Баба-Грозда: Од саране и адети

 Умрел на едну нашу муж и она пратила ћерке: идете куде тетка-Катицу и тражете да ви даде куверту. Кву куверту, мамо? Ви асли рекнете куверту и она ће сама знае кво ви требе даде.

Девојчетија отиду куде тетка-Катицу, она истин знала кву им куверту требе даде, донеле ју оне дом, отвориле ју и у њу - писмо, бегим ко свако писмо. Ал неје баш ко свако. Почеле оне читају и стануле се смеју. Куку, децо, кво се толко смејете, ће ви чују комшије па ће рекну, башта им умрел, а оне се смеју. Како, мамо, да се не смејемо... па вој почеле читају за какво су се смејале.

Паметна тај тетка-Катица била, и она има две ћерке, ем младе, ем саме ће остану после њојан смрт (муж вој је поодамнаншке умрел, девојчетија јоште помалечка била, а она си сама изводила ред, оне нипшта несу ни знале нити су запантиле), па жена кво ће - напише им писмо сас све којо се требе чини кад она умре. Ако вој њој таг ништа више и неће требе, мислела си је жена, њим да јим олакша послу а и, како наш народ вика, сто села, сто адети, куј знаје кво ће им таг вреве с најбоље намере сви по ред, најбољо да си оне знају саме.

И све им тај Катица убаво опричала, од онија час кад зажми па све докле се не врну дом. А надокрајне написала: и под обавезно да си понесете амрели, ако је киша, због кишу, ако огреје сланце, због сланце.

Е, затој се и онија девојчетија засмејале, ако им је за башту бил жал. Што је тај Катица више мислела на онија кои ће остану, него на њу саму - кво ће вој па њој требе, кад зажми њој вој се више ништа не тица.

Видим како ме гледаш, мора се саг питуеш, што ли ми па овај моа баба од овој саг опричуе, ко да си ја немам преча посла.

Затој, ћерко, да знаш да неје све ни од данас, а ни од јучер. Да су имали људи и пред нас ко што ће и после нас д-има. И што те теб никуј не тера да работиш како су наши постари работили пред нас и ко што ми работимо данаске - тој си ми, ете такој, да си ни на душу полакшо буде, а за оној којој се мора и како требе, кад те залима, ће питујеш попа и он ће ти рекне све. Најпрве за молитву и за свећицу, па по тој све остало.

Овој нашо, било је и понегде има јоште, туј имаш и кво је ред и кво неје, ма и некве брљивштине народ измислел, у онуј болеж и онуј муку чинило му се, нека, мож има нешто, мож се тој некуде види, онија озгор мож би такој тел, тике... реко ти, сто села, сто адети.

Углавно, свећа је се одма палила,огледало се прекривало сас бел платнен пешкир, други несмо ни имали, и турала се стара шерпа сас песак на столичку, а у њу су онија кои дооде палили свећице. Неки си је доносил свећу, а онија кои несу имали, палили су од онеј свеће из туј кућу и турали су по динарчак.

Неје се, ко саг, доносило оволко цвејке, ко да се такмиче куј ће послупо донесе, него би сваки донел такво-некво, којо ће на домаћини затребе: влашу ракију ели вино, шикер у коцке, влашу зејтин, кесу сас пасуљ...

Однапред се по сву ноћ по мрешку седело уз ковчег сас покојника, смењували су се куј неје могал цел ноћ да не спи. Саг, и куј је умрел дом и куј је у болницу душу испуштил, правац у капелу. И ако, онија његови, почесто измучени сас његову бољку, требе душу да одану и да се спреме за све оној што ји јутре чека.

Куј је тејал нешто прати на његови кои су помрели, турал је у ковчег: неки влашенце ракију, неки цигаре, коцку шећерчак, болболу... Роднине на покојника су турали, да му прате на онија свет, цргу, пешкир, чаршав, марамче... набере се по двајес пешкира и повише.

Нека жена би кроз прекрштене руке на покојника провлекла влашу сас воду па је се после тај вода користила кад би се некому из кућу слошило, да се умије. На влашу смо врзували ален кончак.

Поп ни је дом доодил, да очита опело и све време би појал, докле не би стигли на гробје. Сандук се је качил на воловска кола, а кад излезну из двор, неки би помел поза њи - вику, тој да се искара смрт из туј кућу. Кућа се неје заклапала, нека постара жена би остала да седи туј докле се не врну од гробје. И онија кои су варили за вечеру.

А на пут до гробје, стањувало се на свако раскрсје, поп и туј опоје, а који ни срита, сваки би станул све докле ми сви не пројдемо, и прекрстил би се, за душу на покојника.

Кад би поп завршил појање и спуште сандук у раку, сви смо по груменче земњу врљали и одма, нема застањување, напуштали смо гробје. Неки би врљил неки динарчак, неки не би, неје било под обавезно.

Дом, на вечеру, ишли смо сви. Неје тој ни ручак ни гозба, тој се вика вечера. А данаске, како чуем, почело се и у ресторани  иде.

 На капију чека деко девојче ели помлада нека жена, сви редом посипује сас воду из тестиче и дава ни бел вежен пешкир да бришемо руке.

