KAD SE IMA ,TAD SE ŠTEDI

     Oni su imali skromno vencanje, sa jos skromnijim posluzenjem.U krugu prijatelja koji , dolazeci, nisu ni znali da ce prisustvovati vencanju. Ona je vencanicu kupila na internetu. On je veceru na medenom mesecu u Rimu platio 32 evra. I nastavio da stedi, ovoga puta na racun sirotih malih konobara kojima nije dao , podrazumevajucu za italijanske prilike, napojnicu.

VOLITE LI SRBIJU

  Ja nemam rezervnu domovinu. Ponekad se i naljutim na ovu, jednu jedinu koju imam,cesto i s jako velikim razlogom. Znam da, kao i meni, jos mnogima  mnogo toga nije po volji u njoj. Na vlasti je neko za koga bas mi nismo glasali , akcize su prevelike, plate preniske,porez za ono malo kvadrata u kojima zivimo nerealno visok.Ili je dozvolila , ta, nasa Srbija, da dobre plate imaju samo zaposleni u prenatrpanim,partijskim,javnim preduzecima, a mi smo bez posla ili rintamo danonocno za bednih 100 evra. Ili nam je dom zdravlja predaleko, autobus do naseg sela ide samo jednom dnevno,inspekcija je potplacena pa dozvoljava komsiji da se autolakirerskim poslovima, koji nam truju nerve i krv,bavi danonocno na dva metra od nase dnevne sobe.Ili dozvoljava da se samo lopovi bogate ,  dok posten svet ne moze da ustedi ni za letovanje. Ili...razloga, opravdanih, neopravdanih, prihvatljivih i neprihvatljivih, za ljutnju na sve, pa i na svoju zemlju,vazda je bilo.I bice.I svako, ama bas svako ima prava da bude ljut, nezadovoljan, da kritikuje, predlaze, zahteva...

     Nigde ne pise da bilo ko mora da voli svoju zemlju,ma se ona zvala i Srbija. Volimo je zato sto je osecamo svojom, sto su u njoj grobovi nasih predaka, sto su mnogi ljudi ginuli za nju...Sto nam je lepo kada se, na povratku iz belog sveta, cesto mnogo beljeg od onog u koji se vracamo, obradujemo tabli na kojoj pise - Srbija. Sto smo posle svake Djokoviceve pobede nekako ushiceni i jos ponosniji kad kazemo - Srbija.Sto nam se srce siri od radosti dok gledamo kako se srpska zastava dize, dok su nasi igraci na pobednickom postolju.Sto mozemo da kazemo - Tesla, Ivo Andric, Milankovic,i jos mnogo imena i prezimena, kojima cemo nekome iz belog sveta pribliziti svoju zemlju.

     Volim i razlicitosti svoje zemlje - podjednako frulu,trubu i tamburicu, al harmoniku nekako najvise.Vojvodjansku ravnicu, brda i gudure nesto juznije, planinske vence cija sam neka  imena ispozaboravljala posle polozene ekonomske geografije na prvoj godini fakulteta. U Beogradu navise volim da ispijam kafu na rekama, san mi je plovim Dunavom, kao sto sam Senom,Nilom, Vltavom,Volgom...ali nikako da stignem.U Novom Sadu najcesce jedem picu iza katedrale,u Bujanovcu pijem tursku kafu,pravu... da ne pominjem leskovacki rostilj i burek u Nisu.
     Zvonko Bogdan mi razgali dusu, Kolundzijina violina ima neku posebnu draz, 'Odakle si sele' narucujem u kafani zbog moje drugarice Dace, Krusevljanke,kad grunu surdulicki trubaci,zaigra mi srce...Kad nagazim na pirotski cilim, ne znam dal je zbog price, ali se stvarno osecam rastereceno i lepo...samo im kackavalj ne volim.Vise mi prija jastrebacki beli sir.Imaju ga stalno na pijaci Bosko Buha, na mojoj se moze naci samo sredom,ali ako stignes na red...

