Bidermajeri Vasilissa - kad čitav beli svet zameni papirni cvet

Bidermajeri Tatjane Mišković su nešto toliko  atraktivno, aktuelno i svevremenski lepo

da sam odmah, kada sam ih videla, poželela da pišem o njima i o njoj. I strpljivo sam čekala skoro dve godine da se kockice skockaju i da pobedimo vremensku neusaglašenost, koja je bila jedina prepreka da priču, po običaju, objavim onda kada i namerim.

Drago mi je što se podesilo da bude ovako, jer sam u međuvremenu naletela na nebrojeno mnogo motivacionih priča kojima je zajednička potka u tome da samo treba želeti, misliti, sanjati, zapisivati... i da će se svi vaši snove, želje i planovi ostvariti ko rukom doneti. Bez napora, truda, znoja... samo vi želite i ne brinite ni za šta više.



E, za mene je  životna priča Tatjane Mišković koja sledi, dakle prerasla je od nacrta priče o bidermajeru u pravu malu priču o životu svagdašnjem, sa svim njegovim stepenicama svakojakim, daleko upečatljivija, ubedljivija i sa daleko više korisnih poruka i pouka, od svih onih mantričnih "želite, sanjajte", namenjenih jednako neinventivnim čitaocima kao što su i oni koji ih pišu.

-Zamislite banku, jednu od najvećih u Švajcarskoj, nekoliko hiljada ljudi koji svakodnevno dolaze na posao, koji rade u skoro idealnim uslovima,  u zgradi sa više spratova pod zemljom nego nad njom, i među njima mene. Bila sam zaista srećna sto sam deo tog tima, dok sam željna dokazivanja smatrala velikim uspehom svaki svoj malecki pomak ka gore, a svaku povišicu plate i novogodišnji bonus kao dokaz “da sam uspela”. One 1999. godine, kada su bombe bacane na Srbiju, srušilo se kao kula karata sve što sam gradeći godinama smatrala da je sjajno, uspešno i da je jako, jako važno. A nije bilo.

Shvatila sam da ništa više u životu ne može jače da boli nego kada nisi svoj na svome, među svojima. Želela sam nazad. Bilo je samo pitanje kada se vratiti. Odlagala sam povratak nekoliko godina, želeći da pripremim teren, da nađem najpre posao, da uradim još ovo ili ono, a onda sam u samo nekoliko dana odjednom prelomila. Nije više bilo odlaganja. Dala sam otkaz na posao, na stan, na osiguranja, kreditne kartice i milion drugih ugovora, spakovala sve, sredila dokumenta i vratila se u nepuna tri meseca koliko je trajao otkazni rok. 

I nikada se nisam  pokajala!

Od tada zivim sa suprugom u Beogradu, okruzena sa svih strana ljubavlju najmilijih. I srce mi je puno-  mama, tata, moje sestre, brat i njihove porodice, suprugovi - svakodnevno sam sa svima njima zajedno, u susretima,u  priči, porukama, a u mislima se nikada ne razdvajamo.  Oni svi su moje najvece blago, moja ljubav i snaga, uz njih sam dovoljno snažna da mogu lakše da podnesem i te neke velike i  male svakodnevne brige, probleme i nepravde koje, sigurna sam, danas muce i moje sunarodnike. 

Nemam posao ni sigurne prihode, do penzije je još daleko, ali zato imam ono što mi je navažnije – svoju porodicu, familiju, prijatelje i sreću sto sam tu, sa njima. 

Mislila sam da ću po povratku, uz svoje bogato radno iskustvo, lako i brzo naći posao u struci. Prevarila sam se,ali se nisam predala. Uporno sam nastavila da šaljem prijave na konkurse. Pojavio se višak slobodnog vremena i jednostavno, nenavikla da ne radim, morala sam nečim da uposlim ruke. Sasvim slučajno naletela sam na jedan fenomenalan inostrani sajt  za prodaju ručnih radova iz celog sveta. Zapanjila sam se kada sam videla koliko lepo izgledaju bidermajeri od papira... bila sam opčinjena njima! 

