Dragan Milošević: ''30 srpskih zašto'' ili mala lekcija za negovanje kulta zahvalnosti (2. део)

У Нишу је недавно одржана промоција књиге Драгана Милошевића ''30 српских зашто'' у којој аутор поставља деценијама или чак вековима актуелна питања наше прошлости, стварности и будућности, настојећи да пронађе одговоре на њих. Доносим други део интервјуа са Драганом Милошевићем, а први можете пронаћи овде.



Каже се да нема вичених пријатељстава и да су вечни једино интереси. Како стоје ствари када су пријатељи Србије у питању? За кога би се могло рећи да нам је стварни пријатељ?

Мислим да би се то могло рећи за Грчку, поготово за модерну Грчку чији је

главни креатор и стваралац био незаборавни грчки премијер Елефтериос

Ванизелос. Пријатеље смо имали и у Америци Вудра Вилсона,

Клемансоовој Француској, Гарибалдијевој Италији, Масариковој

Чехословачкој. Не треба заборавити ни традиционално пријатељство

између српског и јерменског народа. Иначе, и када смо имали највеће

сукобе са таквим империјама као што су биле Византија, Отоманско

царство, Аустроугарска, Немачка, НАТО пакт и ЕУ, имали смо пријатеље

међу појединим угледним личностима и у тим државама са којима су

ратовали.

С друге стране је некадашња Аутроугарска, за коју су везане скоро све највеће несреће нашег народа.

Што се тиче Аустроугарске, од самог њеног формирања, 1867 године,

утемељио се познати аустроугарски сан (Drang nach Osten-Пут на Исток), да

после протеривања Турака са Балкана, они загосподаре топлим морима,

Јадранским, Јонским и Егејским. Већ тада су одлично проценили да ће

прогресивна и све јача Кнежевина Србија, уз помоћ својих савезника,

успети ускоро да оствари ослобођење од Османлија па је ваљало

правовремено припремити алтернативу стварању све моћније Србије,

поготово њеном изласку на море. И на бази још раније идеје немачког

историчара Ханса Тумана, да се досељеници на Балкан из 11. века-

кавкаски сточари на данашњим албанским планинама, лажно прогласе за

староседеоце, потомке Илира, аустроугарски цар франц Јозеф је у тајности

формирао 1871. године Балкански савет чији ће задатак бити ургентно и

систематско стварање вештачке, измишљене, неисторијске, несоциолошке

тзв. албанске нације, као средства преко кога ће Беч, Ватикан и Запад

спречити обнову моћне средњевековне српске државе на Балкану и

ширење утицаја Царске Русије на целом Медитерану. За првог човека тада

већ утврђеног приоритетног задатка Аустроугарске монархије постављена

је изузетно поверљива и способна личност, барон Јулиус Цвидинек фон

Зиденхорст. Победа Срба у Српско-турским ратовима 1876-78. године, и

одлуке Берлинског конгреса 1878. године, само су биле још већи разлог да

Аустроугари и Немци интензивирају рад на финализацији политичке и војне

стратегије која би им омогућила будућу доминацију на Балкану. Већ те исте,

1878. године, на иницијативу тог Балканског савета, и у сарадњи са

Ватиканом, основана је тзв. Призренска лига, састављена од представника

неколико албанских племена којима су емисари Аустроугарске успели да

уграде слаткоречив сан о стварању независне државе Велике Албаније која

би требало да обухвата територије данашње Албаније, Косова и Метохије,

Западне Македоније и Северне Грчке. Не дуго после тога, 23. 12. 1896.

године, барон Цвидинек је презентирао Мемоар који у потпуности

дефинише стратешке циљеве и задатке ради стварања албанске нације и

државе, али и методе аустроугарског управљања таквом будућом

творевином. Формирање и обликовање албанске нације и државе крајем 19.

