Semačke razglednice- lepota na dlanu

Na 45. km od Niša,  kada se kod benzinske pumpe u Ličju (Barje) skrene levo od centralne zaplanjske saobraćajnice, nalazi se  selo Semče.

Smešteno u podnožju Suve planine, na potezu Vrtop, Semče, Mali i Veliki Krčimir, na 594 m nadmorske visine, ovo selo je baš kao i svako drugo zaplanjsko mesto, živopisno, sa prelepim pogledom na Suvu planinu s jedne i na onaj vidikovac s glavnog zaplanjskog puta, s druge strane, s kojeg ovaj niz ispodplaninskih sela izgleda još živopisnije.

Legenda kaže da se staro Semče, "Pusto Semče" nalazilo tik ispod obronaka planine.Pominje se u turskom popisu Niške nahije iz 1516. godine, kao jedno od 111 sela, sa 12 kuća i pet samačkih domaćinstava.

U popisu 2002. godine zabeleženo je da Semče ima 309 stanovnika, a u međuvremenu, do danas je taj broj skoro prepolovljen.

Preostala, mahom staračka domaćinstva, bave se zemljoradnjom i stočarstvom.
Stanovnici grada donose u selo neke nove "kulture"- porodica Trajković ima farmu kalifornijskih glista.

U četvororazrednoj školi je desetak đaka. U selu rade dve prodavnice. Pijačni dan je četvrtak.

Zahvaljujem na fotografijama Mladenu Milojkoviću iz Gadžinog Hana i Nišliji Miodragu Trajkoviću, rodom iz Semča.

Zahvaljujući ljubaznosti Nikole Čd Pešića, ovu reportažu obogaćujem i jednim tekstom o Semču. I zahvaljujem.

Legenda o Semču

Priča se da je Semče dobilo ime po nekoj turskoj reči, ali ono što ima više smisla je da  je  dobilo ime po reči sem(en)ka. Navodno su se ovde nekada rađalo mnogo tikvi. A mala sem(en)ka –semče (deminutiv), ako je verovati legendi, zaista znači rađanje, ili - izvor života, što je i najrealnije tumačenje za naziv sela. 

Selo se ranije nalazilo ispod same Suve planine. Imalo je, priča se, veoma lepu crkvu i popa. Verovatno zbog zlata Turci su ga ubili, odsekavši mu glavu na panju u obližnjoj šumi, pa se i danas to mesto zove "Popova glava". 

Bilo je i dosta lepih devojaka. Među njima i Bosiljka koju su roditelji stalno skrivali od obesnih Turaka. No, jednog su je dana Turci pojurili prema planini u nameri da je siluju. Bežeći tako u siparu (sitan kamen tucanik, obrusje stena) Bosiljku je sustigao jedan Turčin i silovao je. Umakavši mu nekoliko koraka sustiglo su je još 6 Turaka i silovali je na razdaljini od po samo nekoliko metara. Umrla je, a na svim tim mestima gde je silovana izbila je voda. Tako je nastalo sedam Bosiljkinih kladenaca, povezanih jedan s drugim. Nažalost, oni takvi više ne postoje. Meštani su izgradili vodovod, tako da se ovde pije najlepša voda u Zaplanju. 

Zašto je selo kasnije promenilo lokaciju i sišlo niže u ravnice, postoje više verzija. Priča se da su u seoskoj crkvi zatečeni brat i sestra u bludnoj radnji, te da je celo selo, zajedno sa crkvom, propalo u zemlju. To se mesto danas naziva crkvište. Kasnije su znatiželjnici dokazivali da je selo zaista bilo tu, jer su pronađeni tragovi građevina, što nije nemoguće dokazati i sada. Za nastanak sela na novoj lokaciji vezuje se selo Berduj, smešteno prema bugarskoj granici. Verovatno su, bežeći od Turaka, ljudi iz Berduja prvi došli na nove prostore Semča. 

I danas u selu postoji mahala "B(e)rdujci", verovatno zbog porekla ovih ljudi. Inače, mahale su veoma lepih i zvučnih imena i često se vezuju za prezimena samih meštana. Tako su "Marinkovci" -Marinkovići, "Đoraci" -Đorđevići, "Ristaci" -Ristići, "Petrovci" -Petrovići itd., a jedna od najvećih je Šarena ma(ha)la, koja ima od svih pomalo. 

Selo ima i zaselak Luka,  kraj puta u polju gde su nekada bile pojate za stoku. Meštani zaseoka su nekada živeli u selu, a kada im je dosadilo da svakodnevno odlaze u Luku da hrane stoku, preselili su se. Po kazivanju Jovana Cvijića, mesto je dobilo naziv po dobroj berbi luka. 

U planini iznad Semča postoje interesantna mesta i dragulji prirode. Takvi su okamenjeni baba i deda, "Kamenita kuća", "Crvena rupa"( u kojoj se prema legendi skrivalo zlato, penjući se na više vezanih merdevina), mesto zvano Leskar (Leštar) gde je plantaža lešnika, Rujište itd. 

A ispod planine, na mestu zvanom Kladenci još  postoje pojate, doduše ne u onolikoj meri, koje karakteriše tradicionalni premlaz, tj. muža ovaca uz zabavu i slavlje. Ovce se gone na ispašu u planinskim prelepim pašnjacima. 

Manje je ljudi danas i manje je slavlja. Ali Semčani su oduvek prednjačili. Ovde i danas postoje trubači, zaštitni znak Semča, ranije je bilo takmičenja, susreta sela, moba i dosta sloge. Nema doma omladine, nema ambulante i pošte. Selo ima četvororazrednu školu sa sedam đaka, otkupnu stanicu, telefone, autobuse prema gradu. Ima i dosta neoženjenih momaka, što selo čini veoma nesrećnim. 

Zabeležila Milunka Veličković (Petrović), 
Preuzeto iz knjige: Nikola ČD Pešić: „Semče – izvor života“