 Ако има повише народ, стаљале су се и повише совре. Гостињске собе у сваку кућу биле су поголемшке па и повише народ могал стане. Углавно, една ели три ели... куј колко народ има. Пасуљ и жице сас млеко, местом ваше данашње кугле сас ораси, тој је се спремало под обавезно. Ако се коље бравче, мора буде жемско ако је жена умрела ели мушко ако је умрел муж. Баница, петлиџани из башту ели паприка из туршију. Ку ће праји колачи, ни за свадбе ји млоги несу имали.

И нема туј да се засеђује, да се гледа куј кво, да се распричуе. Једно се јело служи, друго се диза, кад се последњо дигне, не таг имало да се кафенише,  најстар се дигне и таг се морају сви издизају. Праји се место за онија који чекају.

Има куј се, ако се брго постаљало и брго дизало, и напие па почне ломоти, ма и наздраљали су, ал се сас тија такви знало: двојица га вану под мишке и правац на капију.

Кад си сви изотиду...а у последњу совру седали су си они из кућу, остану асли кои помагају да се посреди. Судови да се измију, астали и столице и клупе да се изнесу, црге сас које су клупе прекриване да се скалапе и остаје на својо место.

Прво јутро, раном зором се дизамо и сасвема онуј свећу голему која се пали све до годину, идемо на гробје. Роднина и најблизак комшилак. Дом се постаји оној којо је остануло од јучер. 

И сви се после тој мора ватају за работу, њиве и стока неће чекају да они прежалеју па да таг почну работе. Теби си те боли па боли, и има те још много по тој боли како неки наживо да те сас нож сече, ал се и сас тија болеж мора живи. И мора се иде напред. Како би и покојник тејал да буде. 

Kupujete li na Temu pijaci?

Jeftine tričarije koje nam mogu olakšati svakodnevne (ne)omiljene poslove, cenovno su značajno konkurentne sličnim sitnicama iz kineskih radnji i sa ostalih platformi, možete ih platiti i višestruko skuplje nemate li strpljenja i vremena da surfujete platformom Temu upoređujući cene, a za oštećenu robu možete ostvariti refundaciju.

Kažu da je Temu, kineska aplikacija na kojoj se prodaje jeftina roba, stvorena zapravo radi prikupljanja podataka od naručilaca robe i njihovog daljeg špijuniranja i krađe podataka. Slično kao i sve dosadašnje aplikacije, tvrdi se dalje, samo što su se ovi malo više zaigrali u toj špijunaži, pa su zaradili i packe u Evropskoj Uniji, gde su  "zbog svog naglog rasta  svrstani u „Veoma velike online platforme (VLOP'. :Obaveze za VLOP-e uključuju procenu i ublažavanje sistemskih rizika u vezi sa njihovim uslugama, kao što je promovisanje i prodaja falsifikovane robe, nesigurnih ili nelegalnih proizvoda i predmeta koji krše prava intelektualne svojine. Ukoliko to ne urade, moraće da plate kaznu u visini od 6% godišnjeg profita."

Kako god, prosečnog ovdašnjeg stanovnika ne brinu mnogo sve ove činjenice, a najmanje ona o špijunaži. Nedovoljno zaplašeni time šta sve može da nam se desi zbog te špijunaže na visokom nivou - tvrdi se još da su svi podaci koje ovakve kineske platforme prikupljaju dostupni njihovoj vladi, mnogi su pohrlili da se što pre snabdeju svim onim što im deluje primamljivo, a za šta su ocenili da im treba ili da će im uskoro zatrebati. Znam neke koji su ovom platformom zamenili sve dosadašnje na kojima su pazarili, kao i one koji su, poneseni ofanzivnom reklamom Temu-a na društvenim mrežama, pohrlili da se i sami uvere u  te blagodeti u koje nas nasmejani influenseri koji nam svaki čas iskaču ispred očiju, ubeđuju prosto nam namećući obavezu da ne propustimo povoljnu priliku kojom su oni već oduševljeni. I dok sledeće porudžbine već lete ka njima, oni grozničavo surfuju kroz ponudu ove aplikacije, žureći da se što pre opredele za proizvode čija će zbirna suma od 1.700 označiti da su ispunjeni uslovi za sledeću porudžbinu.

Ako ste već raskrstili sa opasnošću od kineske špijunaže na visokom nivou, šta vam je činiti želite li da prođete uistinu jeftino?

Prvo: valja imati dovoljno strpljenja i vremena i ne naručivati na prvu loptu. U praksi to izgleda ovako: ne znate li za jadac (da jedan isti proizvod na vrhu liste ima jednu cenu, nekoliko klikova mišem dalje drugu, a zatim i treću, petu, sedmu) može vam se desiti da nešto platite 510 dinara, a već prilikom sledeće pretrage, kada otkrijete ovu igrariju, vidite da to košta i 250 i 170, a imate li sreće, možete ga u danima specijalne ponude kupiti i za 73 dinara. Kutija za hleb, obična plastika u obliku pravougaonika, prodaje se i za 2700, ali i za manje od 700 dinara. Veštačka punđa, umetak za koju, staje 370, ali i 250 i 168 dinara.

