Pre četiri godine objavila sam na ovom blogu tekst o devojci koja je tada imala 31 godinu, zvanje programera, magistarsku titulu i relativno stabilan posao i koja je oslanjajući se isključivo na sopstvene mogućnosti, kupila stan u Beogradu. Tekst, koji možete pročitati ako kliknete ovde, i tada je naišao na svakojake komentare: od otvorenih aplauza i ostalih priznanja, preko jetke sumnjičavosti u istinitost i zluradih komentara da "nije ona to stekla sama... ima tu neke pozadine u liku sponzora ovakvog i onakvog... " i slično, pa sve do otvorenog omalovažavanja, očigledno onih kojima je sopstvena nesposobnost toliko zamaglila vidokrug da ne vide ništa osim svoje bede i nemoći.
Pre nekoliko dana jedan niški portal je objavio ovaj tekst, ponovo je postao jako čitan, deljen i komentarisan pa se javio i jedan beogradski portal s pitanjem za dozvolu da ga prenese. I ne bi sve to bilo vredno neke posebne priče, da nije komentara onih koji su tek sada pročitali tekst i koji možda najupečatljivije od svih studija i analiza pokazuju stanje duha ove nacije. Komentara koji, zamislimo li se malo nad njima, odgovaraju i na pitanja zašto smo, kao narod, došli dovde dokle smo došli, zašto se, kao pojedinci, batrgamo u kaljugama svoje nemoći i nesposobnosti i kako nam to sopstvena zavist, pakost i neinventivnost ne dopuštaju da dignemo ruke od očekivanja da nam neko nešto uvek i iznova da, omogući, pokloni... i da preduzmemo konkretne korake i poteze važne za naše živote.
Uz niz psovki i uvreda, jedan kaže: sve je izmišljeno, da vas bude sram.
Sve je lepo, ali to je čisto ropstvo, tvrdi drugi.
Ovo mi više liči na reklamu neke banke za stambene kredite, a i na dužničko ropstvo u koje će devojka ući, tvrdi treći.
Možda je radEla i zaradEla, ali zna se gde... naravno da je obavešten, četvrti.
Bajka za naivne... smatra peti.
Lako je uzeti kredit, ali on treba i da se vrati... mudruje šesti.
Ko ceni svoj novac i ko ga nije dobio na poklon, ne razbacuje se njime... filozofira sedmi.
Lako je njoj, kad je programer... primedbuje osmi.
Svi znamo kako... upućen je deveti.
One, još prostije, zlobnije, zavidnije... njih neći ni da pominjem. Nisu toga vredni.
Na svu sreću, ima i drugačijih mišljenja, čestitki, priznanja za hrabrost i sposobnost, "bravo" i "svaka čast", "meni njen lik govori da je presposobna i prepametna". Čak i onih koji bezobrazne pokušaje osporavanja ruše navođenjem sopstvenih primera: udovica sa malom bebom, koja je uspela da sa prosvetarskom platom uđe u istu priču kao i junakinja moje priče; osoba koja tvrdi da je njena porodica radila marljivo, ali pritom i štedela i brinula o svojoj budućnosti umesto da sve zarađeno spiska na provod i da očekuju da im neko nešto da, pokloni, pruži na tacni; a jedan komentar glasi "svaka čast, a prva asocijacija mi bila Njuz".
Šta sam ono htela da kažem?
