Olja Ristić- Fejsbuk bonton ili zašto nas izbegavaju ljudi kojima smo do juče bili dragi

Fejsbuk nije samo mesto koje okuplja i povezuje ljude i omogućuje im komunikaciju sa bezmalo svih tačaka na planeti. Ova društvena mreža postala je poligon za masovno reklamiranje ljudi i proizvoda, ideja i stavova, poruka...

Reklama na Feksbuku je, za razliku od one u novinama, na radiju ili televiziji, vrlo suptilna i ponekad je vrlo teško "dijagnostifikovati" je u moru raznoraznih tekstova, video zapisa, fotografija, karikatura...

Koliko je tanka linija između pristojnosti i nepristojnog objavljivanja reklama i samoreklamerskih statusa na svom, a još više na tuđem profilu, na svojoj, a još više na tuđoj stranici ili grupi? Šta je potrebno znati da ne biste zabasali u opasnost da postanete dosadni, nevaspitani, navalentni, nepoželjni- kao vlasnik profila, kao član grupe, kao fan stranice? Kako pomiriti potrebu da ukažete na sebe, svoj proizvod, uslugu koju pružate i pravo svakog vlasnika FB profila da ne bude zatrpan sadržajima koje ne želi, ponudama koje su mu odbojne, predlozima kojih se užasava? I napokon, kako se oglasiti u epp smislu, a pritom izbeći opasnost da vas Fb prijatelji uklone sa spiska prijatelja, da vas izbace iz grupa u koje ste se uključili jer želite da ukažete na sebe, sa stranica koje ste lakovali da bi i vas neko primetio?

Zamolila sam Olju Ristić, analitičara medijskih objava, da odgovori na ova pitanja.

Društvene mreže i reklame koje ne plaćamo

Koliko nam je dozvoljeno?  Merimo li efekte i kontraefekte? 

Ono o čemu govorim su reklame koje se plasiraju ne u odeljku za reklame, već se šire društvenim mrežama, plasiraju po grupama, stranicama koje za to nisu predviđene. Govorim o samopromociji, promociji svog proizvoda, sa otvorenom namerom da se ponudi nešto na mestu koje nije predviđeno za to. Ima li to smisla, iritira li  i da li je uopšte korisno?

Razlika između marketinga i PR

Paralela se može povući upravo u ovom polju. Ukratko, razlika između ove dve srodne ali i različite delatnosti je u tome što marketing direktno prodaje i nudi proizvod, dok PR ima ulogu da gradi imidž i reputaciju pojedinca, brenda, korporacije. O tome postoje brojni tekstovi na internetu za sve one koji nisu poslovno vezani za to i mogu vrlo lako to naučiti. Jedan od linkova:  http://organvlasti.com/zena-danas/posao/razlike-izmedju-marketinga-i-pr-a/

Ne volim da budem opširna pa ću tu razliku prikazati slikama, sa svojim komentarima i tumačenjem, koje vrlo jasno i duhovito prikazuju tu razliku, preuzetih sa linka: http://www.klix.ba/biznis/razlika-izmedju-marketinga-pr-a-oglasavanja-i-brendinga/070528142#2

Slika 1

Prednost : Samouveren neki tip!

Mana: Navalentan, sumnjiv neki tip!

Slika 2

Prednost: Više verujemo kad čujemo od drugih ili od osoba koje smatramo objektivnim

Mana: Postotak poverenja nikad nije stoprocentan

Slika 3

Mane: Agresivno, agresivno, agresivno

Prednost: Možda kod nekog i upali?

Slika 4

Prednost: Ubedili smo ciljnu grupu

Mana: Strasna veza je na pomolu, nadam se da nije moj muž u pitanju! J

Fejsbuk bonton

Smatram važnim da se osvrnem na ovu temu upravo zbog kulture ponašanja na društvenim mrežama. Izuzetno cenim pokušaje svih nas da u teškim vremenima razvijamo svoje zanate, blogove, biznise i da nam FB prijatelji i grupe u tome pomognu. Međutim, to zahteva odnos međusobnog poštovanja kao i u svakom poslu, kao u svakom prijateljstvu. POŠTOVANJE je načelo. Imamo svoje stranice i stranice za reklamiranje i to je u redu, puštamo svoje sličice s merom, ne 1000 puta dnevno, i to je sve ok. 