Drugo: izuzetno pažljivo morate čitati prateći tekst uz fotografiju i cenu proizvoda. Mada pored fotografije predivne dvorišne stolice na sklapanje u opisu stoji da je reč o stolici za dvorište, plažu itd, iz poslednje rečenice se da naslutiti da je reč samo o sklopivom držaču za čašu i knjigu koji se montira na njen rukohvat. Ili, oduševe vas montirajuće police za ormare, bagatela kolko su jeftine, ali tek na fotografiji vidite da su u pitanju samo četiri držača za te police koji staju oko 180 dinara, a da police u stvari koštaju preko 1500 din. I tako dalje... do onog klipa na kojem se kida od smeha žena koja je upravo raspakovala naručenu jeftinu šerpu koja joj je - stala na dlan.

Treće: neka vas ne zbunjuju poruke pored određenih proizvoda da ta cena traje još samo dan, dva, tri ili nekoliko sati. Dobro, može se, hipotetički, i desiti da vam ispod spiska onogo što ste stavili u korpu, pojavi informacija da je po toj cenu sve rasprodato. Ali ćete za samo nekoliko minuta skrolovanja pronaći to isto po ceni koja se razlikuje dva ili tri dinara.

Ništa, ali baš ništa nećete propustiti dozvolite li sebi da sačekate, da sutra, prekosutra, još jednom, dvaput, triput, proverite spisak, da obrišete ono za šta shvatite da će vam samo zauzimati prostor i sakupljati prašinu, da pronađete nešto novo i interesantno.

I da: ne nasedajte na uznemiravajuća upozorenja koja širi konkurencija, i sama nesnađena u tom čudu od jeftinoće, Temu (bar za sada) nije prevara. Paket vam stiže u obećanom roku, ako ga probijaju dobijate 220 din kredita. Isporuka je besplatna. Kažu da je u poštama, na prijemu paketa, vanredno stanje i da angažuju i ostalo osoblje na pomoći oko evidentiranja prometa.

Ukoliko niste zadovoljni nekim proizvodom ili vam stigne oštećen, imate pravo na reklamaciju, za jednu isporuku, samo jedamput. Objasnite šta je u pitanju i samo klikćete po uputstvu: prihvatite povraćaj novca na  račun ili kroz kredit koji vam odobravaju za sledeću kupovinu. Sve bude rešeno u roku od nekoliko minuta. Koliko će ovako zadivljujuća ažurnost trajati, ostaje da se vidi. To verovatno zavisi od planirane dugoročnosti ovog biznisa ili "biznisa" i - od zadovoljstva onih kojima dostavljaju, prodaju ili ko zna šta već čine sa podacima kupaca.

Ne znam zašto mi pade na um upoređenje ove rabote sa nekadašnjim piramidalnim bankama. Možda i nema nikakve veze. A možda i ima, to ćemo saznati u budućnosti. Po najgorem scenariju, može se desiti da, kada se dostigne zadovoljavajući obim poslovanja i, shodno tome, zadovoljavajući nivo prikupljene sume za poručenu robu, Temu jednostavno ispari iz naših kompjutera.

Imajući u vidu ozbiljnost kineske privrede, kineske vlade i njihovog veoma krupnog koraka kojim čvrsto koračaju ka budućnosti u kojoj imaju ozbiljne namere da budu neprikosnoveni, realno je očekivati da se to ne desi.

A ko zna, možda u međuvremenu ponude i daleko kvalitetniju robu. Po daleko povoljnijim cenama ;)

Имала ћерка мајку, ал мајка ћерку неје имала

Како беше оној, слушала сам на телевизор, а и у књиге писује: Имала мајка сина. И све што син заискаја, мајка давала.

Слушала сам овија дни једну, такву мајку, сина и ћерку је имала.

Ал овај је мајка, све што је ћерка искала, и што је имала и што неје имала, на ћерку давала. Син, кротко момче одкако се родило било је мирно дете, на лебац да га мажеш, и кад види, а неје тој ни могла б'ш сакрије... кад види кво све мајка на сестру гњете и дава, мати му рекне: ћути, сине, све овој ће ти тебе остане, да ви избарабаримо неће можемо, ал тебе ће ти остане све овој што је одамно створено. И за њу ће мора још да стварамо, јутре да не рекне, моји мати и башта ми мене несу мати и башта, све су на брата остајили, ко ја да несам њина.

И брат је ћутал, мати је гњела, а башта би оваг-онаг провревил жене како не вељаје тој што работи, и овој мушко је твојо, знал је да рекне, ал га је она и њега ућуткала: ћуууути, мужу, куј знаје за каквога ће отиде и к'ав ће буде њојан живот, берем при нас нек знаје кво је живот. И да вој там не замере да је гола дошла.

И одала је ћерку, убавшко ју је одала, све што су уз њу тражили, на све су пристали, јес да им неје било право и конбиновану собу најскупу што су тражили и онуј њиву голему, таман ју беоше купили, и кредит је брат дигал сестре да се купе кола па ће му они помагу да га отплати, њему ће му све друго остане, такав је договор бил. И неје мати престањувала да гњете, кад год су ћерка и зет доодили, ако не друго, крошње да им напуни и зету у џепче да тутне, скупо гориво па да им његови не прекорују паре што троше да се мају куде њи.

Не лези враже, одјемпут умре башта, никуј се тој не надал, јоште му време неје било. Ал, несу се секирали берем што је без тестаменат отишал на онија свет, све су они на време и сас ћерку и сас зета и сас његови уговорили, како је договорено, све су ју намирили, туј једну сестру имаш, вревила је на сина, ми це помучимо, ал берем нема ни никад рекне да ви несмо избарабарили.