века за Аустроугарску империју није био ни мало лак задатак. Јер, албанска

племена су и тада била на изузетно ниском ступњу развоја,

интелектуалном, образовном, културолошком, социолошком, нису чак ни

говорила истим језиком па су били значајни проблеми и у њиховом

међусобном разумевању. И код оно мало разумнијих вођа тих племена није

било ни назнака о постојању неке националне свести а камоли да је било ко

од њих и помишљао на стварање некакве своје државе. Њихова главна

преокупација и даље су били сточарство и обављање задатака које им

испоручи турски господар. То им је омогућавало задовољење елементарних

животних потреба чиме су се њихови прохтеви углавном и завршавали.

Требало је убедити и стимулисати те људе да пођу у школе, затим

изградити школе и обезбедити учитеље и наставнике, створити јединствен

албански језик и алфабет, одштампати и допремити адекватне уџбенике,

покренути заметке националне књижевности, културе... и све то чинити на

територији која је била и даље под Османлијама. Језичко, образовно и

културно цивилизовање и обликовање нове нације захтевало је дакле и

изузетно много рада на терену, ангажовање великог броја дипломата,

емисара, наставног кадра и улагање огромних финансијски средстава, али

Империја није штедела- зацртани циљ приоритетног Пројекта се морао

реализовати. Тако је, по налогу аустроугарског цара, у сарадњи са

немачким царством и Ватиканом, пре свега као политички пројекат уперен

против српских националних интереса, а у аустроугарском и у интересу

Запада, стварана вештачка албанска нација, чије се последице на Балкану

осећају и до данашњих дана. И када је Српска војска са савезницима

протерала Османлије са Балкана (Први Балкански рат), и повратила своје

средњевековне територије на данашњем албанском простору, припремани

аустроугарски Пројекат је кренуо са практичном реализацијом- проглашена

је нова држава, Кнежевина Албанија, а западне силе су присилиле српску

војску на повлачење са данашње албанске територије о чему је било речи у

одговору на претходно питање.

Колико је Аустроугарском царству био циљ да уништи српски народ и

државу Србију показао је и Велики рат. Према подацима страних ратних

експерата и извештача, форензичара и лекара вирусолога и бактериолога,

Анрија Барбија, Арчибалда Рајса, Самсона Чернова, Лудвига Хиршфелда,

Вилијама Хантера, и многих других, Аустроугарска војска је имала

геноцидни задатак експресног оружаног уништења нашег народа и државе

(како би трагови злочина што пре нестали и заташкали се), а када то није

остварено оружјем, после одбране Београда и победа Српске војске на

Церу и Колубари, покушан је и биолошко-бактериолошки геноцид са

зараженим аустроугарским војницима од тада неизлечивог, смртоносног

пегавог тифуса. Њих 4000, Аустроугари су оставили на подручју Западне

Србије, при свом повлачењу ка Босни, како би били заражени тројански коњ

односно извориште смртоносне епидемије међу Србима. За пет месеци, од

децембра 1914 до маја 1915, заражено је преко милион српских војника и

нашег народа, од чега је преко 150 хиљада и умрло. Захваљујући највише

вечним српским пријатељима, величанственим лекарима, пољском

Јеврејину др Лудвигу Хиршфелду и шкотском епидемиологу др Вилијаму

Хантеру, стравична епидемија је ипак савладана па је заустављен и овај

геноцидни покушај Аустроугара.

Иако је завршетком Великог рата дошло до распада Аустроугарске државе,

код многих Аустријанаца и Мађара нису престале аспирације за обновом

некадашње државе, што се најбоље и показало у Другом светском рату,

када су и једни и други били у саставу и савезништву са нацистичко-

фашистичким Силама осовине. А извршени злочини нациста и фашиста

према српском народу и у том рату, у којима су и они значајно учествовали,

нису тема овога питања.

Насупрот култури сећања,за коју се залажете, и захвалности, стоји култура заборава и незахвалности.

Наравно да мислите на народе из нашег окружења; оне које смо колико до

јуче ослобађали, описмењавали, обезбеђивали их од биолошког нестанка и

праштали им геноцидне насртаје на наш народ, и на оне који до јуче нису ни

постојали а ми им омогућавали добијање статуса народа и њихов

друштвени прогрес. Ретко ће се у светским међународним односима

пронаћи случајеви толике незахвалности и заборава као што су

карактеристике односа тих народа према српском народу. И то, нажалост

траје већ деценијама. Сигмунд Фројд је под називом „нарцизам малих

разлика“ дефинисао и објашњавао једну од најапсурднијих појава

цивилизованог доба, појаве која се не ретко огледа у жестоким сукобима

између народа који су веома слични по својим основним карактеристикама.