Ali ne možemo bombardovati  direktnim reklamama grupe koje nisu predviđene za reklamiranje jer time ne poštujemo interesovanja i osećanja zajednice okupljene oko nje.

Mislimo samo na sebe i ne tiču nas se drugi. Gušimo, zatrpavamo sobom i svojim proizvodom bliske ljude kojima smo bili do juče jako dragi. Počinju da nas izbegavaju. Zašto? Prekršili smo Fejsbuk bonton!

PR je teži posao od oglašavanja

Zašto je PR teži posao od oglašavanja? Zato što zahteva ogromna ulaganja u komunikaciju, u kvalitetne odnose sa FB prijateljima, u izgradnju sopstvenog imidža koje se uvek najviše bazira na POVERENJU! Čak iako niste PR stručnjak, kada već ulažete energiju da bez novca proširite posao na društvenim mrežama, e tek tu vam je potrebno zasukati rukave!

Najlakše je pustiti reklamu.

Nasuprot tome - postati prijatelj sa svojim korisnicima, redovno održavati komunikaciju sa njima, interesovati se za njihove potrebe, njihovo stvaralaštvo, oduzima mnogo vremena i ULAGANJE SEBE I U DRUGE! 

Ali vredi! Sve to može pokazati da radite na sebi kao i na svom imidžu OSOBE KOJOJ SE VERUJE, a samim tim će i vaš proizvod postati vredniji. Morate ceniti svoje korisnike da bi trajali i da bi na duže staze vaš brend pravio uspon. Internet ima izoštreno oko javnosti, brzo “provali”  nametljive, agresivne, nezainteresovane za bilo šta sem za “lovu” i slično. Nemojte nasesti na taj štos da je net ogroman. Ma i to je “selo malo”. Kontraefekti su sve češći a mnogi ljudi su se požalili da su morali da “otkače” neke svoje prijatelje ili su se opet ovi na njih ljutili jer ne kupuju njihovu robu ili ih ne reklamiraju dovoljno. Nema zaista potrebe da se tako nešto dešava.

Granica koja se ne sme preći

Jednostavno, ko ne želi da se nađe u grupi  otkačenih “smarača” prijatelja, šta da kažem nego da ulože još, još, još, mnogo više energije. Ništa ne sme ugroziti našu reputaciju ali ni mir naših korisnika ili FB prijatelja koji su nam dali poverenje. Granica koja se ne sme preći je kao i uvek, omiljena fraza “granica dobrog ukusa”. Srećno nam u network gužvi! Ovo je samo jedna od sirena u sred network raskrsnice koju sam pritisla kad je došlo do zakrčenja na kružnom toku! Oprostite mi na tome.

6 argumenata za tvrdnju da sadašnji mladi žive bolje od svojih roditelja

Dok smo pre nekoliko dana ispijale kafu, prvu ove godine u hladu jasmina koji samo što nije procvetao u mom dvorištu,  moja koleginica malo starija od mene se podsetila svojih studentskih dana u Beogradu. I svega onog lepog što pamti iz tog perioda, inače nimalo lakog i lagodnog.

- Nismo tada imali para za iznajmljivanje stanova. Roditelji su taman mogli da namaknu pare za iznajmljivanje sobe, što je uključivalo kupanje jednom nedeljno i ništa, ali baš ništa više. Lična higijena? Pa naravno, hladnom vodom. Jesmo, mnoge, kasnije imale problema zbog toga, ali se podrazumevalo da je tako. Laknulo mi je kada sam poslednje godine studiranja prešla u studentski dom, iako nas je bilo pet u sobi i ako smo imale zajedničko kupatilo za ceo sprat. Bar nisam morala da idem u javno kupatilo, što sam povremeno činila dok sam stanovala kod "gazdarice". Ne pamtim da sam se ikada požalila na bilo šta, da mi je nešto toliko drastično smetalo da bih kukala i smatrala se nesrećnom. Naprotiv, bila sam jako srećna. Kad, na primer, dobijem novac za hranu, odvojim za po jednu pogačicu dnevno i to mi bude dovoljno, a za ostatak kupim italijanske cipele. Nije nam padalo na pamet da se žalimo zbog toga što smo pozorišne predstave gledali stojeći, sa galerije, već smo bili zahvalni na mogućnosti da tako, uz indeks, idemo besplatno u pozorište. Bioskopi, pozorišta, muzeji, galerije... obogaćivali su naše živote i presrećna sam  i zahvalna zbog svakog studentskog dana provedenog u Beogradu.