Кад се неје прострла у онија суд, ћерка кад рече да си узима њојан дел од наслество. Оној дете се за њу притресе, немој се секираш, мајке, нек носи, немој саг живот да си кратиш на силу. Како, синко, па ја ли овој да доживим, а онолко смо давали и онолко сам гњела, и што сте башта и ти видели и што несте видели, од стра да ни некада не замери тебе да смо више волели, да вој на њу неје дадено колко вој је следувало.

Ако оћете да не делимо кућу, а мене ми следује од све, дајте ми онуј њиву покре пут и паре да ми дадете, спрат да подигнемо на кућу, и ништа ви више нећу.

Кво те спопало, дете, па нели смо те намирили сас договор и твојо пристањување, од уста сам одвајала на нас тројицу тебе да се даде, ти да ни нешто не замериш, твои да ти нешто не рекну, какво овој саг работиш?

Тој што је било, било је, од овој што је од башту остало, има делимо на три, и мене припада дел, ако оч да ти унучетија дооде и да имаш ћерку.

Добро, мајке, нека, како она рекне, рече син, турише потписи куде им рекоше и врнуше се дом ко од сарану да су се врнули.

Имала мајка ћерку, ћерку је имала и све што је ћерка заискала, мајка је давала, и што је имала и што неје имала. И што је требала и што је од сина и од мужа скутала, што је од уста на њи тројицу одвајала.

Нек је она жива и здрава, и њојни сви нека су вој живи, ал сину сам родила најгорога душманина, грешна ми душа моа, кво овој напраји, мора ми се онија покојник у гроб од муку обрта.

Имала мајка ћерку, једнога сина и једну ћерку је имала, и од тија дан ћерку неје више имала. К'о су дом дошли, у кревет је легла, три дана лебац уста неје турала, од муку три дана неје спала, кво сам ја овој родила, како га несам човек да буде научила, у кво сам верувала и у које сам се надала... срце неје издржало, неје се више пробудила, кад је надокрајке заспала.

Све реакције:

41Suzana Gigic Art, Marija Ilić и још 39

"... svaka nesrećna porodica je nesrećna na svoj način"

 Nije Lav Nikolajevič Tolstoj  uvodnu rečenicu "Ane Karenjine", "Sve srećne porodice liče jedna na drugu, svaka nesrećna porodica je nesrećna na svoj način", tek onako napisao u sadašnjem vremenu. Jer, radnja ovog, jednog od najvećih svetskih romana svih vremena, dešava se u prošlosti i tamo i ostaje, a citirana čuvena rečenica je svevremenska, sveznačajna i sveljudska i apsolutno nesporna. Stvarnost, svakodnevno i to vekovima, to potvrđuje. Na žalost svih unikatnih, po bilo čemu osobenih porodica, koje imaju jedan jedini, nedeljivi sadržalac koji se zove - nesreća.

Svaka nesrećna porodica jedinstvena je i po načinu na koji prihvata, podnosi, kanališe, pokazuje i emituje elemente, uzroke i posledice svoje nesreće, ma koliko ona bila velika i trajna, ma koliko ih pritiskala i morila, ma koliko bila rešiva, podnošljiva, za okolinu primetljiva, za pomoć od ljudi van porodice pogodna ili ne (da, ima nesreća kod kojih, ma koliko se upirali, želeli i pokušavali, ne može pomoći i ne može ih rešiti niko sem, možda ali ne i verovatno, samih njenih članova).

KECMANOVIĆI I CVETANOVIĆI

Slučaj "Kecmanović", koji je sve šokirao ne samo učinjenim, već i kasnijim ponašanjem i počinioca zločina i njegovih roditelja, pripadnika takozvane elite, pokazao nam je kako nesreću tretiraju neke od tih porodica koje spadaju u cenjene, obrazovane, kulturne, bogate - sve u svemu, daleko  iznad proseka pa često s visine gledaju na sve ostale. Pa i, iako su im dostupnije nego prosečnima, apsolutno sve mogućnosti da tu svoju konkretnu nesreću zaleče, ako već ne mogu da je izleče, oni je maskiraju, kriju, i što je najtragičnije - uprkos toj dostupnosti metoda zalečenja, biraju sasvim suprotne metode koji potvrđuju njihovu nespremnost da se sa problemom suoče, što je prvi normalan korak ka njegovom ublažavanju. Najjednostvanijim rečima rečeno, roditelji Kecmanovići očito ni sami sebi nisu želeli da priznaju da imaju problem, a tek da potraže pomoć za njegovo rešenje, a pogotovo da se sa zločinom svog sina suoče na jedini ispravan način... to je već na nivou nemogućeg.

Tako to radi... elita. Da se ne osete prozvanim svi njeni pripadnici, dodajem ogradu... neki deo elite.

