Plagijatori su nesposobni, bezidejni, lenji i duhom siromašni kradljivci tuđeg dela

Osoba koja za sebe tvrdi da je dobar poznavalac viralnih statusa na internetu, javno je ovih dana ispod teksta sa jednog bloga šerovanog na Fejsbuku optužila njegovog  autora za plagijatorstvo. Samo zato što je u tom tekstu prepoznala neke delove koje je prethodno čitala na internetu kao viralne statuse u vidu mudrih misli nepotpisanih  autora.

Posle mnogo ubeđivanja i bezuspešnih pokušaja odbrane  autora od strane upućenih u njegov lik i delo, dotična je tek na argumente autora (reč je zaista o njegovom autorskom tekstu koji je godinama pre iskorišćen i za neku zbirku mudrolija  nepotpisanih autora, koja je vrlo brzo postala viralna)  smogla snage da makar kaže kako “nema razloga da mu ne veruje, ako on tvrdi da je tako”.

Ovo je jedan od retkih primera u kojem „optuženi“ za plagijat ima  sve argumente za dokazivanje autorstva.

Obično, svejedno da li su u pitanju internet  sadržaji ili bilo koji drugi vid intelektualne svojine, od pesmica za novokomponovani treš, preko dizajna, neke metode, aranžerstva…  do doktorskih disertacija, očiglednim prepisivačima, pozajmljivačima i kradljivcima  tuđih radova najčešće ne falini dlaka s glave. 

A nije više ni neka velika  sramota kada se ukaže i čak dokaže da je u pitanju kopiranje.

Bila sam vrlo mlada kada je neki grčki autor optužio tada jednog od slavnih pevača, Mikija Jevremovića, za plagijat svoje pesme. Započeli su na sudu, a završili kao kumovi.

I svi su konstatovali to da  inkriminisana pesma – “liči”.

Koju deceniju kasnije, uviđajući još tada svu pogubnost blikoistočnih nota, Dragoslav Aksentijević, u svojstvu narodnog poslanika, pred Skupštinom Srbije je ukazao na dalekosežne posledice njihovog uticaja na stanje nacije.  Puštajući s kasetofona neku pesmu u izvođenju Dragane Mirković i njenu originalnu bliskoistočnu  verziju,  čuveni pojac  je još tada predvideo  ovo što slušamo danas.

Odavno su već i Goran Bregović i Dino Merlin i Željko Joksimović  i svi potonji manje ili više poznati autori popularne muzike prestali i da se osvrću na očigledne dokaze korišćenja izraelsko-tursko-grčko-rumunsko-bugarskih i inih nota u „njihovoj“ muzici. 

“Liči, pa šta?”

Jedna knjiga u izdanju Matice srpske u Novom Sadu završila je na sudu zbog optužbi nekolicine autora da su u njoj i njihove pesme  koje  su  pre ove knjige objavili na svojim blogovima.

Neki blogeri su uspeli da sudskim putem dobiju odštetu od razno-raznih portala koji su objavljivali tekstove s njihovih blogova bez potpisa autora ili s tuđim potpisom. No, i dalje  gotovo da ne prođe ni dan a da neki bloger  ili autor statusa na Fejsbuku i Twiteru ne prokomentariše krađu svog teksta. Nekada u izvornom obliku, nekada sa neznatnim izmenama. Ali su zato i dalje autori, dakle oni čiji su tekstovi šireni,  šerovani, plagirani… u situaciji da brane svoj rad i da dokazuju autorstvo.

“Liči, pa šta?”

Ne bih smela da se zakunem, ali verujem u to da je bar polovina svetske modne  industrije  zasnovana na kopiranju.  Svaka čast onima koji imaju novaca i volje da plaćaju originale, ali, ruku na srce, većina dama koje na našim ulicama šetaju u cipelicama i (pogotovo) s tašnicama s potpisom čuvenih brendova, svesne su toga da po ceni koju su platile za svoj „original“ ne bi mogle da kupe ni jedan jedini kaišić. Zato i nose te „originale“ samo na našim ulicama, zaplašene  činjenicom  da bi im čim zakorače na bilo koji evropski aerodrom to ne samo oduzeli, već bi morale i da plate debelu kaznu.

 

Jer, u onom delu Evrope kojem i dalje ne pripadamo, jasno je definisano šta, kako i koliko ne sme da – “liči”. I koliko košta to što “liči".

Iz novinarskog sećanja beležim i jedan primer „pozajmice“ intelektualne svojine  kojim su se pozajmljivači i te kako gordili. Niški NITEX, nekada pravi tekstilni gigant a  sada već odavno pokojni, imao je crtača koji je mogao da za nekoliko minuta „skine“ svaki dezen koji pogleda.  Zahvaljujući njegovoj veštoj ruci i dezenu koji mu se dopao na rimskom Sajmu mode, niški bademantil okitio se ni manje ni više nego  Zlatnom košutom beogradskog Sajma.

“Liiiiči”... kao ona davno zaboravljena reklama za bakin kolač u kojoj Radmila Savićević na taj način, preko volje, ali ipak priznaje da je to to. 

Ovih dana na društvenim mrežama, a i šire,  aktuelna je diskusija o dve reklame za kafu: mišljenja se kreću od čvrstih uverenja da je u pitanju čist plagijat, do toga da ima manje ili više dodirnih tačaka, ali da se to ipak ne bi moglo jasno  definisati  kao plagijat, jer “samo” – liči.

Šta je plagijat ( latinski  PLAGUM   ili krađa ljudi?

„U savremenom jeziku je to pojam za:  književnu krađu, prepisivanje tuđih dela, prepisivanje tuđih pesama ili kompozicija. U novije vreme to se tumači kao kršenje autorskih prava ili krađa autorskih prava.”

Zašto ljudi kopiraju, pozajmljuju,  kradu nečiju intelektualnu svojinu?

Većina, zato što nisu dovoljno sposobni da sami urade ono što je neko uradio, a čemu se dive ili im je jednostavno - potrebno.

Neki, zato što bi možda i mogli, ali nemaju volje, vremena, namere da se bakću oko takvih „trivijalnosti“ kakva je stvaranje, kad je to već uradio neko drugi.

Neki, zato što bi možda i mogli da urade nešto makar približno delu kojem se dive, ali nemaju dovoljno para ili nemaju nameru da ulože onoliko para koliko je potrebno da se uradi nešto uistinu vredno i kvalitetno i originalno.

Neki, zato što su dovoljno drski i bezobrazni i što im ništa nije sveto. Neki, zato što se, eto, već  neko drugi pre njih setio. Nek, zato  što „ ionako nije važno čije je, bitno da je  dobro“.  Neki ne znaju ili se prave da ne znaju za intelektualnu svojinu.

Da se iskoreni, verovatno nikada i ne može. Otkad je sveta i veka neki su, na našu radost,  stvarali mala i velika  remek dela, a neki  su, na svoju veliku žalost,  ostali tek na nivou manje ili više (ne)uspešnog kopiste.

ilustracije - s Fejsbuka