Devojka na crkvenim skelama- Aleksandra Jerotijević, ikonopisac

Kad vidim neke ljude koji stvaraju, poželim da svima ukažem na njih i njihovo delo- s jedne strane, da kažem ponešto o njima, da ih ovim putem upoznaju i oni koji ih ne znaju, možda i oni koji ih znaju ali nedovoljno, a ujedno i da im odam neku vrstu blogerskog priznanja za ono što rade.

Aleksandru Jerotijević zapazila sam na Fejsbuku. Dopala mi se njena energija, čitana kroz njene reči, ikone i statuse na Fejsbuku, ali je valjda moralo da prođe malo više vremena od našeg prvog kontakta do ovog teksta na blogu, koji je u stvari više fotoreportaža nego tekst o njoj.

Kako se oduprti prostakluku i zlobi na Fejsbuku

- A kako smo mi postali prijatelji- pitam sinoć Fb prijatelja koji je lajkovao nešto na mom profilu.
- Bavimo se sličnim poslom, i ja imam sajt, Vi pišete... - odgovara mi čovek- Ako je greška, brišite ili da brišem, to je bar lako.
-Ne, taman posla. Samo sam se pitala jer, vidim, nismo prozborili ni reč.
- U redu, pozdravljam Vas.
- I ja Vas, izvinite na smetnji.
- Ma nije smetnja, nego mi muka i od drugih i od sebe, na ovom Fejsbuku. Pa ponekad delujem narogušeno, hehe. A ne može čovek da ima sajt, a da nema Fb profil, ne biva.
- E da, i mene su naterali, i na blog i na Fb, ali tek kada sam pokrenula blog shvatila sam koliko mi sam Fb znači baš zbog blogova.
- Jeste, ako neko može da drži Fb u tom svojstvu reklame za nešto i informisanja za drugo, dobro je... Ali, mnogo nerazumevanja, teških reči... Uh!

Obećah čoveku da ću, umesto da mu objašnjavam kako ja rešavam te probleme, napisati tekst na ovu temu. Kako izbegavam zamku teških reči na Fb, kako se klonim negativnih, prostih, zlih... ljudi, reči, tema. I kako me je tome sam net, sam Fb i sam kompjuter, zapravo, naučio.

Čovek, između voleti sebe i voleti drage i sve druge

Burna i raznovrsnim lepim događajima bogata nedelja koja izmiče zapaprena je jučerašnjom sahranom devojke koja je umrla na dan kada je trebalo da se javi na posao, po odluci lekarske komisije čiji su je članovi osposobili proglasili sposobnom za rad. I to posle duge i jako,jako teške bolesti i uprkos svim onim nalazima, uputima, predlozima i mišljenjima njenih lekara, koji su preporučivali da bude penzionisana jer mora da se štedi  ako želi da poživi.

I ranije je bilo problema sa odlukama lekarske komisije ali se, kaže slomljena majka preminule devojke za čiju smrt njih okrivljuje, ona bunila- suprostavljala se lekarima, objašnjavala im, svađala se sa njima. Borila se!

Posle zadnje lekarske odluke nije rekla ni jednu jedinu reč. Samo je ćutala.

Promocija priča iz Zaplanja u Gadžinom Hanu, njegovom središtu

Najteže je biti pop u rođenom selu, kaže narodna mudrost, koju sam na sopstvenoj koži osetila sinoć na promociji "Jošte čekam taj reč da mi rekne" u Gadžinom Hanu. Kažu da se nije primetila sva moja strepnja od prijema mojih zaplanjskih priča među zemljacima, ali ja znam da su oni nemiri u meni, ma koliko ih svrstavala u pozitivnu i stvaralačku tremu, ipak bili pojačani i emocijama kakvih nema u nekim drugim sredinama. Ipak je odgovornost najveća pred sopstvenim ljudima.

Zašto se nezadovoljni loše situirani građani bune na pominjanje napuštenih roditeljskih imanja na selu

Upravo sam čula zvanični podatak da se u Srbiji   ne obrađuje 800.000 hektara obradive površine! I da svaki poljoprivrednik koji ima do dve krave dobija po 25.000 dinara stimulacije. I 12.000 po hektaru obradive površine. I nisam uspela da popamtim sve one stimulacije, subvencije i dotacije koje registrovano poljoprivredno domaćinstvo dobija po litru proizvedenog mleka, po grlu svinja i ostale stoke (znam da po ovci dobijaju 7.000 dinara), po količini meda i... svih poljoprivrednih proizvoda redom.

Stariji pamte- nekada je seljak, da bi platio porez, isterivao kravu iz štale. Danas je porez  u vrednosti jedne kofe mleka! Bar za  poljoprivrednike u našim zaostalim krajevima.

Ovih dana sam kroz neke tekstove provlačila i priču o ljudima koji dobro žive na svojim seoskim imanjima, pošto su se posvetili- radu. Toliko, da su puni hvale za svoje selo i svoj posao i puni nade i ideja za budućnost. Namerno podvlačim ovo, zahvaljujući radu.

Semačke razglednice- lepota na dlanu

Na 45. km od Niša,  kada se kod benzinske pumpe u Ličju (Barje) skrene levo od centralne zaplanjske saobraćajnice, nalazi se  selo Semče.

Opet afirmišem one koji rade, jer mi je dosta da slušam kuknjavu bez pokrića

Juče smo Milan Todorović, vlasnik SEOexperta i ja prokrstarili gotovo pola Zaplanja, sakupljajući materijal za tekstove i fotoreportaže čiji je cilj afirmacija ovog prelepog i jako zaostalog kraja zemlje.Prva fotoreportaža, na temu čuvenih zaplanjskih vodenica starih oko 300 godina, naišla je već tokom prvih časova od objavljivanja na skoro nepodeljeno divljenje čitalaca. I to ne samo Zaplanjaca, ovdašnjih i onih koji su rasuti po čitavom svetu, već i onih koji su za Zaplanje samo čuli ili nisu čak ni to.

Optimista u govnu vidi ponija koji je nekud otišao, a pesimista samo govno

Otac ostavlja božićne poklone ispod jelke za svoje sinove, pesimistu i optimistu.
Pesimisti je kupio električni voz, a optimisti konjsko govno.
Sutradan, pesimista otvara poklon i nezadovoljan, počne da kuka:
• Jao, pa ovaj voz je električni, šta ću kad nestane struje?
• Ali sine, voz radi i na baterije! – teši ga otac.
• A šta ću kad se baterije potroše a ja se baš zaigrao?
• Pa kupićemo druge baterije!
• A šta ako bude nedelja i ne rade prodavnice ili ako ne budemo imali para?
• Snaći ćemo se! – otac će njemu.
• A i šine će se kad tad iskriviti…
Otac okreće glavu i pita sina optimistu:
• Je li, a šta si ti dobio?
• Ja sam dobio ponija, ali je negde otišao…