Zorica Patajac, autor knjige „Kad duša dođe do svjetla i srce počne pjevati”

1.       


Ukoliko za sebe smatrate da ste loše prošli u životu, da ste se namučili, da vam je bilo teško, preteško i od goreg gore ili, bar, da je život bio pomalo nepravedan prema vama i da ste izvukli loše karte, a pogotovo ako se na sve ove i ostale svakidašnje jadikovke naših dana nadovežu konstatacije o tome kako je ionako sve prošlo... i kako ništa više i nije važno... i kako zapravo i nemate više čemu da se nadate jer, čemu više i želja i nada... onda će vas od sve te ništavnosti, melanholije, žala i ostalih bolova u grudima i u duši i boljki raznoraznih, garantujem vam, "izlečiti" knjiga Zorice Patajac. 

Naslov knjige, „Kad duša dođe do svjetla i srce počne pjevati”, daleko je poetičniji od sadržine nad kojom i ne trepćete, upijajući priču o jednoj, svako bi rekao teškoj, surovoj čak sudbini žene koja se ne libi da sve stvari u svom životu nazove pravim imenom. Da kaže koliko je bila gladna, smrznuta, zapostavljena, maltretirana... kolike su dimenzije onoga što bi skoro svako nazvao bezizlazjem, a iz kojeg, iz kojih je zapravo, ona svaki put izlazila jača, još spremnija da se bori i da pritom voli, radi, rađa, stvara, stiče, gubi, ostavlja, nalazi...

O knjizi možete više pročitati ovde, iz pera Milje Lukić, izdavača, a ja sam Zorici Patajac postavila nekoliko pitanja, u želji da je približim našoj čitalačkoj publici, da preporučim njenu knjigu i da još jednom ponovim ono što se stalno provlači kroz njenu sudbinu i njenu knjigu, podjednako - ima nade.

Za sebe kaže da je po prirodi vrlo radoznala žena. Puna sigurnosti  i samopouzdanja. Jako otvorena i iskrena, u susretu sa ljudima  uvek vidi   samo dobrotu i ljubav. Ne zna za strah - to je najveća kočnica razvitka u ljudskom životu, smatra. Želja ima uvek i puno. Ali uvek ostvaruje jednu za drugom. Nikada ne razmislja o tome da li  će ostvariti tu želju ili ne, jer zna da to hoće i vidi uvek samo cilj ispred sebe, dok ga u istinu ne ostvari.

Samo onaj ko ima otvoreno srce može prepoznati  svoj životni put

Vaš život je čitav jedan roman, koji je možda samo delom stao u Vašu knjigu. Kada se osvrnete na pređeni put, šta biste izabrali da se sećate zauvek?

Da nisam u životu sve ovo prošla, ne bih bila ovo sto danas jesam. Zahvalna da jesam baš ovakva kakva jesam. Zahvaljujući tome sam uspjela doći do svih ciljeva, otvorenoga srca, bez mržnje i osuđivanja i praštanja.

Ako bi trebalo da se sećate samo lepog što ste doživeli, šta bi sve to bilo?

U prvoj liniji kreativnost moje mašte. Proći kroz tamu da bi se mogla spoznati Svjetlost. Kao i sve moje pratitelje koje sam susretala na svom životnom putu, koji su me kao  Zemaljski Andeli čekali i pomagali mi da mogu rast u mom razvoju, raširit krila i letit dalje. Jer samo onaj ko ima otvoreno srce može prepoznati  svoj životni put. Svaka ljepa reč, svaki osmjeh, svaki cvjet. I u momentima kad mi je bilo teško i kad sam padala i kad su me tukli, htjela sam samo napred ne razmišljajući  o onom što je prošlo. Moj svaki uspjeh, moja djeca, sve me je to činilo srećnom i donosilo svjetlost u moju dušu.



Život Vas nije mazio. Da Vam neko ponudi da ga ponovo proživite, da li biste promenili nešto u onom delu na koji ste sami uticali, koji biste mogli da menjate?

Da, danas da. Ali mi imamo jedan životni plan kojeg mnogi ljudi nisu svjesni, mi smo bas to izabrali u životu jer smo to htjeli iskusit i naučit. I ako bi smo u filmu izmenili glumce, tekst bi ostao isti. Što znači: bilo šta da sam promijenila, svoju lekciju bih morala da  savladam. Izgledalo bi malo drugačije, ali sadržaj bi bio isti. I da sam imala drugog muža, on bi imao drugo ime, drugi izgled i karakter, ali to bi bio samo drugi način za moj dolazak  do cilja. Iz današnjeg gledanja, rastavila bi se još na pocetku od njega. Ali to se unapred ne moze znati, i u ono vreme to nije bilo moguće za mene. Zato mislim da je sve ovako bilo dobro.

Otkud Vam toliko snage, energije i volje da se borite, čak i u situacijama koje su izgledale gore od najgoreg?

U ono vreme sam samo tekla, kao jedna reka. Nisam  nikad puno razmišljalja, jer svako razmišljanje dovodi u lavirint  straha i prepreka. Danas sam shvatila da je baš to: što sam otvorenog srca i ponekad kao djete, i što nisam znala kuda. Ali to samopouzdanje i sigurnost, to je bio motor koji me je takorekuć nosio. 

 Budite hrabre, budite uvjek bez straha

Teško je deliti savete, ali... ako bi sada trebalo da držite predavanje ženama koje su u sličnim situacijama, šta biste im prvo rekli?