Običan svet, onaj sa malo obrazovanja, malo viđenog sveta, lišen mogućnosti da se kupa u novcu i da ne može ni da prebroji svoje nekretnine, onaj koji preživljava od danas do sutra i bavi se svakojakim poslovima da bi se prehranio, i posle decenija rada, koji preteško otvara svaka vrata na koja zakuca, ako uopšte i može da ih odškrine, koji i kada zatraži pomoć, to ne ume na pravi način ili ne razume šta mu se nalaže, savetuje, predlaže, taj svet učauren u svojoj neukosti, nemoći pred nesrećom i neuspešnim nastojanjima da bilo šta popravi, kao po pravilu svoju nesreću ne ume ni da sakrije. Sve da bi to i poželeo, odaju ga nespremnost i nenaučenost da problem gura pod tepih, da šapuće, da se krije, da glumi veselost dok mu se srce cepa, da komšiluku i okolini šalje retuširanu sjajnu sliku svoje srećne porodice, dok ona tone.

Slučaj porodice Cvetanović, koji ovih dana puni novinske stupce, tipičan je primer takve nesreće. Ispostavlja se da su svima u okolini bili poznati njihovi problemi, o kojima sada vrlo rado pričaju pred kamerama i mikrofonima. Dok su do juče okretali glave pred problemima pred svojim nosevima, koji traju decenijama i čije su manifestacije svakodnevno slušali pa i posmatrali. Čak i oni svedoci od kojih bi se očekivalo, ako su već tako dobro bili upućeni u  navodno zlostavljanje ćerke (koju sada pokušavaju proglasiti žrtvom),  od strane ubijene majke koja je decenijama razapeta između majčinske ljubavi prema duševno obolelom detetu i potrebe da je trajno smesti u odgovarajuću ustanovu.

Zapita li se neko od tih dušebrižnika koji ovih dana majku, žrtvu psihički obolele ćerke zbog koje je neprestano bila na relaciji Broj Šest - Toponica i Niš-gradovi širom Srbije gde bi ova odlutala, kako to da je onako...popunjena, ta ćerka, ako je bila izgladnjivana? Ili, kako to da majka, sklona zlostavljanju svog bolesnog deteta, ne iskoristi mogućnost njegovog trajnog, čitati doživotnog, smeštanja u odgovarajuću instituciju?

NEVEŠTA BORBA I EPILOG

Niko ne mora da zna koliko je boli i patnje decenijama pratilo čitavu porodicu, čiji su sastavni deo  bili visok ton nekog od njenih članova kada dođe do guše, očajnički pozivi miliciji ili hitnoj pomoći pa i pretnje nekim merama prema onome koga ne mogu obuzdati ni lekovi koje neredovno pije, ni lekari kada bude smeštena u duševnu bolnicu, ni molbe, ni suze. Znala je sve to večito očajna majka, koja nije umela, nije smela ili nije mogla da se sa duševno obolelom ćerkom nosi tako da njeno stanje bar malo popravi, umesto neprekidnog pogoršavanja. Znala je, ta majka koja se konačno smirila, kako to ume da kaže naš narod, i to zahvaljujući ruci te ćerke zbog čije bolesti se čitav njen život sveo na brigu o njoj i za nju, jedino da trči u Toponicu čim bi ćerka zavapila da je tamo svi mrze, da preklinje doktore da je puste, da se usput posvađa i sa njima i sa njom, da je ubeđuje, moli, možda i ucenjuje, u nastojanju da konačno počne da pije lekove, koje bi ova pobacala čim bi došla kući, a pre nego što bi pobegla tamo odakle ju je uvek ta ista majka vraćana na prvi njen poziv. Da li je odbijanje da ode po nju kada je poslednji put pozvala iz Pirota, bio okidač za potezanje noža, možemo samo da nagađamo. Da li je mogla da prestane sa davanjem para koje je ćerka koristila za ta skitanja, za kupovinu čokančića sa čijim sadržajem je mešala neke lekove, kada je ona i bez toga optuživala za zlostavljanje i izgladnjivanje? Da li je mogla da konačno prelomi u sebi i stavi potpis za njeno smeštanje u instituciju na dugoročno vreme? I, konačno, da li je to smeo i mogao da to umesto nje učini i neko drugi?

Slušala sam jutros na TV-u sektologa koji tvrdi da je neuk narod koji bolest kao uzrok svega stavlja na prvo mesto, pre pripadnosti sekti. Po njemu, sekta u svog člana usadi te neprihvatljive modele ponašanja zbog kojih oni i kasnije, u čitavom životu imaju probleme. I taman sam mu poverovala da sam nauka i da sam pogrešno i sama mislila da je psihijatrijska dijagnoza glavni razlog sveukupne ove nesreće, specijalista, dakle neuropsihijatar, čovek koji najbolje poznaje dejstvo postojanja psihijatrijske dijagnoze i dejstvo pripadnosti sekti na ponašanje čoveka, objasnio je na osnovu informacija o ponašanju ćerke da će ipak bolest biti glavni razlog svega.

Kako god, žalosni epilog je već poznat: mučena majka-žrtva će sutra biti sahranjena, a bolesna, mučena ćerka-žrtva svog duševnog oboljenja, će, kako se pretpostavlja, veliki deo ostatka života, ako ne i čitav život, provesti u duševnoj bolnici. Gde joj je, da je bilo... ne znam čega, teško da se to može nazvati srećom... da postoji adekvatna pomoć za ovakve osobe, odavno bilo mesto.

