U vreme dok se kod nas podrazumevalo da se može, solidno, živeti samo radeći jedan jedini, siguran posao u društvenoj firmi, sa čuđenjem smo slušali priče o tome kako u svetu iz kojeg su dolazili većina ljudi radi više od jednog posla. Zarad sticanja sredstava za bolji standard, za kupovinu kuće ili stana, kola, jahte ili čamca, za putovanja.
Tako su naši fizikalci - a to su nekada bili oni, bez ikakve škole i kvalifikacije, za koje u našim fabrikama nije bilo mesta, posle redovnog posla u tamošnjim fabrikama, radili na imanjima farmera ili čistili u zgradama i poslovnim prostorijama ili prali sudove u restoranima ili... Oni, kvalifikovaniji, najčešće su pružali usluge u svom domenu, tada se nekako još moglo, neprijavljeno i na crno, dok radoznale i društveno ispravne komšije nisu počele da poreskim službama prijavljuju nedozvoljene radnje u nedoba, u svojoj okolini.
Naša, predugačka, preteška i prevelika kriza, sačinjena od više njih , koje su se nagomilavale u etapama, naterala je mnoge da počnu da se bave dodatnim zanimanjima ii bar da počnu da razmišljaju o tome. Pa su, tako, neke doktorke počele da rade multilevel onih preparata koje su mogle da uvaljuju pacijentima,podižući tako na viši nivo šverc i preprodaju, sve dok nisu bile provaljene i javno istaknute na stubu srama, neke njihove visprenije kolege postali su zvanični predstavnici odredjenih stranih firmi koje proizvode ... od raznih preparata do veštačkih kolena, kukova itd, sve veći broj prosvetnih radnika daje časove, nameštaj su počeli da prave čak i oni koji od stolarstva znaju jedino da zakucaju čekić...
Drugi su, za sve ovo vreme, krstili ruke - pojam koji u mom kraju označava one koji samo sede i ne rade ništa, jadikujući nad svom zlehudom sudbinom, ne retko zavideći drugima koji imaju dovoljno ili bar imaju više od njih. Njima, i dalje, ne pada na pamet da razvežu svoje ruke i preduzmu nešto. Oni "ne znaju", "nemaju sreće", "ne ide im od ruke ništa", "isuviše su pošteni da bi uspeli"...
Moja prijateljica, diplomirani pravnik, majka devojke koja studira u Beogradu, i dalje tražeći sigurniji i unosniji izvor dodatnih prihoda, prelazno rešenje je našla u ručnom radu. Ne prodaje ga ili bar još ne - "kako da naplatim ćerkinoj koleginici čiji roditelji jedva zaradjuju za život", ali zato solidno uštedi na tome što svom detetu isplete šal, kapu, bluzu i što za poklone troši manje, ulažući u njih svoj rad, pa su tako mnogi njeni prijatelji obradovani poklonima u vidu kapa i šalova. Nedavno je, potpuno sama, savladala još jednu veštinu - kupila je u kineskoj radnji lemilice, silikone, sajle, lančiće, perlice i ostalo i počela da izradjuje nakit. Budući da ima ukusa, nadam se i želim joj da njene prelepe rukotvorine nadju put i do kupaca.
Žao mi je što mi je, još pre onog laptopa, crko i fotoaparat, pa ovaj tekst ne mogu ilustrovati fotografijama njenih rukotvorina, kao što nemam dokaza da dokažem ni koliko lepih stvari jedna Snežana iz Beograda izradjuje u tehnici dekupaža i od sušenog cveća. To je moja, najpre blog, a onda i stvarna drugarica, čiji poklon- graničnik me uvek podseti na nju kada otvorim knjigu koju čitam. Neće se Snežana obogatiti od tih graničnika s motivima od sušenog cveća i futrola s dekupažom, ne znam ni može li uopšte nešto zaraditi,ali je bitno da nešto preduzima, da se angažuje i da se nada.
Priča mi, nedavno, još jedna prijateljica u nizu onih koje ne krste ruke, da je svesno izabrala - umesto da kuka ili menja loše plaćeni posao koji mnogo voli, koji je ispunjava i uživa u njemu, odlučila je da pronadje još nekoliko manjih poslova. Zato je, i pored svih nedaća koje nas snalaze, zadovoljna i ispunjena žena.
O nekima, koji su učinili iskorak u tom, dodatnom zanimanju i time ostvarili dodatne prihode, uz zadovoljstvo i samopouzdanje, pisala sam ovde , ovde, ovde i u još nekoliko tekstova. I nastaviću da pišem o vrednim, preduzimljivim, talentovanim ljudima, ne samo u ciju dalje afirmacije onih koji to zaslužuju, već i zarad potvrdjivanja teze da je, umesto kukanja, daleko bolje razmisliti, pitati, konsultovati, učiti...
