Jelenče, tako je od milja zovem, mnogo dobro piše. I sve bolje i bolje. I red je da bude gost na mom blogu, pogotovo da time nazdravimo njenom novom poslu. Zaslužila ga je. Ne znam kolika će joj biti plata, ali znam da nikada neće biti plaćena onoliko koliko vredi.
Ja sam ovaj tekst po drugi put pročitala sagledavajući i njegovu sociološku, pa i ekonomsku dimenziju. Slika naše svakodnevice, bliske prošlosti ujedno, ali i najava još manje obećavajuće budućnosti. Koliko sam srećna zbog nje i njenog posla, toliko sam tužna zbog ove slike kojom je fotografskom preciznošću oslikala Srbiju ovih godina, ove decenije.
Jelena Dilber Simonović:
Otvaram umorne oči i sa prozora gledam u daleko zeleno brdo. Kažu da se tako najbolje odmaraš, kad gledaš u daljinu i zelenilo. A iznad nebo tako plavo kao da se more razlilo po njemu.
Gledam ga često i odmaram oči na slikama prirode koja se na njemu budi, kad iz njega izbija jara pod žarkim suncem, kad na jesen naprečac požuti i pospu ga prvi snegovi, a noću po mastiljavom nebu mrak teraju srebrni prsti meseca.
Pitam se šta bi mi sad otac rekao da je živ. Radovao bi se, znam, videla bih mu ponos u osmehu i očima plavim kao ovo nebo što ga gledam. Njegova lektorka! I već bi se spremio da kupuje sve knjige koje ću ja doterati. Možda ih ne bi sve pročitao ali bi ih čuvao jer je na njihovim stranicama zapisano moje ime.
Koliko sam često sa njim pričala o svemu. O onim prvim koracima u životu čim je počeo raspust posle velike mature. I moj prvi posao, u ona teška, zla vremena, da pomognem u kući.
Još tada bi mi govorio da sam ja njegovo dobro dete. Koje sve razume. Da li i previše?
Poslove u kojima se stiče samo novac, ali ne i zalog za budućnost. Poslove u kojima se stiče iskustvo, ali ne i trag o njemu. I kad sve prođe, kao da ga nikada nije ni bilo.
A radila sam svašta. Sem nelegalnog, naravno.
Prodavala cipele, kozmetičke preparate, mađarske farbe koje su spaljivale kosu u vreme sankcija i lažne parfeme u majušnim bočicama. Gubila zdravlje po zagušljivim sajamskim halama dok mi je tri puta dnevno bilo dozvoljeno da siđem do Save i gledam je kako mirno teče pod velikim mostom preko koga hukću lokomotive.
Izdavala video-kasete, lomila nokte spajajući bezbroj puta Soni plejstejšn ne bih li uhvatila korisnika da ga je polupao u trenutku gneva kada nije prešao nivo video- igrice koji je hteo, natezala se sa matorim perverznjacima koji su tražili preporuku porno filmova i blatnjavih Roma koji bi voleli da gledaju tuče u borilačkim sportovima.
Čuvala tuđu decu, vodila ih po parkovima u najtoplijem delu dana, brisala im krvave noseve i kočila kičmu kada bi ih podizala iz kade posle kupanja.
Mnogo toga različitog, ali dve stvari uvek su bile iste: poslovi bez traga i bes u očima na dan kada treba da mi se isplati plata.
Pitala sam jednom oca zašto je mom nadređenom toliko teško da me prijavi. I zašto se ponaša kao da sam došla da mu otmem novac na dan isplate. Nemo bi slegnuo ramenima, to odavno nije bio njegov svet. Sakrio bi oči od tuge i zavrteo glavom.
Pričao bi mi tada kako je bilo u danima njegove mladosti. Naravno da nije bilo idealno, uvek je trebalo malo pogurati da se nađe posao, ali rad se cenio. Govorio mi je da više ne ume da se snađe u ovom novom svetu, u kome je i sam morao da radi nešto što nikad nije verovao da hoće. I postajao sve zatvoreniji u sebe.
Ni ja nisam umela. Niti sam bila pripremljena za džunglu u kojoj caruju hijene i lešinari.
Prevaranti, šibicari i kradljivci ljudskih duša preko noći pretvoreni u velike gazde.