 

"Радио Београд и радио аматери заједно у нови век"

 

Овај текст је колегијална подршка за екипу која често ради и немогуће:

Првог октобра 1924. године почело је емитовање програма станице „Београд-Раковица“. Тако је почео живот вечно младог Радио Београда којег и после толико година препознајемо по различитим квалитетним програмима, занимљивим емисијама и истакнутим ауторима. Током десет деценија постојања и успешног рада, наша најстарија медијска кућа постала је национални храм информисања, културе, нaуке, уметности, спорта, музике, забаве, хумора…

Душан Ћеха, Лука Јовановић, Станислава Козакијевић, Дејан Ристић

 

Октобра ове године Радио Београд ће прославити век успешног рада и постојања. То је био разлог да се група радио аматера, на челу са Душаном Ћехом и Синишом Радуловићем, обрати директору Радио Београда, Милану Недићу, са жељом да на посебан начин учествује у обележавању и прослави јубилеја, с обзиром на то да је реч о заједничком јубилеју. Наиме, и српски радио аматери славе 100 година  успешног постојања овог изузетно важног хобија. Из тог разлога одлучили су да Београдски радио-аматерски клуб YU1ANO користи посебне јубиларне позивне знакове YT100RB и YU1924RB и додељује диплому за одржане аматерске радио-везе са јубиларним позивним знацима. 

Заузврат, Радио Београд је окупио екипу својих посленика која је реализовала пројекат под називом „Радио Београд и радио аматери заједно – Корак у нови век“ сачињен од прича у којима се пре свега промовише овај хоби и појашњава значај радио аматеризма у Србији. Радио аматери Снежана Батрићевић, Станислава Козакијевић, Лука Јовановић, Синиша Радуловић, Душан Ћеха и Иван Мастиловић, говорили су пред микрофонима Радио Београда о својим успесима, али и почецима, о начинима остваривања веза са удаљеним колегама и колегиницама у свету, катастрофама и ратовима који су нам се дешавали а у којима је њихова улога била непроцењива. Трудили су се саговорници аутора пројекта, Дејана Грујића, новинара Радио Београда 202, да мотивишу слушаоце да се јаве, учлане у неки од бројних радио клубова и на тај начин и сами једног дана постану радио-аматери.

 Приче радио аматера можете слушати сваке недеље, од 2. јуна, у емисији „Устанак“ на Двестадвојци око 9 сати и 10 минута, све до 1. октобра када је тачно 100 година постојања Радио Београда.  Ауторски тим, осим Дејана Грујића, чинили су и тонски сниматељ  Дејан Јухас, музички уредник Снежана Грујић и продуцент Милан Стоиљковић. Пројекат „Радио Београд и радио аматери – Корак у нови век“  има 18 тонских сегмената у којима по три радио аматера одговарају на питања којима се радио аматеризам афирмише и препознаје као драгоцена делатност у служби свих грађана Србије, али и чују приче о искуствима током тешких времена за грађане када су радио аматери били једина могућа веза са изгубљеним завичајем, рођацима и пријатељима.

                       Јубиларна поштанска марка Радио Београда 

Од ове године Радио Београд на својим таласима поносно носи  Сретењски орден првог степена, али и истиче на својим пошиљкама поштанске марке аутора Јакше Влаховића на којима су мотиви зграде смештене на адреси Хиландарска 2, Београд.

 Програме Радио Београда можете слушати путем мреже ФМ предајника широм Србије, као и преко ДАБ + мреже и телевизијског земљаског дигиталног сигнала подржаног ДВБТ-2 технологијом, затим на телевизијском пријемнику кабловског провајдера Телеком Србија, преко интернет портала ртс.срб или ртс.рс као и преко апликација РТС Звук и РТС Планета.

Очекује се да и слушаоци путем броја 064-0-202-202 преко СМС или Вајбер порука шаљу своје коментаре мишљења и сугестије у вези са пројектом „Радио Београд и радио аматери – Корак у нови век“. Подсећамо, прва прича је на програму Радио Београда 202 у недељу, 2. јуна у 9 сати и десет минута.

Problem se rešava kada se o njemu priča

 

 Tomislav Vidanović, sredovečni privlačni gospodin mladalačkog izgleda... ko bi rekao da je već otac troje dece, od kojih će najmlađi uskoro proslaviti punoletstvo, probudio se  tog dana mnogo pre svitanja, s grčem u stomaku. Bližio se datum za isplatu sledeće rate stambenog kredita... ko li ga natera da se uhvati u to vrzino kolo, pomislio je, ali šta će sad, dala baba dinar da se uhvati u kolo, sada bi dala tri da izađe iz njega, al ne daju... Deca su već navikla na to da svako ima svoju sobu i kako im sada objasniti da bi im svima život bio mnogo lakši ako bi se preselili u onu dvosobnu prizemljušu koju je nasledio od nekog dalekog dede, bar dok im kirija od izdavanja stana ne bi bar malo oporavila kućni budžet. A datum isplate ličnog dohotka visio je na dugačkom štapu koji se zvao nelikvidnost preduzeća i nemogućnost obezbeđenja kredita zbog prevelike zaduženosti.