E pa, drugovi i drugarice, dame i gospodo, neverne Tome; vi koji bi da svakoga osporavate, da svačiji uspeh omalovažite, umanjite i obezvredite, da svaku lepotu čerečite u nastojanju da u njoj pronađete bar zrno sumnjivog i ružnog; vi koje nikakav svetao primer ne može da drmne, pokrene i pomeri s mesta na kojem ste se učaurili; vi koji čekate da vam padne s neba, da vam umre baba i oslobodi stan "u kojem se baškari dok se vi potucate po tuđim stanovima samo zato što ona, bezdušna, neće u starački dom ili u studentsku sobicu svoje unuke koja bi htela stan, ali bez babe u njemu"; vi koji zadnju paru ostavljate na splavovima, u diskotekama; vi koje "nećete da se mučite" pa vam je draže da od iskamčenih para iz sve tanjeg roditeljskog novčanika cevčite po ceo dan jedno pivo u kafiću... svi vi koji biste mogli ovo isto ili slično (a može se stambeno pitanje rešiti i sa nekoliko hiljada evra, ne mora sa 50.000 i više, samo onda se valja truckati malo do sopstvene seoske kuće i ustajati malo ranije da bi se stiglo do posla)... umesto da zavidite, osporavate, vređate i smišljate stotine "dokaza" da je svaki pozitivan primer izmišljotina i laž, valjalo bi da znate i konačno je red da vam to neko i kaže: nikada nikuda i nećete stići. I to zbog razloga navedenih u ovoj predugačkoj rečenici. Zbog vaše sopstvene inercije, nesposobnosti i nemoći, zbog paučine koja vam je napunila mozak dok ste čekali da vam sva pitanja kroz život rešavaju babe, tate, ujaci i strine, zbog "lezi lebu da te jedem", zbog "mrzi me da učim, radim, čitam, idem na kurseve i specijalizacije" i zbog milion drugih razloga koji su od vas načinili skeptike, nesposobne da sami sebi vežu pertle, a kamo li nešto drugo i nešto više.
Da se razumemo - ogroman broj ljudi je u zaista teškom stanju za koje nije sam kriv. Neki su inertni, neki nemaju priliku, drugi nemaju hrabrosti, ideja, znanja, inicijative... i ova priča se ne odnosi na njih. Oni nisu od onih koji osporavaju tuđe napore i tuđi uspeh. Ali se zato odnosi na sve dežurne pljuvače i ljudomrsce, na sve one kojima je sve nemoguće, koji znaju sve šta i kako treba, a ništa ne znaju i ništa neće... koje mrzi da se probude, da nešto počnu, a još više da započeto i završe.
Ko ne veruje u čuda i u bajke, a pogotovo u istinu, pritom osporavajući tuđe napore, kvalitete i sposobnosti, znajući samo za zavist, negiranje i pakosti i ružne reči, ostaće da se večito batrga u mulju te svoje zavisti, zlobe i nesposobnosti. I ako će.
ilustracija je s Fejsbuka
Pre nekoliko dana jedan niški portal je objavio ovaj tekst, ponovo je postao jako čitan, deljen i komentarisan pa se javio i jedan beogradski portal s pitanjem za dozvolu da ga prenese. I ne bi sve to bilo vredno neke posebne priče, da nije komentara onih koji su tek sada pročitali tekst i koji možda najupečatljivije od svih studija i analiza pokazuju stanje duha ove nacije. Komentara koji, zamislimo li se malo nad njima, odgovaraju i na pitanja zašto smo, kao narod, došli dovde dokle smo došli, zašto se, kao pojedinci, batrgamo u kaljugama svoje nemoći i nesposobnosti i kako nam to sopstvena zavist, pakost i neinventivnost ne dopuštaju da dignemo ruke od očekivanja da nam neko nešto uvek i iznova da, omogući, pokloni... i da preduzmemo konkretne korake i poteze važne za naše živote.
Uz niz psovki i uvreda, jedan kaže: sve je izmišljeno, da vas bude sram.
Sve je lepo, ali to je čisto ropstvo, tvrdi drugi.
Ovo mi više liči na reklamu neke banke za stambene kredite, a i na dužničko ropstvo u koje će devojka ući, tvrdi treći.
Možda je radEla i zaradEla, ali zna se gde... naravno da je obavešten, četvrti.
Bajka za naivne... smatra peti.
Lako je uzeti kredit, ali on treba i da se vrati... mudruje šesti.
Ko ceni svoj novac i ko ga nije dobio na poklon, ne razbacuje se njime... filozofira sedmi.
Lako je njoj, kad je programer... primedbuje osmi.
Svi znamo kako... upućen je deveti.
