Ne, nije ono na šta prvo pomislimo kada se pomene emigracija. Reč je o savremenim nomadima koji su sve neizvesnosti naših godina poželeli da zamene sigurnošću koju, mnogima tako nedostižan san, odlazak iz zemlje, obećava.
Čojbašići su izdržali tri godine. Posle kojih su ponovo srećna porodica zadovoljna onim što ima ovde. I što se ne može ni kupiti, a ni na-platiti.
Karolina Čojbašić je moja koleginica iz svojih novinarkih dana. Niško dete. Gimnazijalac. Studirala srpski jezik i književnost. Novinar bila, u informativnoj redakciji nekadašnje Niške TV. Kad je pao Sloba, budući da je bila reč o fantomskoj "firmi" bez ikakvog pravnog identiteta, TV su pripojili našim novinama pa smo se svi obreli u nekakvoj konstrukciji nazvanoj Info Niš. Novine su, tako, privremeno i u presudnom trenutku dale legitimitet Televiziji, a da ih niko ništa nije pitao. (eto, tek malo i svedočenja na neke druge teme).
Karolina danas živi u Valjevu. Radi kao prevodilac i administrativni službenik u jednom italijanskom preduzeću. Piše. Pesme, pripovetke, crtice inspirisane ljubavlju prem dobrim ljudima. Prevodi romane za svoje zadovoljstvo. I raduje se svadbi svoje ćerke koja se udala... šta mislite gde? Baš onde gde su rođene i ona i mama.
Najavljujem za uskoro njen blog. Još ssmo da mu smisli(mo) naziv.
U međuvremenu, nekoliko njenih crtica na mom blogu.
Crtica prva:
Ne mešajte turizam sa emigracijom
Na početku 21. veka Srbija nije imala da ponudi ni nadu da će u budućnosti biti dostojno mesto za život njenih građana. Većine građana.
Majčica Srbija kao da je zbog neželjene i neplanirane trudnoće abortirala svoju začetu decu u poodmakloj trudnoći.
Kraj 20.veka obeležen je masovnom izbegličkom emigracijom, koja je tražeći spas, pobegla u ceo svet. Kada su vetrovi rata prestali da šibaju zapadni Balkan, region ili jednostavno rečeno bivše yu republike, promenio se motiv odlaska u zemlje prosperiteta, demokratije i visokih kulturoloških dostignuća.
One koje iz Srbije nije „poterao“ rat, oterala je „glad“.
Da bih ostvarila svoj san o odlasku u Italiju, trebalo je doneti teške odluke i načiniti velike korake.Tada nisam znala za onu: „pazi šta želiš....“
Kad žena od 36 godina života, 15 godina radnog staža od čega deset u televizijskom novinarstvu, sa mužem i dvoje dece uzrasta 16 i 4 godine odluči da napusti nišku čaršiju, koja tako snažno vezuje rođene u Vilinom gradu (Naisus), treba je pustiti da ode.
Slušala sam sebe. Nisam ispunjavala svoje želje. Ja sam ostvarila svoj cilj!
Samo onaj koji je prošao putem o kojem pišem, zna šta u birokratskom smislu znači preseliti porodicu iz Srbije u Italiju na legalan način. Dobiti boravišnu i radnu dozvolu, iznajmiti stan, upisati decu u vrtić i srednju školu...a deca osim prego, grazie scusi ne znaju druge reči....dobro, i ciao. U redu, cazzo, espresso, calcio, pizza...ali ne znaju jezik. Ja sam „natucala“ nešto.
Reči sa kojima sam se suočila na samom početku, ricongiungimento familiare- spajanje porodice, questura-policija, extracomunitari-neevropsko stanovništvo, zvučale su kao strašni sud. Čekanje reda u policiji sa celom porodicom (questura ) za dobijanje boravišne dozvole izgledalo je kao strašni sud.
Znate onu priču o čoveku koji je iz Raja krenuo u turistički obilazak pakla? Oduševljen sjajem, bogatstvom i uređenošću, pun entuzijazma, vratio se u Raj, spakovao kofere i odlučio da se preseli u Pakao.
Na samom ulazu ščepali su ga đavoli i poveli prema ognjenom smeštaju. Čovek se počeo otimati u objašnjavati kako je pre samo nedelju dana, kada je turističi obilazio Pakao, bilo sve lepo i očaravajuće. „Gospodine,- reče mu jedan od đavola,- nemojte mešati turizam sa emigracijom.Misim.“
Benvenuti in Italia!!!
Ostavite zadnju nadu vi......koji ste došli u civilizovanu, evropsku, uređenu, čistu, prelepu, bogatu, brendiranu,perjanicu stila i mode, sa četiri mora okupanu Italiju, da i njoj započnetre novi život u blagostanju i udobnosti, a za svoje potomstvo obezbedite sigurnu i dostojanstvenu budućnost.
