnjaju na „nešto“ u šta se oni ne razumeju, i da bi najbolje bilo da ode kod tog-i- tog lekara u Beogradu. Taj, kaže, radi na Banjici ali tamo ne može da se dođe bez uputa, a oni ne mogu da im daju uput iz tog-i- tog razloga, pa nek vide da se snađu nekako.
Najlakše bi im, kaže, bilo da ga nađu u nekoj privatnoj ordinaciji, i to... Pa joj palo na pamet da pita mene da li ga možda poznajem, i kako da ga nađu, pošto sam ja „poznata padavičarka“ – pala sam jednom pešice pod auto, jednom sam se skršila s motora pod auto, jednom sam se skrkendala niz stepenice (srećom na dnu nije bilo auta) pa sam „sigurno doktorirala te koske i to“.
Reko’, ne znam čoveka, nikad čula, mene su uglavnom krpili seoski lekari, al nekako sam odjednom porasla u sopstvenim očima: toliko iskustvo, eej, nije šala, ma ima da ga nađem u mišjoj rupi ako treba. Reko’, jesi ga tražila po mrežama, kaže nisam. Reko’ ne mrdaj sa’ću ti se javim čim ga nađem.
Krenem da guglam, samo naslovi naučnih radova – nigde telefona ni adrese. Oop, evo ga na Linkedinu. Pošaljem mu poruku „Poštovani gospodine taj-i- taj, moji prijatelji iz tog-i- tog grada imaju taj-i- taj problem pa su im rekli... pa ako radite u nekoj privatnoj ordinaciju, da li biste bili ljubazni da mi kažete u kojoj, kako bi mogli lakše da dođu do Vas?“ Para ne žale – to se podrazumeva...
Javljam – pronađen je, sad samo da vidimo da li će da odgovori, ili je profil otvorio da bi stavio onu opasnu i namrgođenu sliku...
Ma nije prošlo sat vremena, evo odgovora: „Poštovana ta-i- ta, radim u više privatnih klinika ali nerado se tako preporučujem, recite prijateljima da dođu u sredu u deset na Banjicu, uput im ovog puta neće biti neophodan, samo neka se pozovu na ovu našu prepisku“.
Znači, ne verujem... Mala, sreda je prekosutra, pakuj muža u cik zore i dolazi. Ne kažem, postoji mogućnost da se zafrkavao, pa da vas iskulira, al postoji i da nije. I javljaj šta ste uradili.
U sredu zove, kaže „čovek nas primio u deset-nula- nula, ljubazan ko da smo familija, boguhvala mužu nije ništa, nego je l ti znaš da je on tamo neka velika faca, što se mene tiče, sad je još veća“...
I tako, htela sam da vam kažem da nisu „svi doktori potkupljivi“ i da nisu „svi doktori neljubazni“ i da ne žele svi koji rade u državnim ustanovama „da te navedu da ih tražiš privatno“.
Ovog puta u to me je uverio Prim. dr sc. med. Nenad Lujić, stručnjak za otopedsku onkologiju, koji radi u Ortopedskoj bolnici na Banjici.
P.S. Naravno da sam mu utrpala knjigu, evo i slike – pristao je da je objavim. Nadam se da knjigu nije stvarno pročitao, da se ne šlogira..."
Dr. Nenad Lujić je pre svega veliki čovek, velikog srca a još veći stručnjak, i to znam iz ličnog iskustva
ОдговориИзбришиPrim. dr sc. med. Nenad Lujić. je dolican doktor. Moj drug radi kao medicinski brat upravo na ortopediji pa mi je preno samo pozitivne komnetare za ovog doktora.
ОдговориИзбриши