Znao je Tomislav i za teže dane, nije da nije znao, dok je preživljavao od skromnog studentskog kredita i od ono malo krvavo zarađenog honorara preko studentske zadruge, za istovareni ugalj i utovareni cement, za neke druge poslove nije bilo vremena zbog obimnosti gradiva na fakultetu i dvosmenske nastave, ali je tada mislio samo na svoja gladna usta. A mogao je ponekad i da legne gladan, ništa mu nije falilo. Sada ih je, sa sve ženom koja je odbijala svaki ponuđeni posao čekajući da položi pravosudni ispit i da je otac zaposli u sudu,  u kući bilo petoro. A ona, ponosna, preponosna, štaviše, gorda... kako to nije primetio dok su se zabavljali, nikada mu nije bilo jasno, i kao takva nije htela ni da čuje o bilo kakvoj ideji da svog oca, uštogljenog penzionisanog predsednika višeg suda, sa odličnom penzijom, čime se i sam hvalio, zamoli za pozajmicu, čak ni kratkoročnu, kakva mu je baš danas bila neophodna kao lebac. Ma, strpeo bi se on za hleb, danima ga ne bi jeo, ali sa tom prokletom ratom malo teže stoje stvari.

     Imao je on, nije da nije imao crni fond, pa kakav bi on domaćin i jedini hranitelj velike porodice bio, kada u skrivenoj pregradi novčanika ne bi imao mali crni fond, za zlu ne trebalo. Ali... to ali ga je mučilo jednako kao i dospela rata kredita: trebalo je kaparisati kafić za proslavu sinovljevog punoletstva i u njegovom crnom fondu bilo je taman toliko para. Ni evra više, nažalost. I, ne želi li da izgubi termin... Bože, kao da su sva deca iz sinovljeve generacije rođena baš ovog meseca, morao je da vlasniku kafića koji mu je već prijateljski ponudio više nego solidnu cenu, čim pre dostavi predujam. I pritom, razlika između prodajnog i kupovnog kursa evra bila je na istorisjkom maksimumu. Još jedna otežavajuća okolnost po njegov istanjeni budžet.

     Smrknut, pomalo i postiđen zbog sopstvene nemoći, ušao je u kancelariju jedva čujno, nazvavši dobro jutro kolegama koji su uvek na posao stizali pre njega. Kao da on nije znao razloge: šurovali su sa sekretaricom marketinške službe u kojoj su svi radili, koja im je nabacivala gotovo sklopljene ugovore za crkavicu od 15 odsto njihovog honorara od svakog od tih poslova koje je po sistematizaciji trebalo ona sama da odradi. On nije sebi dozvoljavao da padne toliko nisko. Ili će zaraditi svoju platu sam ili neće ni raditi u novinsko-izdavačkoj firmi u kojoj je već prva u životu  njegova prijava na konkurs posle diplomiranja pozitivno rešena.

     „Šta je sa tobom, izgledaš kao da su ti sve lađe potopljene?“ – pitao ga je s izrazom lica na kojem se ogledala pristojna zabrinutost za kolegu, Vidosav Marjanović, najstariji producent marketinga, koji nikada nije imao problema ni sa normom, ni sa time što plate kasne, ni sa gladnim ustima... imao je samo jedno dete, supruga mu je radila, a najbolje se kotirao kod sekretarice službe marketinga, čiju je predusretljivost u ustupanju sopstvenog posla za koji inače ne bi dobila posebne poene, bogato nagrađivao sitnim usligama i krupnim poklonima.

     „Ma pusti, nije ništa, uobičajeni dnevni porodični problemi“ – odgovorio je odmahujući glavom, ne znajući ni sam da li ga je sramota ili bi trebalo da prizna svoju muku.

     „Ja sam od moje prababe naučio da o problemu koji imaš valja pričati, jer se jedino kada ga kažeš može naći rešenje“ – bio je uporan Vidosav, kojem su podršku dali i ostali.

     „Pa evo, kad već pitate, mada... ne znam da li je u redu... da vam kažem: hitno mi treba 25.000 dinara, samo na koji dan, ovaaaaaj... do plate.“ – slegao je ramenima, saginjući glavu.

     „Jao, pa što nisi rekao juče, sinoć sam pozajmio komšiji od preko puta, znaš onog... ma da, ne znaš ga ti, svraćao je ovde neki dan kad si ti bio na terenu.“  –  reče sažaljivo Vidosav.

     „Ja nemam pa da me izvrneš naopako, ne bi iz mene istresao ni hiljadarku.“ – reče Tugomir, dok je okretao brojčanik stajaćeg telefona.

     Jovan je samo ćutao.

     „Tako sam i mislio.“ – rekao je Tomislav Vidanović, dok je plaćao čaj uz odbijanje kusura, kafe-kuvarici Jeleni koja je, začikavale su ga često kolege, potajno bila zaljubljena u njega. Ona ga je sažaljivo pogledala, izlazeći iz kancelarije, što mu je palo najteže.

     Dok je ispijao čaj, Tomislav je grozničavo razmišljao. Izašao je iz kancelarije, obišao krug oko zgrade firme, udahnuo miris tek procvetalih lipa pa se vratio.

     „Prodajem!“ – mahnuo je  novčanicom od 200 evra.

     Sva trojica su se uhvatila za novčanike. Najbrže je protivrednost za 200 evra izbrojao  Vidosav.

     Trenutak pre nego što će novac spustiti na njegov radni sto, u kancelariju je, sva zadihana, utrčala kafe-kuvarica Jelena, s kovertom u rukama.