Другим речима, постоје случајеви да минорне разлике међу иначе сличним

народима чине основу за њихова међусобна непријатељска осећања. Има

много разлога да се то може рећи и за односе међу балканским народима,

поготово за односе међу народима који су били у југословенској држави. За

разумне људе, минорне разлике не би требале бити разлог за било какве

сукобе, напротив, оне би логично требале да воде лакшој комуникацији и

зближавању међу тим народима (говоре истим језиком, живе вековима на

истом поднебљу, имају сличне обичаје и навике, слични су и физичким

изгледом...) Али, у политици и међудржавним односима све је мање

разумних људи, доминирају олигархијски интереси светских центара моћи

који су робовласништво и колонијализам над мањим народима само

модификовали у савремени неоколонијализам тзв меке моћи. Темељ тог

модерног неоколонијализма поставила је Аустроугарска монархија у другој

половини 19. века пројектом обликовања непостојеће албанске нације у

циљу заустављања српске експанзије и руског утицаја на Балкану, а о чему

сам већ у овом интервјуу говорио.Тај пионирски, аустроугарски рецепт од

пре више од једног века касније су преузеле, и до данас примењују,

ововремени западни центри моћи, ЕУ,САД, Велика Британија, Немачка... а

жртве су прво били народи бивше Југославије, затим Либије, Ирака, Сирије,

Венецуеле... и увек уз сличан сценарио: ослабити државу која је плен,

форсирањем мини нације или политичке опције, преко које се касније

остварује мека моћ. У случају југословенских народа, ти западни центри

моћи, од самог формирања Краљевине СХС, односно Краљевине

Југославије, па све до данашњих дана, континуирано и систематски су

стимулисали бујање Фројдовог „нарцизма малих народа“ јер су знали да ће

своју хегемонистичку жељу за доминацијом на југословенском и балканском

простору моћи остварити само кроз реализацију стратегије „завади па

владај“. И у томе су, нажалост, имали доста успеха.

Зашто Србија нема јасно дефинисан списак својих основних националних циљева и интереса?

Мој најкраћи одговор на ово ваше питање је следећи: зато што још увек

живимо у времену у којем су на политичкој сцени Србије рефлексије

идеологија комунизма и југословенстваа толико изражене да су српски

национални и државни интереси и даље значајно запостављени. И ако се

томе дода толико форсирани, нелогични и штетни слоган „ЕУ нема

алтернативу“, са свим последицама које он има не ретко вређајући нам

национално достојанство од којег се и коса диже на глави, не треба да чуди

што држава Србија заиста нема прецизно дефинисане елементарне тачке

основних националних интереса. А ако тога нема, онда се доводи у питање

и реализација основног задатка који је пред сваком модерном државом, па

би требало да буде и пред државом Србијом, а то је- обезбеђење опстанка,

постојања и прогреса нације и свих грађана који са том нацијом живе у

држави. Јер, последњих година живимо у времену све интензивнијих

покушаја прекрајања историје када се српски непријатељи више не

задовољавају само клеветањем Срба, покушајима реализације геноцида

оружјем или биолошко-бактериолошким средствима, ликвидацијама и

прогонима Срба са вишевековних огњишта; они посежу са најперфиднијом

фазом непријатељског антагонизма којом се чак настоје променити и

идентитетске карактеристике српског културног и стваралачког наслеђа.