ŠTEDELO SE DA SE STIČE, A NE DA SE RAZBACUJE

Vrlo često smo skloni tome da preterujemo s veličanjem perioda koje se označava kao Titovo vreme. Mnogi pominju kako je s tadašnjim platama moglo em lepo da se živi, em da se grade vikendice (stanovi su ionako dobijani za džabe), em da se ide na letovanje, i to najčešnje 21 dan (nekadašnji normativ, ne znam od koga smišljen), da se  nameštaj menja bar svake pete godine, da se kupuju kola, pa makar to bio i fića...

Neka kaže ko šta hoće, ali tvrdim da đaci i studenti pa i nezaposleni danas, u vreme ovolike krize, besparice i, što je najcrnje, besperspektivnosti, žive daleko bolje od onih đaka, studenata i (retkih doduše) nezaposlenih  iz sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka. I odmah prilažem argumente za ovu tvrdnju:

- Ne znam nikoga ko je tokom studija iznajmljivao stan. Ako nisu koristili dom, opcija je bila- soba, ponekad i sa cimerom. Velika većina studenata danas odbija i da pomisli o iznajmljivanju sobe. Podrazumeva se stan, makar deljen sa cimerima. Pri tome valja imati u vidu i činjenicu da je nekada studiranje zaista bilo besplatno, a danas to nije ni ono koje se tako naziva, dok ogromnom broju studenata roditelji plaćaju i preskupe školarine. Što zbog nemogućnosti upisa kao redovnih studenata, što zbog izbora lakše opcije dolaženja do fakultetske diplome upisivanjem privatnih fakulteta.

- Izuzimajući neku oficirsku i direktorsku decu, u to vreme su se svi oblačili izuzetno skromno, čak preskromno ako tadašnju garderobu poredimo s onim čime danas sebe kite mlade generacije. Što je neuspešniji đak i student, više je potpisanih delova garderobe na njemu, zar ne? Čak i oni iz najsiromašnijih porodica, kao po nekakvom pravilu, moraju da imaju bar nekoliko pari markiranih patika, torbi, majica ili jakni. "Ja mogu i da trpim, ali detetu moram da kupim, neću da dozvolim da se izdvaja od društva", često čujemo od ljudi koji jedva krpe kraj s krajem.

- Studentski život  u periodu o kojem govorim, osim redovnih odlazaka u  biblioteke i ostale kulturne institucije, povremeno bi bio obogaćen odlaskom na kafu (najčešće kada bi se gubio neki čas), u poslastičaru, eventualno u ćevabdžinicu. Sve to, s mene pa na uštap. Danas, većina mladih ljudi smatra dan izgubljenim ako bar jednom ne odu na piće s društvom. Ručak i večera u kafani za današnje mlade su kao ranijim generacijama ta kafa, kolač ili pljeskavica od pet s lukom u lepinji.

-Ekskurzije u ono vreme podrazumevale su obilazak Jugoslavije. Većina je imala tu sreću da makar kao apsolventi otputuju u inostranstvo, što je mnogima bilo prvo putovanje van granice. Retki su imali tu nesreću da apsolviraju u vreme Titove bolesti, zbog koje je inostranstvo brisano sa spiska destinacija. Danas, ako kao srednješkolac nisi bio bar dvaput preko granice, kao da nisi ni išao u školu.h

