ZAŠTO SU LJUDI, UMESTO NOVINAMA, POČELI DA SE ŽALE BLOGU

... napiši nešto o tome, neka ostane zabeleženo, a možda će , onaj ko treba, to i da primeti - često čujem u poslednje vreme od prijatelja i poznanika, ali ne retko i od virtuelnih znanaca s neta

     Od kako je ovaj moj blog stao na svoje, malo čvršće noge - čitati, dobio  veći broj čitalaca i ušao u mnoge  kompjutere kao adresa koja se prati, povremeno ili stalno, često čujem predloge i molbe da pišem o ovom ili onom problemu, koji muči samo jednu osobu ili više njih, koji je sporadična ili ne baš retka pojava.

     Nekada su ljudi, u nedostatku ili zbog gluvoće institucija, odlazili  " u novine" da se žale - na manipulacije oko prijema u školu, na fakultet, u radni odnos , na probleme u firmi u kojoj rade, na direktora koji krade ili forsira podobne ( kako da je iko igde ikada forsirao one koji misle svojom glavom ), na Savez komunista, na SSRN, na sindikat, na SOUR, OOUR, OUR kao nekadašnju osnovnu ćeliju našeg privrednog sistema, na čistačicu koja kao član radničkog saveta odredjuje koja će se predstava igrati u pozorištu, na bolničara koji odlučuje o tome koji doktor će dobiti specijalizaciju , .... na Petra, Marka ili Janka.


    I novine su pisale. Nekada onako kako jeste, ponekad onako kako p(r)ozvani objasne ili slažu . Redje bi, i samo ponešto, prećutale. Iz razloga uredjivačke politike. Kojom je rukovodio glavni i odgovorni urednik, prethodno , češće ili sporadično,  posetivši osnivača -  u traganju za sopstvenim mišljenjem.

    U medjuvremenu, novine su malom čoveku postale nedostupne. Bilo stoga što su privatizovane ,pa vlasnika boli briga za sve ono što ne donosi profit ili može da ga ugrozi, bilo zato što su  se pretvorile u žutu štampu u kojoj nema mesta za trivijalne  teme tipa "šta muči običnog čoveka". Kad je naciji ionako važnije medjunožje premijerove sagovornice i njegov osmeh, pride, ili, pak,  pozadina i broj ljubavnika neke pevaljke ili starlete, kuknjava i svaka reč  majke nad grobom ubijenog sina ili detaljni opis mesta zločina, sa sve ugljenisanim telom ubijenog i  jedine čitave patike preostale od njega.

     Odavno su već ugašeni i  SK, SSRN , OOUR, OUR i SOUR,  sindikati su se otudjili od članstva kojeg gotovo i da nema, a saveti advokata koje neke stranke angažuju, kaobajagi zarad pomoći tom i takvom malom čoveku kojeg nema ko da čuje, najčešće ih upućuju na sudske parnice.

     I tako, obični ljudi s problemima, vezanih ruku, umesto " novinama" i institucijama koje bi trebalo da im uistinu pomažu kao servisi gradjana, hvataju se za blogere i za blogove kao poslednju slamku - neka ostane zabeleženo, , bar malo će da se čuje, a  možda i odjekne.

     Često mi se , opet, desi, da me neko zamoli da o njegovom problemu, porodičnom, rodbinskom, prijateljskom .... napišem koju reč . Kolko da mu bude lakše. Nešto kao - car je go. Ili, neka se moja muka nadje  u priči, bar neka neki nepoznati ljudi čuju za bruku tog i tog, svejedno što ne znaju ni mene, ni njega, a možda će ta priča nekome na neki način i pomoći.
   
     Pa tako, ponekad neki problem, kolektivni ili lični, stavim u priču. Pa za njega sazna jedan broj ljudi. Kojima će, onda, biti jasnija neka priča, na širem planu.
     A i onome,  ko mi je to ispričao, da bude lakše.
     Već i samo to, dovoljno vredno izdvojenog vremena za pisanje teksta.