Они би желели да се пониште, а другима припишу, српска историја,

традиција и културна баштина, речју, хтели би да нестане сваки траг о

Србима, да се створи представа да Срби као народ нису ни постојали. И

врапцима на грани је одавно јасно да та лицемерна европска олигархијска

врхушка, која је одступила од програмских начела усвојених при

формирању ЕУ, не жели да нас прихвати као своје, и све што им се више

удварамо и угађамо, они нас све више презиру и понижавају. Наравно да се

Срби никада не би смели одрећи Европе, јер, већ сам то помињао, Срби су

један од најстаријих народа Европе, са немерљивим доприносом одбрани,

ослобођењу и прогресу европских цивилизационих вредности. Другим

речима, Европа је одувек била и биће наше одредиште и станиште, наша

друга отаџбина. А да у њој не би били и даље понижавани од разних

белосветских хохштаплера, треба пре свега да се окренемо сами себи. Да

опет постанемо оно што смо у времену најславнијих дана били, када нам се

дивио сав цивилизовани свет, речју да постанемо Срби. За почетак, то би

значило да престанемо са презирањем свог народа. И чим поменута

олигархијска врхушка Европе постане свесна да ми ценимо и поштујемо

сопствени народ, своје легендарне великане и њихова дела, своју веру,

цркву и богату културну баштину, почеће да се према нашој нацији односи

на други, праведнији начин, врло брзо и да нас поштује и уважава. Дакле,

крајње је време за дефинисањем основних српских националних интереса

иза којих треба да стане јединствена нација са свим својим најважнијим

националним ресурсима. Ни једна политичка партија нити било који

партијски лидер не би смели бити изнад тако дефинисаних, утврђених

националних интереса. У том смислу, за мене су очување идентитета

српске нације (језик, писмо, традиција, културна баштина), Косово и

Метохија као саставни део српске државе, поштовање и уважавање статуса

и ставова СПЦ, нераскидивост везе Србије са Републиком Српском и

српским расејањем, основне тачке у дефинисању српских националних

интереса.

Можете ли навести имена значајних знаменитих Српкиња и Срба на које смо заборавали?

Тако ћу се сигурно огрешити о оне које не будем поменуо а заслужују да

буду. Али, ако већ инсистирате нека то буду Мара Бранковић, Катарина

Миловук и Софија Јовановић, а Сава Владиславић, Михаило Милорадовић

и Огњеслав Костовић. Мара је била ћерка славног деспота Ђурђа

Бранковића, по мени једна од најзаслужнијих личности за биолошки

опстанак не само нашег народа већ и многих других који су били окупирани

од стране Османлијског царства. У националном и државном интересу

Србије, удата је за султана Мурата II, чиме је српска деспотовина очувала

територију и српски народ од налета Угара и турских зулума. Препаметна,

лепа и више него мудра постала је доминантна фигура на Османском

двору, по многима у рангу великог везира (премијер). Захваљујући њој, до

краја живота оданој својој нацији и вери, спашене су хиљаде хришћанских

живота, образовале су се десетине хиљада хришћана, сачувани су многи

споменици хришћанске културе, Србија је не само очувала своју територију

већ ју је и проширила, својом личном наредбом даровала је све поседе

српским манастирима на Светој Гори (Хиландар и Манастир Светог Павла

чија је била заштитница) и константно је материјално помагала њихов рад и

особље у њима. После пада Константинопоља патријарх је био и даље

духовни вођа хришћана али је углавном морао имати султанову сагласност

и пред султаном је имао одговорност за понашање хришћана на турским

територијама. Мара је имала толики политички утицај код Мехмеда-

Освајача да је имала одлучујућу реч и кад је патријарх у питању. Тако је

било у време султана Мурата II, такође у време Мехмеда-Освајача а биће и

кад је на власт дошао султан Бајазит II.

Катарина Миловук је била једна од најутицајнијих и најобразованијих жена у

Србији у другој половини 19. века, ненадмашни творац првих удружења

Српкиња, врхунски организатор и просветитељ, педагог и борац за

еманципацију жена од историјског заначаја, личност коју су краљеви

изузетно поштовали, министри се од ње плашили, и чија се реч у народу

ценила одмах иза митрополитове. „Миловуковица“, како су је Срби од

милоште звали, као 19. годишњакиња, школована у Одеси, постављена је

1863. године за управника Више женске школе у Београду (реализација

идеје Кнеза Михаила Обреновића), школе коју је народ обожавао и називао

„Инштитут“ јер је у њој ишколована плејада засигурно најзначајнијег и

најутицајнијег женског кадра у историји Србије (Делфа Иванић, Надежда

Петровић, Марија Мага Магазиновић, Драга Љочић Милошевић, Милка

Алексић Гргурева...). Као и све поменуте њене ученице, Катарина је била

велики родољуб, добровољац- учесник у Српско-турским ратовима (1876-

78), Српско.бугарском рату 1885 године...