Pomislila sam da bih bila presrećna kada bih i ja znala da napravim takve. Setila sam se cvetova koje sam davno, u Cirihu, na jednom kursu naučila, uradila sam ih ponovo od obične novinske hartije i ... od toga je krenulo. 

Da mi suprug te večeri nije pohvalio prvi cvet, verovatno ne bi bilo drugog, treceg, ne bi danas ni bilo buketa a eto - učenje i vežba, vežba, .... vežba je čudo! Naravno, da bi se nešto tako strpljivo radilo, neophodna je i želja, istrajnost i veeelika ljubav.Tako sam eto, potpuno neočekivano, otkrila da negde duboko u meni postoji kreativnost koju sam i ne znajući da je tu,  godinama suzbijala poslom ekonomiste.

Naravno, osim moje jake želje, bilo je potrebno da se još neke kockice slože pa da se rodi Vasilissa. Na moju veliku sreću, moj suprug je veliki zaljubljenik u fotografiju, a i web dizajner, tako da je jedan veliki deo Vasilissa priče i njegov. On i ja smo dvojac sa dva kormilara, dopunjujemo se - ja stvaram, on to prenosi drugima odličnom fotografijom. Brod na kome smo  nema šanse da potone, jer jako volimo i iskreno verujemo u ono što radimo i velika smo podrška jedno drugom.

Kada se danas osvrnem na početak- prošlo je vise od tri godine, ili izraženo u cvetovima više od nekoliko hiljada urađenih, mogu to reći i ovako - put od novinske hartije do specijalnog, izuzetno čvrstog i jako rastegljivog italijanskog krep papira, koji važi za jedan od najboljih na svetu u ovoj oblasti, a koji danas koristim, bio je dug, dinamičan, pun istraživanja,rada, vežbanja i učenja.Možda to zvuči kao jako puno, ali ja taj put nisam osetila, nisam ni znala da će biti dug kada sam počinjala i u svakom trenutku stvaranja i napravljenom, nekom novom Vasilissa buketu i bidermajeru, sam uživala.

Mislim da je tajna uspeha i traženosti mojih bidermajera  upravo u tome što mi je svaki, pa i najsitniji detalj na njima važan. A to iziskuje, osim sati i sati rada i veliku posvećenost, ljubav, strast i ogromnu želju da svaki sledeći bude drugačiji.

Svaki cvet je tehnika za sebe. Neki se rade origami tehnikom savijanja papira, neki uvijanjem latica, udubljivanja, specijalnim načinima savijanja, pojedinačnih ili u nizu, spajanja lepkom, žicom ili koncem, tejp trakom... ima zaista mnogo tehnika, ali uglavnom svako ko duže radi prilagođava je sebi.

U samom pocetku sam koristila i "slepo" pratila sve što sam mogla naći na netu. Istraživala sam  strane sajtove, američke, engleske, ruske, bugarske, italijanske, jer sve te zemlje imaju dugu tradiciju u izradi cvetova od papira  i gledala kako to majstori rade. Mnogo sam vežbala, puno toga napravila pa bacila, pokusavala iznova i iznova, radila - jednostavno bila uporna!

Odavno više ne koristim  tutorijale... nisam izmislila toplu vodu, ali imam svoju tehniku i uradila sam na stotine  novih cvetova koji svojom bojom, oblikom, formom, postoje samo u mojoj mašti. Svejedno, svakoga dana učim i dalje - uglavnom sama isprobavam, kombinujem, izmišljam i  bacam ono sto mi se ne svidi. 

Ne mogu da stignem da učim druge, ali  već tradicionalno  na poziv i u organizaciji časopisa Sensa odrzavam nekoliko puta godišnje  radionice koje su  jako posećene. Neke mlade i malo starije dame bile su u prilici da urade sa mnom svoje prve cvetove i drago mi je da smo se u čarobnoj bašti papirnih cvetova družile i uživale.

Često mi se  na Fejsbuku jave  nepoznate osobe da pitaju držim li časove, imam li negde kurseve i jako me obraduje ta njihova želja da se nešto novo nauči i kada kažu da su im fotografije Vasilissa bidermajera i buketa inspiracija da i oni pokušaju. 