Benvenuti, kao izraz dobrodošlice, uvek i isključivo, odnosio se na turiste.
Čojbašići su izdržali tri godine. Posle kojih su ponovo srećna porodica zadovoljna onim što ima ovde. I što se ne može ni kupiti, a ni na-platiti.
Karolina Čojbašić je moja koleginica iz svojih novinarkih dana. Niško dete. Gimnazijalac. Studirala srpski jezik i književnost. Novinar bila, u informativnoj redakciji nekadašnje Niške TV. Kad je pao Sloba, budući da je bila reč o fantomskoj "firmi" bez ikakvog pravnog identiteta, TV su pripojili našim novinama pa smo se svi obreli u nekakvoj konstrukciji nazvanoj Info Niš. Novine su, tako, privremeno i u presudnom trenutku dale legitimitet Televiziji, a da ih niko ništa nije pitao. (eto, tek malo i svedočenja na neke druge teme).
Karolina danas živi u Valjevu. Radi kao prevodilac i administrativni službenik u jednom italijanskom preduzeću. Piše. Pesme, pripovetke, crtice inspirisane ljubavlju prem dobrim ljudima. Prevodi romane za svoje zadovoljstvo. I raduje se svadbi svoje ćerke koja se udala... šta mislite gde? Baš onde gde su rođene i ona i mama.
Najavljujem za uskoro njen blog. Još ssmo da mu smisli(mo) naziv.
U međuvremenu, nekoliko njenih crtica na mom blogu.
Crtica prva:
Ne mešajte turizam sa emigracijom
Na početku 21. veka Srbija nije imala da ponudi ni nadu da će u budućnosti biti dostojno mesto za život njenih građana. Većine građana.
Majčica Srbija kao da je zbog neželjene i neplanirane trudnoće abortirala svoju začetu decu u poodmakloj trudnoći.
Kraj 20.veka obeležen je masovnom izbegličkom emigracijom, koja je tražeći spas, pobegla u ceo svet. Kada su vetrovi rata prestali da šibaju zapadni Balkan, region ili jednostavno rečeno bivše yu republike, promenio se motiv odlaska u zemlje prosperiteta, demokratije i visokih kulturoloških dostignuća.
One koje iz Srbije nije „poterao“ rat, oterala je „glad“.
Da bih ostvarila svoj san o odlasku u Italiju, trebalo je doneti teške odluke i načiniti velike korake.Tada nisam znala za onu: „pazi šta želiš....“
Kad žena od 36 godina života, 15 godina radnog staža od čega deset u televizijskom novinarstvu, sa mužem i dvoje dece uzrasta 16 i 4 godine odluči da napusti nišku čaršiju, koja tako snažno vezuje rođene u Vilinom gradu (Naisus), treba je pustiti da ode.
Slušala sam sebe. Nisam ispunjavala svoje želje. Ja sam ostvarila svoj cilj!
Samo onaj koji je prošao putem o kojem pišem, zna šta u birokratskom smislu znači preseliti porodicu iz Srbije u Italiju na legalan način. Dobiti boravišnu i radnu dozvolu, iznajmiti stan, upisati decu u vrtić i srednju školu...a deca osim prego, grazie scusi ne znaju druge reči....dobro, i ciao. U redu, cazzo, espresso, calcio, pizza...ali ne znaju jezik. Ja sam „natucala“ nešto.
Reči sa kojima sam se suočila na samom početku, ricongiungimento familiare- spajanje porodice, questura-policija, extracomunitari-neevropsko stanovništvo, zvučale su kao strašni sud. Čekanje reda u policiji sa celom porodicom (questura ) za dobijanje boravišne dozvole izgledalo je kao strašni sud.
Znate onu priču o čoveku koji je iz Raja krenuo u turistički obilazak pakla? Oduševljen sjajem, bogatstvom i uređenošću, pun entuzijazma, vratio se u Raj, spakovao kofere i odlučio da se preseli u Pakao.
Na samom ulazu ščepali su ga đavoli i poveli prema ognjenom smeštaju. Čovek se počeo otimati u objašnjavati kako je pre samo nedelju dana, kada je turističi obilazio Pakao, bilo sve lepo i očaravajuće. „Gospodine,- reče mu jedan od đavola,- nemojte mešati turizam sa emigracijom.Misim.“
Benvenuti in Italia!!!
Ostavite zadnju nadu vi......koji ste došli u civilizovanu, evropsku, uređenu, čistu, prelepu, bogatu, brendiranu,perjanicu stila i mode, sa četiri mora okupanu Italiju, da i njoj započnetre novi život u blagostanju i udobnosti, a za svoje potomstvo obezbedite sigurnu i dostojanstvenu budućnost.
Benvenuti, kao izraz dobrodošlice, uvek i isključivo, odnosio se na turiste.
Нема коментара:
Постави коментар
Volela bih da razmenimo mišljenja na ovu temu. Hvala.