- Rođendani su se slavili uz sirupe na rastvaranje, čips, sendviče i tortu, u kućnim uslovima. Danas se ima para za iznajmljivanje igraonica za proslave rođendana od malih nogu, a kasnije se proslave rođendana sele u kafane, eventualno kafiće. Proslave punoletstva liče na manje svadbe, sa sve pevanjem, pucanjem, vatrometima i poklonima kakve mnogi iz starijih generacija nisu dobijali ni na svadbama. A ako se mama i tata ne isprse kolima, vaučerom za putovanje, zlatnim nakitom ili mobilnim telefonom poslednje generacije, rođendana kao da nije ni bilo. Umetničkog fotografa nekada niko nije ni pominjao, a ako baš nije bilo drugara koji zna da slika (besplatno), bio bi pozvan neki profesionalac.O profesionalnoj šminki i noktima nije bilo ni reči, jedino se friziranje podrazumevalo.

-Retki srećnici otišli bi u Trst ili Solun po matursku i apsolventsku haljinu i odelo. Krojačice su bile najčešća opcija. Garderoba je bila mahom svečana, elegantna, dostojanstvena i... jeftina. Današnje maturantkinje i apsolventkinje najčešće se, čast izuzecima, nimalo ne razlikuju od novokomponovanih pevaljki ispod vašarskih šatri- što kraća haljina, što dublji dekolte, što više platforme u kojima ne umeju ni da hodaju. A sve to, mora- da koooošta, inače su niko i ništa u društvu.

- U čitavim generacijama nekadašnjih studenata često nije bilo nikoga ko bi kolima dolazio na fakultet. Danas i srednješkolci kolima odlaze u školu, neretko i bez položenog vozačkoh ispita. Za mnoge studente i njihove roditelje je auto statusni simbol. Nema tog đaka i studenta koji bar povremeno ne koristi taksi usluge, što je nekada bio luksuz od kojeg su odustajali čak i jako dobro situirani.

I mogla bih ovako da nižem još dugo. Verujem da svako od vas koji nije odustao od čitanja teksta na pola, ima takođe puno stavki za dopunu ovog spiska.

BOLJE- CIVILIZACIJSKI IMPERATIV

Naravno, svakom čoveku, svakoj generaciji, svakoj naciji stalo je do toga da napreduje i da stvara sve bolje uslove života. Da ima  što bolji i društveni i lični standard. Da putuje i uživa što više, da se muči i oskudeva što manje, da se hrani i odeva što bolje...

I svako vreme ima svoje- e, kako je bilo kad smo mi bili mladi.
Pa se bunimo zbog toga što naše ne(i)manje porede sa svojim, što naše nemogućnosti pokušavaju da ublaže svojim nekadašnjim, još većim, što naše uskraćenosti nastoje da marginalizuju podsećanjem na sopstveno nema, ne može se, mora da se i otrpi i oskudi...

Ovaj tekst nije napisan s ciljem da opravda sadašnje "nema" koje, nažalost, preti da postane  odrednica i niza sledećih generacija. Niti da ih ubedi u to da im je mnogo dobro. Cilj mi je samo da onima koji odrastaju u relativnom blagostanju  i zaštićenosti, zahvaljujući trpljenju i odricanju svojih roditelja,  ukažem na to kako su živeli oni od kojih očekuju da im obezbede i stan i hranu i školarinu i povrh toga, još i to piće svaki dan u kafiću, provode po kafanama i splavovima, šminku, šminkerke, manikire, pedikire, solarijume, teretane, dodatne časove već u srednjoj školi, dodatne časove pred maturu, prijemni ispit za fakultet, za ispit, neretko i izradu maturskih, seminarskih i diplomskih radova, preskupe ekskurzije, letovanja i zimovanja, kompjutere i mobilne telefone, markiranu garderobu, kola ili taksi...

Kako rekoh, idu još teža vremena, na šta ne propušta da nas upozori skoro svaki iole ozbiljan ekonomista. Oni koji su navikli da ih mame i tate, bake i deke i ostala darežljiva rodbina štite od spoznaje svakodnevice čiji je ponor sve dublji, trebalo bi da se zamisle nad tim.