Ne mogu im mnogo pomoći, kurseve ne držim, ali bar mogu i rado im dam neki savet oko materijala koji koristim i gde ga nabaljam. Uputim ih i na moju Pinterest stranicu, gde se nalazi prava mala riznica  proverenih, najboljih tutorijala, koje sam godinama skupljala. Ko god želi da počne može da pogleda, da pokuša da uradi neki cvet. Ako vam cvet ne uspe baš od prvog puta, ne odustajte, jer svaki sledeći biće sve lepši.

Kada sam počinjala pre skoro četiri godine, pretragom na Guglu nisam mogla da pronađem nikoga ko pravi bidermajere i bukete od papira kod nas, sto ne znaci da ih u nekom nasem gradu nije bilo, samo nisu bili prisutni na netu. Iznenadilo me je to, moram priznati i malo uplasilo jer sam shvatila da su cvetovi od papira prava nepoznanica za Srbiju i da ću morati mnogo da se potrudim da doprem do ljudi i da to bar malo promenim. 

Posle Fejsbuk stranice i pozitivnih reakcija, moji bidermajeri su privukli i pažnju novinara. O njima su pisali Politika, Lisa, Sensa, reportaže su uradili RTS i PINK, a ta podrška medija je imala zaista veliki odjek.

Iskreno,  mislim da je ipak najviše efekta bilo u tome što su zadovoljne mlade prenosile svoja pozitivna iskustva drugima. Širio se krug zadovoljnih vlasnica Vasilissa buketa i bidermajera i taj glas i moji bidermajeri  davno su prešli granice Srbije. Imaju ih mlade u svim zemljama regiona, kao i u  Grčkoj, Švajcarskoj, Nemačkoj, Francuskoj, Engleskoj i Kanadi...

Danas ne stižem da odogovorim svim zahtevima, jer cvetove radim ručno, sama, laticu po laticu. Za izradu jednog neophodno mi je i po nekoliko dana, a buduće mlade se često jave kasno. Obzirom na to da  nemam urađene bidermajere, neophodno je da rezervišu termin dovoljno, čak i mesecima ranije, jer mi se planer za neke atraktivne mesece i datume za venčanja vrlo brzo popuni.

Prednost bidermajera od papira je i u tome što ne moraju biti isporučeni na sam dan venčanja, kao bidermajeri od svežeg cveća. To mi uveliko olakšava planiranje izrade, jer ma kad da ga uradim zadržaće  lepotu i formu i ni jedna latica neće uvenuti  i godinama kasnije.

Bidermajere  naručuju devojke sa stilom. Smele, moderne, prefinjenog ukusa i izgrađenog stava. To su zaista posebne mlade dame, koje su svesne da kupujući originalni ručno rađen bidermajer imaju nešto što je specijalno, po njihovoj želji, samo za njih stvarano. I da u rukama drže neponovljivi primerak Vasilissa bidermajera, unikatan kao i one same.

One u razgovoru sa mnom, dok pričamo o venčanju, o stilu, o njihovim željama, omiljenim bojama, ukrasima...mnogo toga otkriju o sebi. Svaki detalj mi je važan - boja cipelica, nakita, izgled venčanice. Dešava se da u idejama budu smelije od mene, a opet često se potpuno prepuste i veruju u moje predloge.

Vasilissa na grčkom (mama mi je Grkinja) znači kraljica i otuda i to ime, jer želim da se, noseći  moj bidermajer, mlade osećaju posebno, veličanstveno, oduševljeno i ushićeno. Baš kao sto se osećam i ja dok za njih stvaram - da su kraljice, da su posebne i da su mi važne.

Kada dođu po bidermajer, ta sreća, taj osmeh, ne može se rečima opisati - grle ga, okreću, zagledaju, blistaju.

Kada šaljem poštom, taj prvi kontakt sa bidermajerom prenesu mi rečima. Tek tada sam sigurna da sam još jednom “pogodila” i mogu da odahnem. Način na koji radim je da svaka buduća mlada mora biti oduševljena svojim bidermajerom, inače bi on ostao meni. Bez obzira na to sto se do sada to još nije desilo, svaki put iznova strepim, a to je u stvari ta moja velika želja da ih usrećim i ni jednim detaljem, ma kako mali bio, ne razočaram. Sve dok uspevam u tome, radiću. 