     Kad Lale razvezu,onako,natenane, kad Uzicani prozbore, jetko i razgovetno,kad Madjari pocnu da zanose na madjarski,a slovacke naivne slikarke  u ustirkanim suknjama piskavim glasovima objasnjavaju svoju umetnost...osecam se,nekako,bas kao gradjanin sveta.Jedino mi smeta kada  odgovorim na pitanje odakle sam,a mnogi odmah, nekako sve vazni i obavesteni,kazu..aaaaaaa,otkude Nis.Jer, Nislija  nikada nece za sebe to reci.Mozda su neki u nekim krajevima Srbije otkude, ali znam da  mi, Nislije, sigurno nismo . Iz Nis, da , vrlo cesto.Ali, otkude Nis...nikad.
     Gotovo u jednom dahu sam napisala ovu svoju odu Srbiji.Ne kao nacrt pismenog zadatka na unapred odredjenu temu. Priznajem, tada se uvek po malo mucim,jer moram da se spustim na nivo  djaka kojem to pisem.Da nastavnica ili profesor ne primete rukopis starijeg. I da i svaki naredni put dobijem ocenu pet plus.Kao, opet smo prevarili skolu...a varamo, zapravo , sebe...i znam sve to,a opet, kako da  prijateljici odbijem tu uslugu...pa, dete je u pitanju...
     I tako, ma koliko bila ljuta na svoju drzavu, ma koliko imala prava za to...uvek se setim da mi je jedna, jedina. Da je ona moj genetski kod, moje korenje,moje verovanje i uverenje... Moja frula i truba, harmonika,kolo, azbuka,jezik...Moje buduce ,konacno  mesto na Novom groblju, pored majke i blizu  bake...Moja radost kad pobede Nole , Ana i vaterpolisti, ljutnja kad Jelena zataji,  srdzba kad fudbaleri gube...Moje, tako dugo planirano i  jos neostvareno krstarenje Dunavom, poseta Lepenskom Viru koju takodje predugo cekam, setnja pored Palickog jezera, uspon kopaonickim stazama, odlazaak do Djavolje varosi i slicnog po nastanku,Trgovista...
   Moja Srbija!

   









VOLITE LI SRBIJU - DRUGI DEO

  

    Neposredni povod za moje "raspitivanje" o patriotizmu je rasprava koja je usledila posle odbijanja jednog fudbalera iz takozvane manjinske nacionalne grupe da peva drzavnu  himnu na medjunarodnoj utakmici srpskog tima. Nije, dakle,ovde  u pitanju  njegovo odustajanje od prihvacenog i cak i potpisanog  sporazuma sa selektorom da , kao i svi saigraci, peva nacionalnu himnu. Niti to sto je odustajanje neuverljivo obrazlozio licnim raazlozima i ,posto  je vec bojkotovao dogovor, bez imalo stida,obavestio selektora da ce se tako ponasati i ubuduce.

     Mene je zaintrigirala rasprava koja se rasplamsala na ovu temu i koja je pokazala da veliki deo nasih gradjana nema cak ni povrsno gradjansko vaspitanje. A ponajvise oni cija su usta puna zalbi na racun narusavanja njihovih prava kao pripadnika ugrozenih manjinskih grupa.Oni, kao i ne tako mali  deo vecinske populacije,izgleda, znaju samo za svoja prava. Cemu ih , jasno je odavno, najvise uce i podstrekavaju oni kojima ide u prilog destabilizacija stanja u zemlji.
     A da nisu propustali neke vazne lekcije tokom skolovanja, ma kako se zvali predmeti u kojima je to sadrzano, znali bi da svaki mentalno i fizicki  zdrav gradjanin svake zemlje,osim prava, ima i ne tako mali broj obaveza.Izlazak na glasanje nije prva medju njima,ali je nekako najsvezije u nasem secanju.Jer, mnogi su se debelo pokajali, na kraju one suncane nedelje, sto su pomislili da je sve vec reseno, pa odlazak na glasanje zamenili uzivanjem u prirodi ili kaficima.
     Mnogi od obesnih svatova ne malo su se iznanadjivali opomenama da mogu biti kaznjeni kada su pocinjali da, tokom veselja,bahato cepaju novac. Novcanica je, bas kao i jezik i pismo, himna i zastava, obelezje jedne zemlje.I ne moze se bilo ko sprdati sa njom,kao da je obican papir, ma koliko smatrali da nam je nacionalna valuta bezvredna.