Vaspitavana sam da poštujem, cenim, držim reč i budem odgovorna, odana i vredna. Sve ono zbog čega su svi zevali na mene da me progutaju i iskoriste u novom vremenu koje je nadiralo kao bujica koja lomi sve što je nejako i slabo. I ni do danas se nije završilo.
A onda sam prestala da radim, mislivši da kad završim fakultet, biće sve drugačije i bolje.
Ništa se nije promenilo.
Obijala sam pragove tražeći posao i susretala se sa nemim, pomalo podsmešljivim pogledima na moj entuzijazam i naivnost. Samo mi je jednom, u napadu iskrenosti, rečeno da gubim vreme, nikada tako neću naći ono što tražim.
A onda sam se zadovoljila malim. I odlučila da budem srećna što bar radim ono što sam učila. Govorili su mi da je i to nešto. Da mi bar diploma neće trunuti u futroli dok ja vučem kante sa bojom po farbarama ili slažem kalodonte u supermarketima.
I da nije važno što sređujem nepismene redove trač rubrika i petparačkih priča. I što me plaćaju tek ponekad jer se nema. I što bih kad bih videla na gomili sve što sam zaradila a nisam dobila, mogla da odem na put po celoj Evropi. A moram da ćutim jer je i to malo više nego ništa.
I da nije važno što umesto tuđe razmažene dece čitam knjige i prepričavam im sve ono što njih mrzi da pogledaju i na filmu dok me njihovi školski profesori doživljavaju kao prirodnog neprijatelja jer sam ja sve ono protiv čega se oni bore. A ja ne hajem jer mi to plaća račune za struju.
I znam šta bih ocu sada rekla dok na pragu novog posla gledam u zeleno brdo u daljini.
Da svako mora da se bori jer život nije ni napravljen za slabe. I da što si hrabriji, veća je šansa da dotakneš sreću. I bila bih u pravu, ali ponekad je mnogo teško kad se osvrneš i shvatiš da si se borio dugo, a o tome nikada neće postojati nijedan trag.
Al' šta ćeš... Skloniš se od zelenih daljina, nadaš se i nastaviš dalje. Koracima bez tragova. Bestraga ih bilo...
Ja sam ovaj tekst po drugi put pročitala sagledavajući i njegovu sociološku, pa i ekonomsku dimenziju. Slika naše svakodnevice, bliske prošlosti ujedno, ali i najava još manje obećavajuće budućnosti. Koliko sam srećna zbog nje i njenog posla, toliko sam tužna zbog ove slike kojom je fotografskom preciznošću oslikala Srbiju ovih godina, ove decenije.
Jelena Dilber Simonović:
Otvaram umorne oči i sa prozora gledam u daleko zeleno brdo. Kažu da se tako najbolje odmaraš, kad gledaš u daljinu i zelenilo. A iznad nebo tako plavo kao da se more razlilo po njemu.
Gledam ga često i odmaram oči na slikama prirode koja se na njemu budi, kad iz njega izbija jara pod žarkim suncem, kad na jesen naprečac požuti i pospu ga prvi snegovi, a noću po mastiljavom nebu mrak teraju srebrni prsti meseca.
Dosta je sanjarenja, kažem sebi, ali danas ipak malo popuštam sebi. Važan je dan, primljena sam na novi posao posle nekoliko meseci probnog rada. Hoću da se častim malo dužim gledanjem u daljine.
Pitam se šta bi mi sad otac rekao da je živ. Radovao bi se, znam, videla bih mu ponos u osmehu i očima plavim kao ovo nebo što ga gledam. Njegova lektorka! I već bi se spremio da kupuje sve knjige koje ću ja doterati. Možda ih ne bi sve pročitao ali bi ih čuvao jer je na njihovim stranicama zapisano moje ime.
Koliko sam često sa njim pričala o svemu. O onim prvim koracima u životu čim je počeo raspust posle velike mature. I moj prvi posao, u ona teška, zla vremena, da pomognem u kući.
Još tada bi mi govorio da sam ja njegovo dobro dete. Koje sve razume. Da li i previše?
Poslove u kojima se stiče samo novac, ali ne i zalog za budućnost. Poslove u kojima se stiče iskustvo, ali ne i trag o njemu. I kad sve prođe, kao da ga nikada nije ni bilo.
A radila sam svašta. Sem nelegalnog, naravno.
