Посластица за љубитеље народне чаролије- Катлабан, прича Виолете Јовић

Знате већ, ОНУ, Виолету Јовић.

Радни наслов- Работа женску душу одмара. Како сам је чула, тако сам почела да пишем на дијалекту. И тако насташе моје заплањске приче, а онда и књига.

E, за љубитеље народне чаролије следи њена прича Катлабан, из збирке Чугаљ.

КАТЛАБАН

Кад се роди, млого му се радуваше.

Како и не би? Мушко дете по четири девојчети.

Оно, у сељачку кућу деца никад несу гоџа, треба има за свуде, и за на њиву, и за на ливаду, и за окол стоку, и за по кућу...

Башта му, Миладин, недељу дана се не трезнеше. Никој му тој неје ни замерил. И треба човек да прослави кад му се мушко дете у кућу роди. Неће се кућа затвори, неће се име угаси. Женска деца ће се изодавају, тој је туђа кућа. А мушко је друго, ће си остане на огњиште, неће се огањ угаси. Неће се имање потика, неће га деле зетови.

Дооди вамилија, доносише повојницу, врждорише по кућу и знани и незнани, и звани и незвани, и ближњи и далечни. Изедоше товар леба и месо, попише бъчву ракију и вино...

Али, газда не жали. Домаћинска кућа наследника дочекала. И треба да се види и да се чује. А по село немаше радио ни телевизор у тој доба, него вести путујеоше од уста науста.

Поголема деца сва убава и здрава. Ама, убаво и бебе, па сви у њег само гледају. Мати се посвети, па све само за њег.

Комшика ју питује:

-А, мори, Јевремке, а овај женска децава како да несу твоја. Одбила си ји од себ па ји и не гледаш!

-Бог си ји гледа, Божике. Ће си порасту.

И порастоше си. У играње, у работу... Отуд, одовуд, време си пролете. Девојчићи стасаше за одадбу и почеше ји, једно по једно одавају. А присвире гајде и армуника у авлију, а јабука на капију, а снашка из авлију. Поткука девера и те ју низ пут. Кад се по најмладу запе капија поче се у кућу осећа да работа заостањује.

Миладин и Јевремка сами на њиву, старац на појату сас овце, а син Јован дома, под ора у ладавину. Кад му досади под ора, а он прејде под јасен при реку. Поладавина туј кад упече пладне.

Докле напуни петнаес, никој ништа не вревеше. За њег увек мораше све да има. Једно, па без дно. А рекнеше да му се нешто пријело, мати и сестре порипаоше и одма тој буде пред њег. Работу му несу ни помињали. У школу је морал, додуше на силу, бар осмољетку да сврши. Иде десетину годин у њу докле ју некако на зор сврши. Сестре су му писувале домаћи, читале му књиге, а он си блаји у дзид, како теле у шарена врата и залувује се. Гледа си проз прозор. Зашто па да се замара кад му неје нужно?

По поље га несу терали да иде да се не истерети. Мати не даваше рус да падне на њег. Кад се сестре изодаваше, од њиву се вртала да му даде да једе кад огладнеје, мрзеше га да улегне у кујну и да си узне какво му се једе.

После, кад се замомчи, поче се маје по село, да се задзира у девојчићи и да се маје сас врсници, али они се тек вечером збираоше код чешму ел у задругу. У пладне нема никој, све тој лети на њиву, а зими девојчићи плету, врткају, преду, везу, ткају... А момчићи печу ракију, цепе дрва, шиље колци за упролет, праје савељке... Који какво, али помагају си на баштеви какво има окол кућу од мушку послу.

Само Јован, катлабан, не работи ништа. Лети мери ладавину, а зими лежи уз кубе како мачък. И не завревује се од работу. Нити се он завревује, нити га који од кућевни запитује.

Али, време си прооди, стаса за женидбу.

Питују га башта и мати које би девојче волел да узну за њег. Он им како из пушку вели да би тел Раду.

-Убаво синко мислиш. Њојни имућни, она јединица, газдинска ћерка. Убава девојка, црномањаста, висока па тънка... А и вредна. Виђујемо ју по поље сас њојни и у орање, и у копање, у жетву, у сено, у градину... Рамчи шуму у браниште барабар сас башту и сас матер. Тој је девојка за у нашу кућу. Какво мислиш, жено, димо ли да питујемо за њу?

Јевремка вели:

-Ако ју Јован иска, још кноћи ће се, кад повидимо послу, намиримо стоку и помуземо краве, пременимо се и ће димо да питујемо.

Отоше.

Рада метеше сас умит по авлију кад тропну капија. Улегоше и назваше божју помоћ. Неје ни видела када је Јевремка запела капију сас дупе. Такъв адет кад се појде у прошевину.

Девојка ји уведе у кућу, па се врну да си домете. Докле они провревише неколко реча сас њојни, она се врнула, турила каву, донела ракију и слатко...

Кад улеже у собу они ју сви заглеђују. И њојни и онија што дојдоше. Она се погледа да се неје негде укапала што ју оволко задзирају.

-Што ме гледате такој, мамо?- питује си матер.

-Де, не бој се. Дигни главу да ти виде очи. Јованови дошли да питују за теб. Оће те узну за њинога сина Јована. Какво ти мислиш, ћеро?

Рада подиже очи па ји сви погледа по ред како су седели у собу. Не срамује се како девојка удавача. Кад ји сви прегледа, ће питује башту си:

-Тато, ел си ми ти казал да могу да се одадем за кога ја рекнем ако је домаћин и човек на место?

-Рекал сам, ћерко, и нећу порекнем. Еве ти прилика да се добро одадеш. Какво мислиш?

-Тато, овија људи познавам. Они су домаћини, вредни и поштени људи.

-Епа, тъг, пријетељу, да наздравимо – вели Миладин и диже се наноге.

-Де, чекни малко, чича-Миладине. Седни си. Нећу да те увредим – вели му Рада.

Он ју погледа како да не разбира какво му вреви.

-Тато, пуштете ме да рекнем какво мислим кад сте ме већ питали. Овија људи су људи на место. Али, ја се за њи нећу одавам, него треба да се одадем за њинога сина. А њин син Јован је катлабан. Лежи, једе и спи. Ништа не работи, нити га што па занима. Таквога ли младожењу оћеш за мен? Какво ћу сас њег да напрајм? Мен такъв домаћин не треба, ел од њег домаћин никад нема ни да буде. А ја да будем и жена и муж нити могу, нити оћу. За Јована нећу. Ако сас њег не могу, ћу се без потребе замерим и сас његови, а тој нећу. Поштујем ви. Немој се љутите. Тој што сам ви рекла ће ви рекне свака девојка у село.

Јованови башта и мати попише каву, поседеше још малко колко је ред и отоше си. Ништа до дом несу вревили.

Кад дојдоше дома, Јован беше задремал.

Јутром, кад се диже окол пладне, ће ји питује:

-Када ће ме жените, тато?

А башта ће:

-Ајде у шталу, презај волови. Идемо на орање.

-Какви волови?

-Убави. Наши.

-А женидба?

-Кој не оре и не жње, нема да једе. А кој не мож себ да рани, како ће жену и децу? Кој нуме да оди пред волови, како ће пред жену, синови и целу фамилију? Нећу те ја женим, синко. Сам ће се жениш кад будеш кадар кућу да носиш.