 Nikada se ne ustručavam da otvoreno, ali pažljivo, kažem ako mislim da se neke boje ne slažu, da dam sugestiju, predlog za izmenu, da ponekad i upozorim na nesto sto ne bi izgledalo lepo, tako da je svaki Vasilissa bidermajer, osim što je odraz nečije želje i moj autorski, ručni rad. 

Osim bidermajera radim i  Vasilissa ukrasne bukete. Njih naručuju  najčešće za specijalne prilike, rođendane, kumstva, za diplomski,veridbu, slave, za krštenja, praznike, ali i tek tako, za svoju dušu.Mogu biti različitih veličina, od sasvim malih buketa do izuzetno velikih aranžmana.

Najcesce se javljaju devojke, ali  i muskarci, divni mladići, pravi romantici, vitezovi i dzentlmeni- poklanjaju ih devojci ili ženi, ali i drugarici, sestri i majci.

Jednom je to bio buket za veridbu, a prsten sam “sakrila” laticama ruže... kasnije su mi se oboje javili i poslali sliku. Pre nekoliko dana uradila sam buket u omiljenim bojama kluba za koji mladic igra, jer je to bio poklon čitavog tima za zenu trenera koji je dobio sina.

Materijal nabavljam de god stignem. Krep papir koji koristim pri izradi cvetova je italijanski Cartotecnica Rossi i jedno vreme sam ga nabavljala samo u inostranstvu.Tog papira inace nema nigde u nasim knjižarama, a srećom pa sam odnedavno pronašla direktnog uvoznika za Srbiju, koji zbog mene naručuje i neke nijanse i boje koje se inače ređe koriste.

Svi moji prijatelji i rođaci koji dolaze iz inostranstva tačno znaju čime mogu da me najvise obraduju, a i suprug i ja kad god smo van granice najvise vremena provodimo tražeći neophodne alatke i materijal po jako dobro opremljenim inostranim hobi radnjama.

Osim različitih vrsta papira (krep, hamer, svileni papir.. onaj specijalni za origami, pa providan itd) neophodne su i satenske trake u bezbroj boja i nijansi, ukrasni biseri i igle, štras, žica, tejp trake, silikonski, vruc lepak, til, organdin...

Sami radimo i ukrasne kartice sa brojevima unikata pa su nam neophodni i busaci za papir raznih oblika, pečati, makaze raznih šara, lepak obični i sa štrasom.

Ručno dorađujemo i vizit kartice, pa i to iziskuje određen materijal, zatim svileni papir i papirne kese za pakovanje, tako da se vremenom  zaista mnoogooo toga nakupilo. 

Neke nove ideje sa sobom nose i nove materijale-perje, čipku, jutu... no sve to se da kupiti kod nas. Moja najveća briga je ipak da uvek i na vreme nabavim dovoljno kvalitetnog krep papira u svim nijansama. Tek kad znam da ga imam mirna sam. 

Za kraj, jedna anegdota- buduća mlada, došla po svoja dva bidermajera dok je tata  čekao u kolima, oduševila se, presrećna ih je zagledala sa svih strana i radovala se zajedno sa mnom što su  tako lepi!

Nije izdržala da mi se ne poveri: kada je tati rekla za svoju odluku da na venčanju ima bidermajere od papira, on je bio  zapanjen i u neverici pokusavao je da je odvrati od toga. Pokazala mu je neke od fotografija Vasilissa bidermajera, a on je rekao: “Ovo od papira? Ovo? Ni slučajno - to mora da su slike ko zna odakle skinute sa neta, nema šanse da ta žena napravi ovakve! Dete, prevarice te, videćeš!” 

Kada nije uspeo da je odvrati, samo je rekao: “Ako ti budu bili ovakvi, ovako lepi kao na slikama, ja ću, ma  JA ĆU IH POJESTI!” 

Dok sam je ispracala, smejale smo se do suza zamisljajuci kako  tata u autu, kad ih bude video i uverio se da su pravi i baš takvi kakvi su na slikama  “jede bidermajere!”. To ću pamtiti kao  jedan od najlepsih komplimenata.