Београђанка Софија Јовановић је била прва жена борац у Српској војсци

20.века, добровољац и наредник у ратовима 1912-1918. године, један од

витезова одбране Београда „чија су имена избрисана из списка живих“,

хероина коју су Французи већ током Балканских ратова називали српском

Јованком Орлеанком. Прелепа гимназијалка, ушла је у Балканске ратове са

само 19 година, а из Великог рата изашла са 26 година, пролазећи кроз

највећа ратничка искушења вишеструко рањавана остала је и без дела

стопала постајући трајни инвалид. За испољено немерљиво јунаштво

добила је чак 13 ордена постајући Српкиња-борац са највећим бројем

ратних одликовања. Никада ништа није тражила од своје Србије а за све

што је за своју земљу учинила, сматрала је то својом елементарном

обавезом.

Србин из Светосавске Херцеговине, троструки гроф (Дубровачки,

Венецијански и Руски), Сава Владиславић (1668-1738), по речима тадашњег

кинеског цара био је најумнији Европљанин а по мишљењу славног Јована

Дучића највећи Србин до свог доба, био је несумњиво један од

најуспешнијих и најутицајнијих људи света у времену у ком је битисао. Уз

Божју обдареност готово невероватним умом и предузетничким духом, и

највишим образовањем из економије, трговине и морепловства, полиглота и

авантуриста школован у Дубровнику, Шпанији и Француској, постао је врло

брзо најповерљивији и најутицајнији саветник и пријатељ највећег руског

императора, владара и утемељивача модерне Царске Русије Петра

Великог. Из те дугогодишње сарадње, по мени та два утемељивача трајног

руско-српског пријатељства, огромне бенефите имаће и руски и српски

народ. Сава је, између осталог формирао комплетну, савремену руску

обавештајну службу, био је творац стратегије одлучујуће победе Царске

Русије над Шведским царством; после три године исцрпних преговора са

Кинезима, Сава је обезбедио да цео Сибир припадне Русији а не Кини,

спасао је Русију од банкрота креирањем прве инфлације...и постао

најбогатији човек Русије. Био је велики српски националист који је уверио

Петра Великог да је решење српског националног питања најважније

питање Балкана па је славни руски император обезбедио код

Хабзбурговаца школовање Срба на матерњем језику, слање првих буквара,

граматике, књига и учитеља као и отварање прве српске средње школе и

стварање првог центра српске духовности у Сремским Карловцима...Сава је

умро у Санкт Петербургу, граду који је и подизан да буде руска престоница

по његовој идеји а сахранила га је царица Екатарина Велика у крипти

Благовештанске цркве где почивају само чланови руске царске породице.

Величанствени командант, руски генерал у 38 години, по многима

најодликованији руски официр, Србин из Херцеговине Михаило

Милорадовић (1771-1825), победник у 50 значајних светских битака и човек

који је у највећој бици до тога доба- Бородинској, најурио Наполеона из

Москве и Русије, био је најбољи ученик легендарног Александра Суворова и

миљеник Михаила Кутузова који је Милорадовића назвао „крилатим

генералом“ а Французи су га звали командантом без страха и мане.

Изузетно образован, школован на универзитетима у Кенингзбергу и

Гетингему, војне науке завршавао је у Стразбуру и Мецу, имао је блиставу

како војну тако и државничку каријеру а био обожаван од сабораца, руског

народа и поштован у целом свету. Због немерљивог доприноса победи

Руса у Отаџбинском рату, указом цара Александра Првог, добио је титулу

грофа и постављење за губернатора Санкт Петербурга од 1818 године све

до своје смрти, остајући упамћен као један од најбољих губернатора тог

града. Подигнут му је споменик у Санкт Петербургу, портрет му је у

„Ермитажу“, једно корално острво у Тихом океану носи његово име а

генерације руских војника корачају уз популарни „Марш генерала

Милорадовића“... Увек се поносио српским пореклом, састајао и договарао

са Карађорђем, много учинио за зближавање два братска народа, руског и

српског.