Prodavala cipele, kozmetičke preparate, mađarske farbe koje su spaljivale kosu u vreme sankcija i lažne parfeme u majušnim bočicama. Gubila zdravlje po zagušljivim sajamskim halama dok mi je tri puta dnevno bilo dozvoljeno da siđem do Save i gledam je kako mirno teče pod velikim mostom preko koga hukću lokomotive.
Izdavala video-kasete, lomila nokte spajajući bezbroj puta Soni plejstejšn ne bih li uhvatila korisnika da ga je polupao u trenutku gneva kada nije prešao nivo video- igrice koji je hteo, natezala se sa matorim perverznjacima koji su tražili preporuku porno filmova i blatnjavih Roma koji bi voleli da gledaju tuče u borilačkim sportovima.
Čuvala tuđu decu, vodila ih po parkovima u najtoplijem delu dana, brisala im krvave noseve i kočila kičmu kada bi ih podizala iz kade posle kupanja.
Mnogo toga različitog, ali dve stvari uvek su bile iste: poslovi bez traga i bes u očima na dan kada treba da mi se isplati plata.
Pitala sam jednom oca zašto je mom nadređenom toliko teško da me prijavi. I zašto se ponaša kao da sam došla da mu otmem novac na dan isplate. Nemo bi slegnuo ramenima, to odavno nije bio njegov svet. Sakrio bi oči od tuge i zavrteo glavom.
Pričao bi mi tada kako je bilo u danima njegove mladosti. Naravno da nije bilo idealno, uvek je trebalo malo pogurati da se nađe posao, ali rad se cenio. Govorio mi je da više ne ume da se snađe u ovom novom svetu, u kome je i sam morao da radi nešto što nikad nije verovao da hoće. I postajao sve zatvoreniji u sebe.
Ni ja nisam umela. Niti sam bila pripremljena za džunglu u kojoj caruju hijene i lešinari.
Prevaranti, šibicari i kradljivci ljudskih duša preko noći pretvoreni u velike gazde.
Vaspitavana sam da poštujem, cenim, držim reč i budem odgovorna, odana i vredna. Sve ono zbog čega su svi zevali na mene da me progutaju i iskoriste u novom vremenu koje je nadiralo kao bujica koja lomi sve što je nejako i slabo. I ni do danas se nije završilo.
A onda sam prestala da radim, mislivši da kad završim fakultet, biće sve drugačije i bolje.
Ništa se nije promenilo.
Obijala sam pragove tražeći posao i susretala se sa nemim, pomalo podsmešljivim pogledima na moj entuzijazam i naivnost. Samo mi je jednom, u napadu iskrenosti, rečeno da gubim vreme, nikada tako neću naći ono što tražim.
A onda sam se zadovoljila malim. I odlučila da budem srećna što bar radim ono što sam učila. Govorili su mi da je i to nešto. Da mi bar diploma neće trunuti u futroli dok ja vučem kante sa bojom po farbarama ili slažem kalodonte u supermarketima.
I da nije važno što sređujem nepismene redove trač rubrika i petparačkih priča. I što me plaćaju tek ponekad jer se nema. I što bih kad bih videla na gomili sve što sam zaradila a nisam dobila, mogla da odem na put po celoj Evropi. A moram da ćutim jer je i to malo više nego ništa.
I da nije važno što umesto tuđe razmažene dece čitam knjige i prepričavam im sve ono što njih mrzi da pogledaju i na filmu dok me njihovi školski profesori doživljavaju kao prirodnog neprijatelja jer sam ja sve ono protiv čega se oni bore. A ja ne hajem jer mi to plaća račune za struju.
I znam šta bih ocu sada rekla dok na pragu novog posla gledam u zeleno brdo u daljini.
Da svako mora da se bori jer život nije ni napravljen za slabe. I da što si hrabriji, veća je šansa da dotakneš sreću. I bila bih u pravu, ali ponekad je mnogo teško kad se osvrneš i shvatiš da si se borio dugo, a o tome nikada neće postojati nijedan trag.
Al' šta ćeš... Skloniš se od zelenih daljina, nadaš se i nastaviš dalje. Koracima bez tragova. Bestraga ih bilo...
Нема коментара:
Постави коментар
Volela bih da razmenimo mišljenja na ovu temu. Hvala.