Pastrmka filovana ledom srpske sramote od poslovnosti

Ne volim da kupujem smrznutu pastrmku i mislim da sam je kupila samo jednom. Zajedno s jučerašnjom kupovinom, u stvari, tri puta- prvi put, drugi put i nikad više.

Postoje trgovci koji dopremljenu im zamrznutu ribu dodatno polovaju vodom (uostalom, kažu da neki mesari plaćaju i radnike samo da bi neprekidno kvasili meso pa zato iz njega dok stignete kući iscuri bar jedna šolja vode) ali takve izbegavam odavno u širokom luku.

Pastrmku koju sam juče kupila i držala je u zamrzivaču preko noći, potopila sam sa sve dve kese u koje je bila zapakovana, u hladnu vodu kako bih ubrzala proces odmrzavanja. Kada sam je izvadila bila je ne baš sasvim razleđena, što mi je omogućilo da konstatujem još jedan vid prevare: u njenoj očišćenoj utrobi bilo je leda koji se nikako tu nije zatekao zadržavanjem vode kojom je riba bila prana posle čišćenja. Pogolemi parčići leda koje sam izvadila iz utroba riba uverili su me u to da je ona debelo nalivana vodom tokom zamrzavanja, kako bi se dobilo na težini.

I ne bi bilo ništa čudno- srpska posla, kako to uobičajavamo da kažemo u ovakvim situacijama sitnih trgovačkih prevara na koje smo toliko oguglali da nas zaista više ne iznenađuju, da mi se "slučaj pastrmka" nije namestio kao kec na desetku za uvod teksta koji mi se već dva dana krčka u glavi.

- Slučaj je zakonitost koja putuje inkognito, reče mi pre nekoliko dana koleginica po svemu (jednom novinar, uvek novinar; pisala sam i pre nego što sam postala novinar; knjiga priča koja se kod nje krčka; neki podudarni stavovi, neke još nismo otkrile...) Dragica Pušonjić, čiji tekst  kao da sam sama pisala. A i pisala sam nešto na istu temu, sa istim stavovima i nekim konstatacijama iznetim u komentarima. Obratite pažnju na onaj kamen u Londonu i kacu s kamenjem u bečkom muzeju.



Za onaj muzejski eksponat, londonski kamen iz Srbije, saznala sam iz komentara na njen tekst,  a srpsku sramotu trgovačkih podvala, koja se provlači kroz vekove i dokumentovana je u londonskom i bečkom muzeju trgovine, saznala sam iz jednog marketinškog priručnika u kojem se kaže da na pločici ispred kace do pola pune kamenjem u pomenutom muzeju piše:  ovako je Srbija izvozila šljive u Austrougarsku. Od sramote, svaki put kada se nađem u Beču u debelom luku zaobilazim ovaj muzej.

Ne tako davno digla se velika prašina zbog mesa zaraženog crvima i fekalijama koje smo izvozili u Rusiju, a ni s mlečnim proizvodima nije bila mnogo bolja situacija.

Neretko sam i tokom proteklih decenija slušala primedbe na račun kvaliteta isporučene robe iz domaćih fabrika. Jednom mi je, na otvaranju nekog pogona tada navodno velikog vranjanskog Yumka, njihov poslovni partner iz Slovenije (još smo delili istu državu) rekao: "Najčešće probijaju rokove isporuka. Ako i pošalju na vreme, nisu ispoštovali boje, ako su ispoštovali boje poslali su pogrešne veličine".

U međuvremenu smo izgubili radničku klasu, jer uz ovo malo zaista uposlenih ljudi veliki broj još zaposlenih izgubio je radnu naviku, odlazeći na posao da bi tamo odsedeli satnicu i da bi udarali u nedogled recke neisplaćenih zarada. Doda li se tome nastojanje mnogih novopečenih preduzetnika da se, po nepisanoj sramoti tranzicionih previranja, obogate preko noći i po svaku cenu, sasvim je jasno da je ona "oluja" iz teksta Dragice Pušonjić odavno zakucala na naša, već odavno u popuštanju, vrata.

Nepouzdani partner nigde nije ni omiljen ni poštovan. Ako dolazi iz zemlje koja se tek skida sa belosvetskog stuba srama kao oličenje svega negativnog, nepoželjnog i nepreporučljivog, još više.

Jednom mi je, u avionu za Peking, Azerbejdžanac koji se hvalio time da je prodao 5.000 kravata urađenih po modelu kravate Slobodana Miloševića u svojoj maloj radnji u nekoj nedođiji, pričao o neposlovnosti kineskih partnera. Presečemo na pola kravatu- model po kojem smo sklapali ugovor, jedan deo meni, jedan njima, i opet kada dođem  po robu, to nije to. Ili su mojih 80.000 komada upravo isporučili nekom drugom ko je platio više, ili nisu ispoštovali dogovor u pogledu boja ili nije taj kvalitet. Jednostavno, može im se. Ako ja neću ono nešto drugo što mi ponude ili odbijem da sačekam još koji dan, uvek će im doći neko drugi.

Ali to je Kina. I njima neposlovnost jeste osnova poslovanja, ali im se može. Em su konkurentni, em imaju resurse koje Srbija može samo da sanja, em u tehnološkoj trci drže korak.

A mi? Za niz decenija upamćeni kao najneomiljeniji narod na planeti, na rubu ekonomskog kraha, sa izgubljenom radničkom klasom (izgubljenom  u višeznačnoj konotaciji), osiromašeni, opljačkani, dobrovoljno lišeni najbolje i najveće pameti, rasprodavani i kurti i murti... nemamo ni minimum  ne samo kineskih kapaciteta već ni minimum kapaciteta uopšte za bilo koji ambiciozniji ekonomski pomak.

Moral jeste pao prvi, kako reče Dragica Pušonjić.

Ovih dana to se još jednom potvrđuje skandalozim fotografijama iz mesne industrije. Narod gunđa i trpi.

Ako smo mi neorganizovani i nesposobni za bilo koju vrstu kolektivnog bojkota bar nekoga u lancu onih koji nas truju, ako ni sami za sebe ne umemo i nećemo da se borimo, svet oko nas, sa kojim smo odavno u raskoraku što našom što njihovom voljom,  sposoban je i vrlo spreman da nas se odrekne u svakom pogledu. Što neprekidno dokazuje.

Dok nas sluđuju dokazima u pričama "Srbi narod najstariji" i "zato smo im trn u oku", ono srpsko kamenje u Londonu i u Beču govori o nama rečitije od bilo kakvih dokumenata i preporuka, samohvala pogotovo.


ilustracija je odavde