Српски Леонардо да Винчи, пионир руске авијације и морнарице, Огњеслав

Костовић (1851-1916), изумитељ са највише проналазака у своје време у

Русији, био је прави истраживачки геније са преко 100 патената што му је

донело назив „краља патената“. Рођен у традиционалној српској породици

на територији Аустрије, врхунски школован и образован, као капетан очевог

брода вукао је шлепере жита Дунавом на релацијама од немачких лука до

Одесе, када му се и почео, као младом, да развија истраживачки геније,

прво као конструктора бржих и безбеднијих бродова, затим хидротехничких

ефикаснијих радова под водом, гњурачке опреме и специјалних уређаја за

вађење потопљених бродова, да би колосалним изумом пројекције прве

подморнице за осам особа стигао у Царску Русију и у њој остао до краја

живота. У Русији је радио као самостални истраживач и са већим групама

еминентних стручњака, да би врло брзо био ангажован у руској морнарици и

ваздухопловству. Направио је први ваздухопловни бензински мотор на

водено хлађење, патентирао и први вештачки синтетички материјал сличан

шпер плочи, израдио први више летећих модела хеликоптера и авиона,

израдио летећи чамац и први хидроавион на свету...да би, 1881. први у

свету конструисао савршену верзију дирижабла, дакле скоро две деценије

пре дирижабла грофа Цепелина. Добијао је силне понуде да за велике паре

пређе на Запад и да ради за западне земље, али је он са задовољством

радио за војне потребе Царске Русије. Био је у великом пријатељству са до

тада највећим руским научником Мендељејевом, редовним гостом у његовој

кући и на крсној слави Костовића- Св Никола. Био је велики Србин који је

обележавао све православне и српске верске празнике и обичаје а обе

ћерке су му живеле у Београду. Једна од њих, била је велика пријатељица

славне Надежде Петровић, са којом је од првих дана Великог рата била

добровољац- болничарка у Српској војсци.

За ове српске великане које сам поменуо нема места у ђачким уџбеницима

и лектирама. Зато за њих бројне генерације Срба нису ни чуле. Уместо да

они, и бројни други заборављени великани, буду инспирација и узори

младима и генерацијама које тек долазе. До даљњег они то не могу бити,

јер су та места и даље резервисана за „јунаке“ Фарми, Лудих кућа, Парова,

Великих братова...

Да ли се нешто мења у нашем односу према историји и прецима, према онима који су нас задужили, а којима смо се у прошлости одужили једино заборавом?

Изгледа да се чине неки покушаји на том плану последњих година. Хоћу да будем макар резервисани оптимиста кад видим нпр. да је подигнут

споменик Цару Николају II Романову, Стефану Немањи, да се почело са

обележавањем Дана заставе и националног јединства, али свеукупно

гледајући није то још ни близу што би код мене пробудило осећање реалног

оптимисте. Дакле, кад култура сећања и захвалности буде систематски

почела да надвладава „културу“ заборава и незахвалности, имаћемо шансу

да темељно проучимо своју историју, да из новостечених сазнања и

дешифрованих заблуда, којима деценијама робује највећи део српске

нације, извучемо најрационалније поуке, да што пре прекинемо са

понављањем грешака и да на темељима најпозитивнијих вредности из

наше прошлости обновимо српску државу и друштво, да их прилагодимо

свременом времену, стварајући тако оптималне услове за извеснију

будућност. Морамо коначно постати свесни алармантно упозоравајуће, али

веома реалне изреке, да се најлакше уништава народ ако му се пориче или

уништава сазнање о сопственој историји.

Нема коментара

Volela bih da razmenimo mišljenja na ovu temu. Hvala.