Šta je elektronska knjiga- Nenad Ristić, grafički dizajner

Devedesetih godina prošlog veka spremao sam se za šoping turu u Nemačku. Ante Marković je Jugoslaviji napravio konvertabilni dinar. Nepregledna kolona autobusa  koji su puni televizora, video rikordera... Ja sam imao samo jedan cilj- da kupim crno-beli monitor od 14 inča, kako bih ostvario san koji me je godinu dana mučio. I da na kompjuteru radim prelom knjige, da sređujem tekst, radim dizajn. Svi kojima sam pričao taj san su me ubeđivali da to nikada neće uspeti, da je kompjuter mašina, da nema dušu. Moj otac, sa dugogodišnjim iskustvom  slovoslagača, me je ubeđivao da nema dobre knjige bez otiska olova, da stranica mora da miriše na olovo, boje, da će ljudi izgubiti smisao za estetiku... 

Svi znamo šta se posle toga desilo- zanat slovoslagača je nestao, a kompjuterski prelom i priprema za štampu su postali standard.

Otkrijte čarobni svet pletenja papirnim rolnicama- Dragana Radisavljević

Znate li od čega je napravljeno ovo

Oni, kojima "niko neće da pomogne"

Moja prijateljica ima u familiji brata koji čitavog života samo kuka kako je njemu teško i kako njemu "niko neće da pomogne". I tako, čovek davno zagazio u sedmu deceniju, u međuvremenu postao i deda, jedino što zna da radi u životu jeste da se jada, žali i blagorodi- "meni niko neće da pomogne".

A pomagali su, nije da nisu.

Što otac i maćeha zajedno- sagradili mu veliku kuću, prilikom deobe gledali da njemu pripadne bolje i više, što otac dodatno,  krišom od  žene ( majka dotičnog je prerano umrla), što šira i bliža i očeva i majčina familija ("eto, ostao  siroče, kome će ako ne njemu"), što brat po ocu i njegova žena ("daj da se odreknemo imanja, šta će nama, on je siroče"), što ženina familija...

Koktel "Negoslava" u Kafeteriji "Teča"- ili ono, kad uspeš u životu :)

Ne znam da li je neko brojao kafiće, kafeterije, kafanice, picerije, pekare i ostale ugostiteljske objekte u "mom" beogradskom Naselju "Stepa", ali znam da ih ima mnogo. Ne znam, jedino, da li nad njima prednjače apoteke, ali bi to već bila žalosna priča, pa skrećem s te teme na malo vedriju stranu naše stvarnosti.

Elem, pošto mi ispijanje kafe u kafiću tri sprata ispod stana liči na kafenisanje u sopstvenom dvorištu, najbliža opcija kafića u kojem se osećaš kao da si izašao iz kuće jeste- susedna zgrada. A u "njenom"  kafiću (dobro de, nema baš svaka zgrada u "Stepi" kafe), uz sve ostale sadržaje, nude i koktele od voća i povrća- da se smrrrrrrrrzneš... čak i kada ne sadrže led.

Etno šop Stari zanati Srbije- suveniri za pojesti i obući

Na uglu Južnog bulevara i Maksima Gorkog u Beogradu nalazi se jedna radnja u kojoj kao da je vreme stalo negde na početku prošlog veka. U njoj se prodaju liciderska srca sa sve ogledalcima, luše, šarene lizalice i svilene bombone, elementi narodnih nošnji sa sve obućom koja ih prati, odevni predmeti modernog dizajna od ručno tkanog materijala, ramovi za ogledala ručno duborezani...

Recept- najbrža i najbolja reform torta od jedne korice

Ne pamtim kada sam objavila recept na blogu, uvek nešto drugo dobije primat, pa evo izlazim u susret dragim osobama koje su stekle poverenje u ono nekoliko recepata objavljenih na blogu i već dugo očekuju novi

-Hej, a što ti meni nisi rekla da se fil za onu tvoju reform tortu  kuva dugo, pa smo morali kašičicom da ga sakupljamo po tacnama- pitala me jedne večeri pošto je ispratila goste, nažalost  i dalje samo net prijateljica Svetlana, Somborka u Španiji, koju sam preko tog neta ubedila da se ipak oproba u samostalnom mešenju  rođendanske torte za šta je sebe smatrala antitalentom- Svejedno, recept je već otputovao za Barcelonu, gosti su bili oduševljeni.