One, još prostije, zlobnije, zavidnije... njih neći ni da pominjem. Nisu toga vredni.
Na svu sreću, ima i drugačijih mišljenja, čestitki, priznanja za hrabrost i sposobnost, "bravo" i "svaka čast", "meni njen lik govori da je presposobna i prepametna". Čak i onih koji bezobrazne pokušaje osporavanja ruše navođenjem sopstvenih primera: udovica sa malom bebom, koja je uspela da sa prosvetarskom platom uđe u istu priču kao i junakinja moje priče; osoba koja tvrdi da je njena porodica radila marljivo, ali pritom i štedela i brinula o svojoj budućnosti umesto da sve zarađeno spiska na provod i da očekuju da im neko nešto da, pokloni, pruži na tacni; a jedan komentar glasi "svaka čast, a prva asocijacija mi bila Njuz".
Šta sam ono htela da kažem?
E pa, drugovi i drugarice, dame i gospodo, neverne Tome; vi koji bi da svakoga osporavate, da svačiji uspeh omalovažite, umanjite i obezvredite, da svaku lepotu čerečite u nastojanju da u njoj pronađete bar zrno sumnjivog i ružnog; vi koje nikakav svetao primer ne može da drmne, pokrene i pomeri s mesta na kojem ste se učaurili; vi koji čekate da vam padne s neba, da vam umre baba i oslobodi stan "u kojem se baškari dok se vi potucate po tuđim stanovima samo zato što ona, bezdušna, neće u starački dom ili u studentsku sobicu svoje unuke koja bi htela stan, ali bez babe u njemu"; vi koji zadnju paru ostavljate na splavovima, u diskotekama; vi koje "nećete da se mučite" pa vam je draže da od iskamčenih para iz sve tanjeg roditeljskog novčanika cevčite po ceo dan jedno pivo u kafiću... svi vi koji biste mogli ovo isto ili slično (a može se stambeno pitanje rešiti i sa nekoliko hiljada evra, ne mora sa 50.000 i više, samo onda se valja truckati malo do sopstvene seoske kuće i ustajati malo ranije da bi se stiglo do posla)... umesto da zavidite, osporavate, vređate i smišljate stotine "dokaza" da je svaki pozitivan primer izmišljotina i laž, valjalo bi da znate i konačno je red da vam to neko i kaže: nikada nikuda i nećete stići. I to zbog razloga navedenih u ovoj predugačkoj rečenici. Zbog vaše sopstvene inercije, nesposobnosti i nemoći, zbog paučine koja vam je napunila mozak dok ste čekali da vam sva pitanja kroz život rešavaju babe, tate, ujaci i strine, zbog "lezi lebu da te jedem", zbog "mrzi me da učim, radim, čitam, idem na kurseve i specijalizacije" i zbog milion drugih razloga koji su od vas načinili skeptike, nesposobne da sami sebi vežu pertle, a kamo li nešto drugo i nešto više.
Da se razumemo - ogroman broj ljudi je u zaista teškom stanju za koje nije sam kriv. Neki su inertni, neki nemaju priliku, drugi nemaju hrabrosti, ideja, znanja, inicijative... i ova priča se ne odnosi na njih. Oni nisu od onih koji osporavaju tuđe napore i tuđi uspeh. Ali se zato odnosi na sve dežurne pljuvače i ljudomrsce, na sve one kojima je sve nemoguće, koji znaju sve šta i kako treba, a ništa ne znaju i ništa neće... koje mrzi da se probude, da nešto počnu, a još više da započeto i završe.
Ko ne veruje u čuda i u bajke, a pogotovo u istinu, pritom osporavajući tuđe napore, kvalitete i sposobnosti, znajući samo za zavist, negiranje i pakosti i ružne reči, ostaće da se večito batrga u mulju te svoje zavisti, zlobe i nesposobnosti. I ako će.
ilustracija je s Fejsbuka
Нема коментара:
Постави коментар
Volela bih da razmenimo mišljenja na ovu temu. Hvala.