JESI LI SVE OVE KNJIGE PROČITALA

...  ili o tome kako je  teško, ljudima koji čitaju samo omiljene stranice u žutoj štampi , autobuski red vožnje i poruke u mobilnom telefonu,  objasniti da je čitanje potreba jednako kao i disanje i kupanje i zadovoljstvo koje se može meriti jedino s ogromnom porcijom najukusnijeg sladoleda , spravljenog isključivo od  prirodnih sirovina

    Udjem, jutros, na zubaričin blog, da pročitam novi tekst o kojem sam uredno dobila obaveštenje na mailu, pa se usput zadržim na još nekim tekstovima. I jedan od njih mi dade ideju da napišem i svoje mišljenje na istu temu , pošto sam shvatila da bi komentarisanje njenog bilo predugačko - za komentar, mislim.



     Raspolažem bibliotekom koja nije baš mala, ali se nikako ne može nazvati ni velikom. Mnogi ljudi koje znam i još više oni koje ne znam , imaju daleko veće i bogatije. Pa ipak, ne malo puta mi se desi da neko , kako od onih koji stalno ili povremeno dolaze kod mene, tako i od onih koji mi prvi put ulaze u kuću, s ne malim čudjenjem izgovori rečenicu od koje mi se diže kosa na glavi - Au, jesi li sve ove knjige pročitala?
   
     Kažu, sve potiče iz kuće, pa i sticanje navike da se čita. I to je, verovatno, tačno. Za one kuće, mislim, u kojima se oduvek čitalo.



     No, to ne mora obavezno da znači da sva deca roditelja koje češće možete videti s knjigom nego bilo čim drugim u ruci, neizostavno čitaju.  Kao ni to da će deca ne-čitača obavezno slediti njihov put i bežati od knjiga ko djavo od krsta.
     Moju generaciju , mislim na drugare sa kojima sam odrastala u radničko-seljačkom naselju vrednih , pametnih  i ne mnogo školovanih ljudi , roditelji nisu učili, podstrekivali , niti nagovarali da čitaju. Očekivali su od nas da budemo odlični djaci, da završavamo što više škola , da budemo pošteni, vredni, uspešni . Ali, kada je o vannastavnim aktivnostima reč, sklona sam mišljenju da bi nas  majke radije videle s ručnim radom , nego dobrim romanom u ruci.
     Pa ipak, mi smo svaki slobodan trenutak koristili da otrčimo u biblioteku, čak u centar grada koji nam je tada bio tako daleko, da pokupimo maksimalno mogući broj knjiga koji je bio dozvoljen za jedno pozajljivanje, da ih bukvalno progutamo za par dana, eventualno razmenimo i u rekordnom roku se vratimo po nove.
     Nama roditelji , prvo neuki, a drugo prezauzeti pitanjima obezbedjenja egzistencije dok se grade kuće i školuju deca, nisu nabavljali niti birali knjige koje bismo čitali. Nisu se ni bibliotekari trudili da nam preporuče nešto, prigodno našim godinama i interesovanjima. Pa sam , zato, Dostojevskog u pravom svetlu otkrila tek negde pri kraju studija. Zamislite dete negde na kraju osnovne škole, koje počinje da čita Zločin i kaznu! Dobro je, mislim sad nešto, što ga nisam omrzla za sva vremena, pokušavajući da ga razumem negde na kraju sedmog razreda osnovne škole.
     Hoću da kažem, ni jednu osobu prosečnog nivoa inteligencije, niko ne bi trebalo da uči čitanju, niti da mu objašnjava šta čitanje znači, šta mu donosi i koliko vredi. Ili jesi ili nisi. I tačka.
     Čitanje jeste umni proces, ali svi oni koji se boje da će time zamarati mozak, a znam dosta takvih, ne moraju da se služe ovim izgovorom , jer time samo prikrivaju svoju lenjost i otkrivaju o sebi mnogo više nego što i mogu da zamisle.
     Ne vrede ni izgovori tipa - nemam vremena ( pola sata, sat dnevno ili nedeljno svako može da izdvoji) , nemam para za kupovinu knjiga ( ako im je skupo i članstvo u biblioteci, svako u okolini ima bar nekoliko ljudi od kojih mogu pozajmiti knjigu), imam važnija posla ( imamo ih svi )...

     Čitajte, dakle, sve što vam dodje pod ruku. U svakom štivu , ako već nemate mogućnost izbora, možete pronaći nešto lepo. Moja drugarica Dafina i ja smo se, kao studentkinje, podsevale  jedna drugoj i same sebi dok smo čitale, tada izvikanu Mir Jam, čija smo sabrana dela pronašle kod gazdarice  , na letovanju u Tivtu. Pošto smo ostale bez literature, pročitavši za par dana ono što smo ponele sa sobom. Nismo ni sanjale da će i ona jednog dana postati, bezmalo, klasik.
     A kada mislite da stvarno nemate šta da čitate, vratite se već pročitanoj literaturi.  U svakom novom čitanju otkrićete nove draži , koje ste prevideli prošli put. I svako sledeće čitanje istog dela je, na neki način, otkivanje istog pisca , iz novog vidokruga, s novim emocijama...

     Ako do sada i nisam uspela da neke ljude za koje verujem da bi trebalo da imaju blog , nagovorim da ga otvore, shvatajući njihove argumente, sasvim sam sigurna da niko nema prihvatljiva opravdanja za odbacivanje čitanja . Dovoljno je da samo sednu uz dobru knjigu i da odmah shvate koliko je to zadovoljstvo veće od, recimo, buljenja u pink-grandovske šund emisije , trećerazredne filmove na raznim kanalima koje gledaju po pedeseti put od sredine ili igranja igrica na kompjuteru...
   

    I zaista - kada ste poslednji put pročitali neku knjigu ?