Pola života pravila sam kraljicu torti, kako nazivaju reformušu, po onom receptu koji nalaže četiri korice od po četiri belanca sa po sto grama oraha itd- znate i sami, teži je onaj deo vezan za pranje posuđa, nego bilo šta drugo. Doduše, jedna moja koleginica je fil za sve korice mutila odjednom, pa posle pekla četiri korice, ali se ja tim eksperimentom nikada nisam bavila. 

Onda sam jednom prilikom, prelistavajući  svesku s receptima- jednu od mnogih, primetila receptić koji se gotovo nije ni uočavao među onolikim tekstovima za kojekakve đakonije. Reform torta od 10 jaja i od samo jedne korice. Dušu dalo za prilike kad vam je potrebna manja torta, bilo stoga što za rođendane i ostale prilike pravite najmanje dve (što sam i sama do skora radila), bilo zato što pored tolikih đakonija veća torta nije ni potrebna.
A i ako vam ustreba veća, samo duplirajte količine i ispecite dve kore od po 10 belanaca.

Elem, BRZA, NAJBOLJA REFORM TORTA SAMO OD JEDNE KORICE

Potrebno je
za koricu- 10 belanaca, po 300 gr šećera i mlevenih oraha i dve kašike brašna
za fil       - 10 žumanaca, 10 kašika šećera, dva rebra čokolade za kuvanje, jedan puter

E sad, ja ceo fil potrošim za dve korice, a čitavu tortu prelijem glazurom od čokolade za kuvanje istopljenom sa kockicom putera, ali to je po receptu nepotrebno, jer je dovoljno fila i za preko. A i torta lepše izgleda ako je fil tanji, pa vi sad vidite.

KORA

Umutiti mikserom 10 belanaca (jaja su prethodno odležala pristojno vreme da postignu sobnu temperaturu) sa 300 grama šećera pa dodati 300 gr mlevenih oraha i dve kašike brašna i to umešati ručno. Sipati smesu u pleh, najveći koji imate, prethodno obložen pek papirom.

Peći oko 25 minuta na 180 stepeni. Korica nije od onih koje se dugo i lagano suše, to hoću da kažem, nego se klasično peče. I dužina pečenja zavisi od veličine pleha, odnosno debljine kore.

Pečenu koru prebaciti na suvu krpu, skinuti pek papir i kada se ohladi preseći je uzduž tako da se dobiju tri korice.

FIL

Na pari kuvati, muteći žicom,10 žumanaca sa 10 kašika šećera. Fil koji se kuva na pari mora da bude gust, odnosno ne sme da naglo pada sa žice kada se ona podigne. Kada je dovoljno ukuvan, dodati dva rebra čokolade za kuvanje- ja dodam i više, ništa ne smeta.

Po receptu u ohlađen krem doda se jedan puter koji je stajao na sobnoj temperaturi i dobro se umuti, da bude vazdušasti fil. Ja sam to tek sada probala- uspelo mi je.  Inače sam ranije puter najpre mutila, pa ga sjedinjavala s kremom.

Dakle, ako želite tanju tortu, poređajte korice jednu do druge u stavljajte po kašiku fila na svaku, sve dok se čitav  ne utroši. Tako ćete dobiti jednako nafilovane korice.

Složiti korice jednu preko druge, ako ste ostavili malo fila namažite ga sa strane torte i po želji odozgo se može  posuti malo mlevenih oraha.

E sad, izvinite što ja uz ove moje recepte nemam neke perfektne fotografije, ali za ilustraciju je, smatram, dovoljna i ovakva

    
Javila se i gorepomenuta Svetlana, živu me izbruka, ali ajd 

Do Malage, draga moja... Barcelona je 1000 km daleko od Malage! Tako si me za**bila i za recept.   Šta tebe  briga da li je hiljadarka tamo ili vamo! Na slamčicu su jeli tortu i svi bili zadovoljni, a ja kao domaćica jedva čekala da te ščepam.   Kad pišeš recept mora da imaš ciljnu grupu u vidu. Ako sam ti ja ciljna grupa, onda pišeš... razdvojiti žumanca od belanaca.

