Koncentrisani užitak, hedonizam i hrana bogova- "Gurmanske veze" Maje Petrović

Kada vam u nekoj od čuvenih niških kafana u kojima ste se, razumljivo, prethodno oduševili još čuvenijim ovdašnjim roštiljem, na pitanje šta nude kao desert navedu i seksi salatu, to nikako nije ni provokacija  ni sumnjičavost. To samo znači da vam, umesto raznoraznih belosvetskih slatkiša smućkanih od svakojakih sastojaka čiji je zajednički imenitelj „atak na zdravlje“, serviraju najpre zdravu poslasticu od jasno definisanih i potpuno prepoznatljivih sastojaka. A samo će blagi smešak  ugla konobarovih usana i onima koji ne znaju o čemu je reč  nagovestiti da je u pitanju nešto zagonetno i „bezobrazno“.

Med i orasi.

O tome da li je zaista u pitanju afrodizijak kada je o ove dve namirnice reč, naučnih potvrda i dokaza nema. Mnogi koji su kušali ovu „salatu“ zakleće vam se da tu „ima nečega“, a za sada nema opovrgavanja ove narodne teorije, niti se pak ikada pojam placebo efekta vezivao  za nju.

Od kad imam u rukama knjigu Maje Petrović „Gurmanske veze“ i čak i od onda kada sam je samo prelistavala u iščekivanju pogodnog trenutka za potpuno posvećivanje pažnje i vremena jednom štivu koje zaista zaslužuje nepodeljenu i ničim ometanu pažnju, na temu afrodizijačkih svojstava hrane gledam na jedan sasvim drugačiji način. 

Jer, priča o afrodizijacima je, očito, neodvojiva od priča o hedonizmu, zdravoj hrani, predrasudama i zabludama, verovanjima i  osporavanjima.

Pa čak i da se naučno dokaže da ni jedna jedina namirnica nema afrodizijačka svojstva koja joj narod (iskustveno ili kako već) pripisuje, doprinos Maje Petrović ovoj temi, uz sve ostale informacije i sva ostala saznanja, jeste i u tome što saznajemo da gotovo i da nema namirnice koja se na ovaj ili onaj način ne može upotrebiti i u te svrhe. Afrodizijačke. Hedonističke.
(Ne mora, uostalom, ni eventualno nepostojanje "hemijskih i fizičkih reakcija" posle konzumiranja određene hrane da isključi i samu hemiju koja nastaje upravo kao posledica i očigledni tok gurmanluka.)

Špargla, čili, ljuta čokolada, smokva, malina, šafran, menta, kozji sir, začinjeni šampanjac, bundeva, karanfilić, kajgana od prepeličjih jaja, banana, lubenica, grožđe, biftek, celer, lešnici, bademi, pileća srca, džigerica, heljda, bundeva, tuna, integralni pirinač...

Crni rižoto s lignjama i mastilom sipe, gambori s ananasom i šafranom, supa s belom morskom ribom i dagnjama, rolnica od mesa s viski sosom, salata od susama i kikirikija, kolač od bundeve, oraha i ulja karanfilića, jaja od prepelice i kremasti kupus, salata s voćem i gorgonzolom, rolovana piletina s pršutom, urmama i karamelizovanim lukom...

Sve ovo nije samo spisak namirnica i naziva jela koja u svojoj knjizi pominje i za koja Maja Petrović nudi recepte. 

Sve to je, zapravo, koncentrisani užitak.

 A ima li većeg afrodizijaka od užitka? Koji vodi ka još većem užitku!

Uostalom, majoran, šargarepa, bosiljak, žitarice, jabuke, bademi, vino... sve je to hrana koju su voleli i bogovi. Mitološki afrodizijaci!

Zemaljski su: jaja, celer, avokado, rukola, bundeva, lavanda... (da čitaoce ne opterećujem čitavim spiskom, preporučujem da  sami zavirite u „Gurmanske veze“).

Čovek današnjice, jednako kao i onaj iz prošlog veka, pritisnut sveopštom trkom za opstankom, napretkom, osiguranjem budućnosti i vođen nagonom za preživljavanjem u smutnim vremenima kakva su ova naša, na skoro svakoj tački zemaljske kugle, polako gubi ne želju i ne potrebu, već volju i snagu da sebi ugađa. Ma koliko u stvari želeo i priželjkivao baš to-  da ugodi sebi.

Doručak današnjice je ono protiv čega se Maja Petrović zdušno i neoprestano  bori i po čemu je odavno prepoznatljiva- pecivo od belog brašna filovano margarinom i pečeno u plehovima koji su poslednje pranje doživeli pre jedno dva meseca. Ili neka druga brza hrana iz kioska na ćošku, kojoj ukus daju ogromne količine kečapa, majoneza, senfa i ostalih jeftinijih i kalorijama nabijenih pojačavača ukusa.

Nije ni čudo što su onda mnogi dovedeni u situaciju da i, često i jako mladi, posegnu za onim plavim čarobnim  pilulama zadovoljstva.

A prava hrana? 

Ona prirodna, čista, neoštećena obogaćivanjem, pojačavanjem, glancanjem, dodavanjem nepotrebnog? Ona, koja je i žudnja i flert, sama po sebi? Koja vam daje dovoljan užitak već time što ste svesni užitka koji njome pružate nekome ko vam je drag, ko je samo predmet vaše žudnje ili već dugo žudnju gasite upravo sa njim? Mogu li pogledi preko tanjira biti i nagoveštaj nečega više od pukog zadovoljenja osećaja gladi i nadražaja nepca finim ukusima?

I nije sve u "Gurmanskim vezama" posvećeno isključivo hedonizmu i užitku. Ima u ovoj knjizi i puno- običnog života. Svakodnevice. Obnavljanja ili utvrđivanja gradiva o optimalnoj iskorišćenosti vitamina i minerala, o njihovom očuvanju, o vrednim kalorijama i onim manje vrednim, da ne kažem bespotrebnim i štetnim.

O moći vitamina C i o zabludama vezanim za kompleks vitamina B, o za i protiv džigerice i masti, o gvozdenim gurmanlucima za punokrvnost, o antioksidansima, o tome kako je čovek žitarice, hranu bogova, uništio do neprepoznatljivosti... uz gradaciju zao, loš, od loše ka pristojnom, dobro, idealno, kada su žitarice u pitanju... o vegetarijanstvu i o kandžama pogrešne hrane... o tome svemu Maja Petrović piše iz svog prepoznatljivog ugla. Koji vam ponekad neće prijati, koji vam se može i ne mora svideti, ali koji će vas naterati da se zamislite. I to najozbiljnije.

U knjizi „Gurmanske veze“ saznaćete i koji su afrodizijaci za izbegavanje, kojim namirnicama možete uništiti romansu i zašto nisu ni za razmatranje neka naša tradicionalna posluženja kao, na primer, gibanice, lepinje, tortilje, pite... Kao i to koja i kakva hrana će uticati dobro na vaše zdravlje, na imunitet, energiju, na lepši izgled vaše kože... na vaš osmeh.

I tu se, nekako, zatvara ovaj krug. Jer, ima li većeg afrodizijaka od osmeha na lepom, svežem i zadovoljnom licu koje odiše zdravljem? A zdravlje, kaže narod, na usta ulazi.

Za čitaoce ovog bloga Maja Petrović je obezbedila dve svoje knjige. Dobitnike ćemo odabrati među onima iz čijih komentara uvidimo da su na pravi način shvatili suštinu njene posvećenosti zdravoj ishrani, jednostavno neodvojivoj i od uživanja u dobroj hrani.