     Svaki drzavljanin svake normalne i uredjene  zemlje duzan je da postuje i njena obelezja... zastavu,himnu,grb.U to nas na svakojakim forumima na temu "fudbaler izbacen iz tima jer nije hteo da peva himnu zemlje za koju igra", ponajvise uveravaju nasi ljudi, drzavljani stranih zemalja. A kazu, ne samo sto  prilikom polaganja "ispita" za drzavljanstvo moraju da znaju da pevaju i himnu te zemlje, vec moraju na svoje kuce da kace njene zastave, ako ne stalno, ono bar za  praznike.I nikome, sa koje god strane sveta da je dosao, ni ne pada na pamet da se oglusi o ovu obavezu,jer su kazne drasticne.
     Svoju zemlju volim, bez obzira na to sto znam da u njoj mnogi drugi imaju mnogo veca prava nego ja. I kada se ljutim, ljuta sam i na sebe, sto nista ne cinim da se to promeni.Sto dozvoljavam da mi drugi kroje sudbinu. Sto glasam tek da bih izasla na glasanje.
     Ali, ne dam nikome da pljuje po njoj.Posebno ako od nje trazi samo prava, a previdja svoje obaveze.Iz bilo kojih razloga.I istovremeno , spremna sam da se odreknem svakog svog prava, kao pripadnica vecinske nacije, ukoliko ga nema neko ko to nije.Kunem se da je tako.

SANJA IZ SIRIJE I NJENO JATO

      Sanja je moja prva net prijateljica . I prva koja je to postala i stvarno. Upoznale smo se dok je u svom sirijskom domu sedela za kompjuterom u pauzama izmedju dve Lidijine hemo-terapije. Dok joj je dopisivanje sa zemljacima , tokom oćajničke borbe za život najmlađeg deteta , bio jedini zračak svetlosti. Dok je krila suze  , glumeći nasmejanu majku, zbog čega su čak i lekari poverovali da je bezdušna, sve dok je nisu  "provalili", slučajno je zatekavši u molitvi, u jecanju. Dozvoljavala je sebi da plače samo noću, dok je Lidija spavala.I dok je niko nije video.

      Nekoliko godina posle Lidijine smrti došla je prvi put u svoju zemlju. U stvari, u ono što je ostalo od one njene zemlje koju je napustila 14 godina ranije, i ne znajući u kakvom će se haosu naci i ona sama i njena domovina , kada se jednom ponovo sretnu.

DINAR NAM KLIZI I NIZ RUKU I IZ RUKU

     Od kako je prestigao, duze vremena najavljivanu granicu snova u razmeri 100 prema jedan za evro, dinar nastavlja tendenciju sopstvenog obezvredjivanja. Obezvredjujuci tako, ujedno,nase plate, nas standard, nas sopstveni i drustveni budzet, nasu svakodnevicu i buducnost.Ostvarile su se bojazni da ce, kada jednom prestigne tu famoznu granicu od 100, vrednost dinara brze nego pre nastaviti da pada.Hoce li uskoro evro  zaista kostati 120 dinara i hoce li se i tu zaustaviti, cini se, ne znaju cak ni oni koji su debelo placeni da o tome vode racuna. Izbori, promena vlasti, novi predsednik...uvek su dobri izgovori za sve sto se dogadja , odnosno ne dogadja u ovoj zemlji. Zasto onda ne bi bili i svojevrsna amnestija od odgovornosti guvernera Narodne banke i njegove preskupe svite?

LANCI (NE)SRECE IZ KOMPJUTERA

      Posalji ovo pismo na sedam ( ili 10 ili 17) adresa i iznenada ce te zadesiti velika sreca. Sigurna sam da je svaki vlasnik kompjutera bar jednom dobio mail sa nekom zanimljivom pricom i navedenom porukom na kraju.Uz upozorenje da nikako ne prekida lanac te, neocekivane i nicim izazvane,srece,  jer ce  ga  u tom slucaju zadesiti ko zna sta, ali svakako neka velika nesreca.