 VOLIM TE BAS!!!!! I HVALA TI ZA SVAKI OSMEH I SMEH   

Sramota me da dodajem za ciljnu grupu, jer nesto ne verujem da grupa broji više od jednog člana, tj tvoje ti mene. Ali ako si se već ohrabrila da neviđenoj, nedodirnutoj, savremenim rečnikom rečeno net drugarici daješ recept.. moraš biti spremna za davanje recepta. Samo da znaš da gosti jesu tražili slamčice za tortu, obzirom da sam im istu servirala sipaćom kašikom i uz tanjiriće dala i viljuškice... Šarmirala sam ih skroz, hehe.  

Dakle, zahvaljujući tvojoj umešnosti i mojoj neumešnosti, eto neka se slatko, slađe od posrkane torte, nasmeju dobri ljudi .

Виолета Јовић- Шашава вила, поезија за децу

ВЕЧНОГ ДЕТИЊСТВА 

ВЕСЕЛЕ ВИЛЕ

Веселе, тужне, лепе и ружне...

Какве год биле - виле су виле.

О њима су нам читале маме,

а затим су долетеле саме.

Чаролијом смо остали деца.

Ми смо у плаво бојили зеца,

(ја имам причу скроз наопачку:

у жуто сам обојила мачку

што баба није могла да схвати,

ал’ мачку нисмо могли опрати!)

У шибице смо ловили свице,

низали звезде на трепавице

И барем трипут пали са дуда!

Ми верујемо у више чуда!

Све што смо хтели ми смо

видели.

Што нисмо, ми смо то

замислили...

Шта нам све може на памет

пасти

у једну песму не може стати!

Имамо чудну, шарену башту

у којој бујну гајимо машту.

Чаробним прахом су је залиле

вечног детињства веселе виле.

Blog, blogovanje, blogeri- blogersko gostovanje kod Majske

Dugo sam odugovlačila pisanje  posta za seriju  tekstova na temu blog-ovanje na blogu Merime Simovljević-Aranitović . Da me sada pitate zašto, ne bih znala precizno da vam objasnim- valjda mnogo bolje o tome umem da pričam nego da pišem (što je izuzetak, imajući u vidu činjenicu da mi bolje ide pisana nego izgovorena reč :) )

Stana Šehalić- Biblija na kesici za supu

Nedavno je objavljena knjiga Stane Šehalić Biblija na kesici za supu,  kao "svaštarijum jednog urednika". 

-Zabeleške Stane Šehalić su pre svega moralan i herojski čin jednog kulturnog pregaoca i pravog (ne instant) intelektualca (vrsta u izumiranju). Njena borba perom, mudrošću i skalpelom-humorom protiv kiča, prostote, gluposti, popularizacije osrednjosti.., možda jeste donkihotovska, ali njeno NE! ima terapijsku vrednost. Mada često bolno pesimistična, zapažanja Stane Šehalić ipak pružaju utehu i bude nadu (I samom autoru kao i nama "nekolicini" preostalih istomišljenika) da nismo sami i da ne treba bez borbe da pokleknemo pred najezdom novih liberalno-kapitalističkih "vrednosti", zaglupljujućih novotarija i beskrajnih igara i zabave za široke narodne mase.
(Dušan Patić)

Stana Šehalić  (da, Ona Stana :)) je urednik u Izdavačkoj kući "Stylos Art" (da, Onoj kući :)) , a Biblija na kesici za supu je skup njenih zanimljivih tekstova nastalih na osnovu razmišljanja i zapažanja jednog intelektualca i urednika, ali pre svega osobe od duha i duše, o onim važnim životnim stvarima iz kulturološkog domena naših života i naše stvarnosti, nad kojima se i sami često zamislimo i mnogo toga zapitamo.

-Ukradeni životni momenti uvek imaju prizvuk večnih istina. Zato što su život, naravno. "Biblija na kesici za supu" krade mnoge momente naše svakodnevnice i pakuje ih u koncentrovane supene kocke za rastvaranje i začinjavanje ćitanjem.
(Lazar Džamić)

Zahvaljujući ljubaznosti moje prijateljice i "moje" urednice Stane Šehalić, na blogu danas donosim odlomak iz "Biblije na kesici za supu".