Moj otac ovih dana muku muči da pronadje razno-razne majstore za sitne i krupnije usluge - za lepljenje tridesetak pločica u kupatilu (slavina je vlažila pa je bilo nužno obijanje zida), za izradu drvenih, ne plastičnih, vrata radi pregradjivanja hodnika, a da ne pominjem koliko je teško naći radnika, na selu, koji bi valjano orezao i isprskao voćnjak, isfrezirao ga ili pokosio. Umesto da nauče zanat koji je tražen i koji se dobro plaća,( keramičari i vodoinstalateri plaćaju se, recimo, suvim zlatom), mnogi od onih koji sede besposleni, još žive u zabludi da će jednom ipak dobiti radno mesto na kojem se plata dobija samo zato što si se pojavio na poslu.Ili se, možda, učlanjuju u neku stranku i već uplaćuju diplomu na privatnom fakultetu.
Slažem se tobom da ne treba sedeti skrštenih ruku.
ОдговориИзбришиNo, i za dodatni posao potrebno je mnogo znanja, vremena, truda. I to se može ako je ovaj prvi posao takav da nam ne ispije svu energiju. Moj je na žalost baš takav, pa sve manje vremena i snege imam da radim nešto drugo.
Dobro si napisala da je bitno da se nadam, ali se više i ne nadam. Sve je više žena koje rade slične stvari, a kupaca nikada nije bilo, jer se slabo ceni ručni rad. Za poklone će uvek biti, mada mi se i kad poklanjam dešavalo da shvatim da se to ne ceni.
Imala sam priliku jednom na nekoj izložbi da sretnem ženu koja je radila savršene fitokolaže, pa je imala i fenomenalne ramove, i adekvatnu cenu. Pričala mi je da je počela iz hobija i da je poklanjala radove, a onda su preko ljudi kojima je poklanjala krenule narudžbine. Nisam bila te sreće. Meni se događalo da mi se prijateljica kojoj sam poklonila nekoliko bookmarkera, požali da joj je neka prijateljica sve uzela, nije mogla da joj ne da, sa obrazloženjem: Poklonićeš ti meni druge. I poklanjala sam. I nije mi žao.
Veliki je trud uložen u pedesetak čestitki, isto toliko bookmarera i gift kartica koje sam dala u jednu od boljih galerija. Za godinu dana prodalo se, navodno nekoliko čestitki, a sada već mesec dana muku mučim da mi ostatak vrate, sve nešto nemaju vremena da svedu računicu. Od drugih kreativaca čujem da se i njima isto događa u drugim galerijama, Niko u galerije ne daje jer isto prolazi, prodaju radove, a para nema. Na ulicama se prodaje mnogo toga, uglavnom nelegalno, a ima i uličnih izložbi, legalnih, gde je metar tezge dnevno hiljadu dinara, i sada imamo situaciju da stoje tezga preko puta tezge, jedna prodavačica plaća taj zakup, a druga ne, ona što plaća odlazi na sledeću lokaciju, sledeću prodajnu izložbu, a ova što ne plaća, stalno je tu, i čak se ni inspekcije ne boji.
Da bi čovek radio nešto dodatno mora to da ume da radi. Mislim da smo svi mi koji smo završili fakultete, ostali uskraćeni za neke zanate zlata vredne, sada bi moj muž na crno možda radio moleraj ili popravljao automobile, ili bilo šta slično, a ovako...razume se u poljoprivredne radove jer je odrastao na selu, ali niko ni za to neće da ga angažuje, traže mlađe. Moj brat od tetke nije hteo da ga angažuje za berbu jagoda, bilo ga sramota, mislim brata:"Ma, kako ima smisla da mi on nadniči sa ženama." bio je njegov komentar.
Nove mere vlade ne pitaju da li je neko ko ima više od zacrtane plate jedini hranilac porodice, i ne treba, jer kakvi smo, svi bi muvali neke lažne potvrde da niko drugi ne radi. Srećom, neću mnogo dati državi, ako je to način da mi se muž i ćerke zaposle, daću i više, nije mnogo moja plata prešla tih 60.
Preživeću ja, žilava sam.
Slatka, poslala sam ti link na Fb stranu, nadam se da ima nade...
ИзбришиSnezana, istovremeno se sa Vama i slazem i ne slazem, pa pokusavam da nadjem adekvatne reci da artikulisem svoju misao.
ИзбришиRucni rad nije na ceni, odavno. U vreme masovne produkcije svega i svacega, ljudi su zaboravili sta znaci kvalitet i koliko vremena isti zahteva. Poredjenja radi, ja sam odustala od sivenja po porudzbini (izuzev u retkim, specificnim, situacijama), iz istog razloga koji ste naveli: ulozi se mnogo truda, a ona druga strana to ni malo ne ceni i nije voljna da plati.
Medjutim, mislim da zaradu necete naci ako kupcima nudite isto sto i ostali. I sami ste primetili da je konkurencija velika. Covek danas mora biti visestruko domisljat i talentovan na vise polja da bi uspeo - mora biti dobar u onome sto radi (cak ne mora biti ni sjajan, dovoljno je da bude solidno dobar), ali mora da bude izuzetno interesantan drugima, mora da osmisli odlican marketing i reklamu svojih proizvoda / usluga i mora da bude istrajan u promoviasnju svoje ideje. To sve trazi mnogo vremena i iscrpljuje, nije ni malo lako. Ali mislim da je danas to jedini put do uspeha.
Ana, hvala za ove, ajde da ih tako nazovem, smernice, za one koji bi da svoju kreativnost nekako i unovče.Mislim da mnogima mogu biti od pomoći.
ОдговориИзбриши