     Kada  sam imala nepunih sedam godina, moja predobra baka Ljubica , ne mogavsi da me odvikne od grickanja napoletanki u lezecem polozaju,rekla mi je – ako jedes u krevetu, umrece ti majka. Sve ono sto je toliko puta bezuspesno pokusavala, uspela je sa  tom jednostavnom, ali zastrasujucom recenicom.Majku sam izgubila cetvrt veka kasnije, mada nikada vise nisam ni jedan jedini zalogaj progutala lezeci. Ali sam , samodisciplinom, sebe resila dodatne trauma koja bi me, ma koliko sam svesna da izmedju gutanja lezeci i mamine smrti nema ama bas nikakve veze,pratila do kraja zivota  .

     Secam se da smo kao tinejdzeri dobijali pisma slicne sadrzine kao sadasnje mail poruke. Cim bih ugledala plavu kovertu adresiranu na moje ime i bez imena posiljaoca,znala sam da se opet neka moja drugarica uplasila nesrece koju bi, eventualno, izrodilo prekidanje tog lanca pisama koja poslusnima obecavaju neku veliku  srecu – u vidu neocekivanog bogatstva, velike ljubavi, dobrih nezasluzenih ocena i slicno... Verovala sam , nekako detinje naivno, ali sa puno argumenata za to svoje verovanje, da  iza svega stoji posta.Zaboga, pa jedino je to racionalni odgovor na pitanje kome sve to treba, budici da posta ima koristi od prodaje markica i koverti.

     Ne znam ko sada stoji  iza  internet lanaca (ne)srece.Dokoni smaraci koji ne znaju kako da ubiju visak slobodnog vremena? Sekte? Istrazivaci javnog mnjenja , koji iz broja krugova svakog ovakvog lanca izvode odredjene zakljucke ili projekcije?

      Pisma te sadrzine dobijam od poznatih i nepoznatih,  prijatelja, poznanika i njihovih poznanika, komsija i onih koji su u drugim zemljama, na drugim kontinentima. Nekoliko prvih pisama te sadrzine sam procitala,cini mi se par njih cak i prosledila, koliko da vidim reakcije ljudi koji ih dobiju.Onda sam pocela da ih brisem.Bez prethodnog upoznavanja sa sadrzinom.Bez ikakvog odgovora posiljaocima. Ako se ne racuna ona ljubazna molba na Facebooku, da me ne zanimaju lanci nikakve srece, blagostanja i vaskrsnuca , pa da mi ih i ne salju ako ne zele da im  budu prekinuti.

     A opet, ponekad u meni proradi griza savesti. Krivica. Odgovornost.Ne , nisam skrenula pamecu, niti sam se oprostila sa zdravim razumom.Samo se pitam, na srecu vrlo retko,ali se ipak pitam – sta je to sa osobama nekih ozbiljnih godina, pa nasedaju na ko zna cije i ko zna u koje svrhe , provokacije ovog tipa.

     Kakve veze imaju lanci srece, blagostanja, vaskrsnuca...., sa mojim napoletankama? Hocu da kazem da, ma  koliko ne bili sujeverni, lakoverni, zavedeni, povedeni za nekom glupom idejom, svi mi ponekad imamo malog crva u glavi.Koji nam ne da mira. Koji opominje i upozorava.Slicno uspeloj taktici moje dobre baba Ljubice s pocetka ove price.

Jedva cekam...

     Sto volim predizbornu tisinu! Meni ona govori daleko  vise od svih preskupo placenih minuta predizborne kampanje. I svih ostalih sekundi,minuta i sati,dobijenih besplatno u doziranim  kolicinama, zavisno od snage partije i opredeljenja vlasnika medija.
     Do sada su se prepucavali ko nikad  ranije. Pljustalo je na sve strane, od pljuvanja,verbalnih samaranja i packi upucenih protivnicima .Sto je dokaz toga da se svi plase svih.Veliki, jos vecih, koji   mogu sa pozicija opozicije da kritikuju za  sve lose,iako  to potice jos iz perioda kada su i same njihove vodje bile vlast.Oni,manji,  fuzionisani  sa jos manjima, kako ne bi pojedinacno svojim clanstvom jedva popunjavali telefonske kabine,plase se i malih i velikih.Sa kojima su bili na vlasti i krojili ono sto danas kritikuju ili , pak, u opoziciji, sa kojom nemaju nista zajednicko. Osim zelje za vlascu.