Stvari koje čuvamo i vreme koje prolazi

Neposredni povod za ovaj tekst je rečenica Sande Mešinović na Fejsbuk profilu Hane Kazazović- "Kada skužiš i prihvatiš da je sve prolazno, uključujući i nas same, život je puno lakši."

Imam prijateljicu koja non-stop plete- ćerki i sebi, za poklone novim bebama i prijateljima, a ponekad i nešto po narudžbini. U kući nikad nema ništa osim vunice od koje trenutno nešto plete.

Pametna žena.

Ja sam ovih dana počela da u prizemlju sređujem svoje kese i kofere (da, da, i to one velike, samsonajt iz 90 i neke) iz kojih vunice, pamuci, štringle, klupčići i ostali ostaci izviruju sa svih strana. Sređujem i kutije, teglice i tegle s dugmadima, fioke s trakicama, stalaže s kozmetičkim proizvodima i šptatijaznemštasve ne, jer osećam da me sve to jako opterećuje i naprosto guši.

Draga Hana se žali na svoje dvoumljenje oko "upotrebiti ili sačuvati za neku bolju priliku" prelepi rokovnik koji je dobila. Nadam se da joj je moje iskustvo o zalihama rokovnika iz nekih prošlih vremena, sve u strahu da ih ne upropastim reda radi tek- a ko zna kakva će lepa prilika iskrsnuti da baš u njih bude smeštena koliko sutra, bar malo pomogla u donošenju ispravne odluke. Da rokovnik počne da koristi sada i odmah.

Rečenica s početka ovog teksta me je podstakla da se setim bar 10 stvari koje isuviše dugo  čuvam upravo iz straha da se već sutradan ne pokajem što sam ih aktivirala. Izuzimaju se, naravno, krpe za suđe, donji veš... šolje za kafu i čaše za... svašta nešto, escajzi, kompeti tanjira za šest i 12 osoba i za zlu ne trebalo, što je na mom, siromašnom jugu, oduvek bila manija onih koji znaju šta znači nemati pa se na vreme osiguravaju da imaju rezerve svih potrebnih stvari. Za slučaj nekog novog nemanja, da zlo ne čuje.

I evo mojih 10 favorita:

1. Prelepi poliester u cno-beloj boji za - bluzu, suknju, haljinu... šta li, kupljen tokom prve posete Beču, negde 1984. godine.
2.Nekoliko prelepih svila  kupovanih  u Robnoj kući Beograd (onoj pored Ambasadora), Kući svile u Pekingu i u jednoj prodavnici "na kilo" u Beogradu, negde između 1986. i 2000. godine.
3. Divan italijanski  poslužavnik s pozlaćenim rubom, dobijen na poklon od pokojne prijateljice, dostupan očima ali ne i za upotrebu, iz straha da se ne pokvari, valjda?!
4. Komplet rezedo peškira u tri veličine, svaka po dva komada, od egipatskog pamuka, donet iz Hurgade  2.000. godine.
5. Roze posteljina, beli vez, kupljena u Ljvovu, Ukrajina, tokom trosatnog obilaska grada u iščekivanju nastavka puta za Lenjingrad nekim tupoljevim koji se tresao kao mešalica.
6. Toska, prelepa činija od kristila s roze diskretnim cvetovima koja odzvanja kada se u nju lupne noktima, doneta iz Beča negde pre sankcija, u nameri da nabavim čitavu kolekciju kupujući po komad tokom svakog odlaska. Posle nam uveli vize, a još posle me nisu ni interesovale. E, na nju gledam kao na dragocenost i sve me strah da ću je oštetiti, pa takođe služi samo kao ukras.
7. Mini friteza za dve-tri porcije pomfrita, naručena preko Nekermana. Da bi se ispostavilo da je kineska igračka za malu decu, kolko je bezobrazno loše sklepana. Sva sreća, onu veliku koja guta zejtin kao luda poklonila sam prijateljici koja ima veliku porodicu i svaki čas nešto slave pa im baš dobro dođe.
8. Nekoliko rokovnika koje su nekadašnje niške firme redovno (a ponekad i vanredno) na godišnjim konferencijama za štampu poklanjale novinarima.
9. Dva bela lanena stolnjaka za šest osoba, s roze vezom i paspulom doneta iz Moskve, one godine kad i posteljina iz Ljvova. I drap toledo kineski stonjak za 12 osoba, stra' me da na njega kane i kap vina, pa skuplja prašinu, a dokle će, ne znamo...
10. ... i pošto sam se ograničila na 10 stavki, ovde utrpavam sve ostalo što čuvam, pazim, gledam, premeštam, pakujem, brišem prašinu, glancam, uvijam... sve radim, samo ne koristim... a sve zarad toga što se bojim da će mi krojačice, kao brdo ostalih materijala, pokvariti baš onaj koji mi se mnogo sviđa ili zato što nikako da pronađem univerzalni model pa da mi traje vekovima. Ili zato što će svi oni ručni radovi koje je moja pokojna majka radila već s prvom flekom biti upola manje lepi. I zato što još nije oštećen onaj aktuelni servis za ručavanje pa da ne raspakujem sledeći...

Ajd što najveći deo toga što ljubomorno čuvamo samo smeta po kući, nego se u međuvremenu menjaju trendovi, modeli, materijali... što se pojavljuje nešto novije i lepše, aktuelnije, što se i naši ukusi menjaju pa nam više nije tako lepo nešto što smo nekada smatrali za najlepše.

Najbolje je onima koji ne robuju stvarima. Koji ih nabavljaj da bi im služile, a ne da bi oni služili njima. Imam to u vidu svaki put kada sređujem ormare, fioke, police, kutije, kofere i kese... a opet... paaaaa, datumi nabavke onih mojih 10 stavki koje sakupljaju prašinu najbolje svedoče o tome da li sam i  kakve sam poteze preduzela iz tih pouka.

Rečenica s početka ovog teksta može se odnositi i na mnogo važnije stvari, okolnosti i događaje u našim životima. No, primenjena i na ovako trivijalne stvari, upućuje nam praktično primenjivu poruku koja nam umnogome može olakšati svakodnevicu. A uz to i uštedeti nam i mnogo para i mnogo truda.



Spadate li u one koji čuvaju ili u one koji troše ono što imaju?

A baš bih volela da znam šta psiholizi kažu za ovakvu varijantu principa odloženog zadovoljstva.