 „Gužva, uh... u banci... uh, morala sam da čekam...  uh, izvoli. I ne moraš da žuriš s vraćanjem, proslavite bez brige punoletstvo najpre.“

     Narednih pola sata u kancelariji marketing službe novinsko-izdavačke kuće moglo je da se čuje samo zujanje jedne dosadne muve i ništa više. Neprijatnu tišinu prekinuo je Tomislav, odlazeći u banku da uplati ratu.

Da li je industrijska zimnica zaista skupa

U stvari, uopšte neću pisati o cenama kupovne zimnice, kako mi Nišlije nazivamo zimnicu koju nabavljamo u marketima i, poslednjih godina sve više i sve češće, od privatnih lica koja su se specijalizovala za proizvodnju zimnice u domaćim uslovima. Ovaj tekst posvećujem Njenom veličanstvu Zimnici Spremanoj U Domaćim Uslovima, sebi za uspomenu na protekla tri "paklena" dana, tokom kojih sam preradila i spakovala u tegle i u zamrzivače preko 80 kg povrća (ono malo šljiva i ne računam u posao), ali ujedno i kao opomenu... ako mi ikada ponovo padne na pamet ovakva vrsta avanture, i najvažniji razlog... kao utehu zbog samooptuživanja da sam lenja i raspikuća, kada se uhvatim za teglu sa krastavčićima ili ajvarom u marketu.

                                            Donjoprisjanski paradajz (autor Jasmina Miković)

Malopre, dok sam u horizontali odmarala noge, ruke i leđa, shvatila sam da sam onih 80 kg paprika i paradajza u stvari podigla toliko puta

- stavila na kolica u marketu

- prenela iz kolica u auto

 - iznela iz auta u dvorišni objekat u kojem je svežije

- iznosila iz dvorišnog objekta do česme da operem

- vratila u objekat

- seckala, ljuštila, miksala, potapala, tresla burence s filetima paprike (kažu, bolje to nego da se meša), mešala mleveni paradajz tri dana (po, kažu, proverenom receptu, da ne "mrdne" i dve godine)

- kuvala paradajz i salsu satima i pekla paprike još duže vremena

- pakovala sve to u tegle, kese, kutije pa nosila u špajz i zamrzivače...

... da  to znači da mi je kroz ruke prošlo 640 kg. 

Za paprike i paradajz dala sam 11.500 din. Za zejtin, maslinovo ulje, sirće, samo dva konzervansa i jedan vinobran, so, četiri-pet kašika šećera, šargarepu, peršun, jedno pet glavica belog i dve glavice crnog luka, utrošenu struju - uračunaću 1.000 din, mada je verovatno više.

Dakle, bez mog rada, to je 12.500 dinara.

A dobila sam:

- 15 kg samlevenog smrznutog paradajza  (zbog toga što pije farin, moj otac manje koristi zeleno povrće pa svake godine skoro pola zamrzivača zauzmu jagode, borovnice i mleveni paradajz)

- 10 lit samlevenog paradajza u flašama (onaj što se meša tri dana)

- 6 kg gusto kuvanog paradajza u teglama

- dve ture po 5 kg salse, jedna samo od paradajza sa puno belog luka, druga sa malo šargarepe, crnog luka i puno peršuna, što je završilo u zamrzivaču

- 6 kg fileta paprike sa puno šargarepe, belog luka i peršuna, u teglama

- 30 kg paprika koje su se posle pečenja svele verovatno na malo više od pola težine, završile u zamrzivaču.

 Do skora su krastavčići bili jedina kupovna zimica u mojoj kući. Kako god ih spremala, uvek sam priznavala da su ukusniji nego iz domaće radinosti, a nema recepta koji nisam probala.

Po ovom receptu za ajvar s mog bloga jedne godine pola Srbije je pravilo ovaj delikates, čak i oni koji su ajvar pravili prvi put. Bogami, i puno domaćica i blogerki iz Hrvatske i Bosne... za ostale ne znam, nisu mi se javljale :) . 

Kako stoje stvari, mislim da ću se ove godine opredeliti za kupovni ajvar. Dve prethodne godine pronašla sam neki (koji nije papren kao onaj, Bakina tajna, koji je zaista bez premca, al brate, bije po ušima kolka mu je cena), a ipak zadovoljava moj, uistinu prefinjen ukus kada je  NJV Ajvar u pitanju.

Dobro, ne smem da se zakunem, ovo je trenutno u domenu planova, a i... dok sam otkucala tekst, primetih da me i ruke i noge manje bole pa... ne zamerite ako u nekom sledećem tekstu napomenem i kolko sam tegli ajvara napunila po onom receptu koji u stvari nije moj, ali ga mnogi nazvaše - Negoslavin recept (ja sam ga samo iskombinovala od nekoliko recepata).

Zvuči li vam ovo kao da se žalim?

Ne, nimalo mi to nije cilj, časnu vam reč dajem. Samo sam, kako napomenuh u uvodu, napravila jednu malu rekapitulaciju na temu: domaća ili kupovna zimica. Jeste da u domaćim uslovima biramo najkvalitetnije plodove, jeste da znamo šta stavljamo i šta jedemo, jeste da maksimalno izbegavamo sve one sastojke koji sadrže omražene nam elemente s početnom oznakom E, al opet...  stoji i to  da ponekad sebi, iako nije neophodno, natovarimo neke obaveze koje baš i ne moramo.

Zato i razumem sve veći broj žena koje na pomen zimice odmahnu rukom i kažu: ima sve da se kupi.