Mogu  samo reći, iz mog iskustva: budite hrabre, budite uvjek bez straha. Otvorenog Srca punog ljubavi za sebe i sve oko sebe i sve što pozelite. Jer baš mi žene, mi smo izvor života i utočište ljubavi. Mi nosimo svet u nasim rukama i novi život u našem telu. Vreme je da toga postanemo svesne: sve je moguće ako znate šta hoćete. Svi misle samo glavom, ali nas mozak nekad ne može pratit šta naše srce oseća i kuda nas vodi. Ako iz vas zrače strah, nesigurnost, mržnja... onda i taj novi život koji dolazi iz vas ne može biti drugačiji. Jabuka spadne ispod jabuke, a ne ispod oraha. Zato je važno da se bas mi žene prepoznamo u našoj duši i našim talentima, u našoj ljubavi koje smo dobile  kao seme za razmnožavanje novoga života. Sve je u našim rukama, dozvolite životu neka teče sa poverenjem da će sve biti tako kako treba biti. I ako nekada ne bude tako, zahvalite se i videćete sa vremenom zašto je baš moralo tako da bude. I  učite iz svakog pada da rastete i budete sve hrabrije. Mnogi kažu: e pa ja bih uspela samo da nemam toliko prepreka na putu, toliko kamenja koje mi ne da dalje. Samo oni koji ne znaju sta se sa kamenjem može sve napravit, oni se žale. Drugi ne misle na to, nego pokupe kamen i grade si kuću ili sta im treba od toga.




Ima li nešto ili nekog što ili kome ne možete da oprostite?

Mislim da ne, u biti nisam ni na koga ljuta i nikoga ne osudujem ni za šta. Kad ljudi shvate da je život samo iluzija i da nam je ovo sve potrebno kako je, da bi naučili i sve što nam je potrebno i da bi mogli ići dalje. Kao u školi, nisu baš   svaki put zadaci laki,  ali kad ih savladamo, nešto smo naučilli i idemo dalje. Ili u filmu, svako ima svoju ulogu i na kraju je sve dobro tako kako je. Jer samo tako sam  mogla postati ovakva kakva jesam, sa svim iskustvima i znanjem.

U Vašem životu je bilo, kako pišete, nekoliko muškaraca. A je li bilo ljubavi, one, prave, za sva vremena, kako se misli – pa makar se ispostavilo da i nije za sve vremena? Verujete li u ljubav?

Mislim da je ja sam svakoga volila iz dubine moga srca. Od njih sam dobila toliko koliko su oni u to vreme bili u mogućnosti dati. Ali iz današnjeg pogleda mislim da još nisam pravu ljubav srela. Samo  sam sigurna da ću je sresti.

I kad smo kod ljubavi, samo onliko koliko znamo voliti sebe toliko uvek možemo dobiti od drugoga i zato susrećemo uvek osobe slične nama da jedni drugima držimo ogledalo ispred i da shvatimo u čemu je manjak i sta nam nedostaje i šta moramo naučit da bi mogli ići dalje. Kroz to da ja kao dete nisam bila voljena shvatila sam da ja nisam vredna ljubavi i zato sam samo toliko i dobijala. Jer sam mislila da me neko treba volit, ali da se u prvom redu moram sama voliti, za to sam dugo trebala. Ja sam sedela i ocekivala da isto dobijem. Ali ko me moze vise voliti  od mene same?! I tek sada, kad mi je to postalo jasno, sada znam da ću sresti i pravu osobu sa kojom ću biti srećna. Sve je u biti ljubav, to je osovina celoga čovečanstva i kosmosa.

Ko Vam je najveći oslonac, podrška, uzdanica?

Vera u Svemogucega i samu sebe, jer mi smo svi deo Duha Svetoga, jedinstveni. I svi smo svetlost i moć baš ovakvi kakvi jesmo. Mi smo  stvoritelji i sve možemo ako to prepoznamo.

Imate li neostvarene želje?

Da, celi moj život je do sada bio samo jedna predigra. A sada znam da moj pravi život tek počinje. Znam da su sva ova iskustva bilo potrebna za ovo što će tek doći. Jasno mi je da je ovom svetu još puno ovakvih kao ja potrebno da donesu svetlost i drugima pomognu tamo gde je još mračno, kao što su i meni drugi pomagali.




Kako zamišljate sebe kroz 10 godina?

Za  deset godina se vidim srećnom i zadovoljnom jer ću svoje znanje i iskustva djeliti sa  onima kojima je to potrebno.I zbog toga sam  upravo i sada srećna. Život se upravo sastoji u tome da jedni drugima pomažemo, da dajemo i dobijamo. I ne radi se uopšte o materijalnim dobrima, nego o duševnom bogatstvu. Ja se osećam bogatom i srećnom... bogata sam znanjem i iskustvom, srećna kad god mogu pomoći.  Iz iskustva znam da nema loših ni dobrih ljudi, nego samo ljudi koji imaju više ili manje iskustva i znanja. Bice mi drago ako o moja knjiga može biti bar jedna iskra svetlosi u nečijem životu. Posebno za majke i žene, za mlade... da mogu shvatit da je sve moguće. I ako možda u momentu izgleda  kao da nemaju šansi u životu. Kada budu pročitali moju moju knjigu, nadam se da će im mnogo toga biti jasnije u životu. A time i moguće.

Follow by Email