Miroslav Jović, intervju - Ima puno prilika da se život usmeri na jednu ili drugu stranu

Miroslav- Miša Jović, direktor Studentskog kulturnog centra u Nišu,  mnogo je i mnogima je poznatiji kao vođa čuvenog niškog ansambla "Groš". Suprug Violete Jović, koju ste mogli da upoznate i iz ovog intervjua i otac Ljubice i Đorđa. Sve troje naziva svojim draguljima.

 Intervju sa njim je, bar meni, mala hronologija života ovdašnjeg u "onoj" i ovoj zemlji. Priča o odrastanju i pravim vrednostima, o izgrađivanju sebe i života kakav želiš, planiraš i na kojem radiš. O ostvarivanju sebe i sopstvenih kapaciteta, poštujući i one sa kojima bitišeš. Da bi jednoga dana mogao da kažeš- vredelo je.

Biljana Stanojević, intervju- Da ne pišem, ne bi mi bilo ovako lepo

Zalud pokušavam da se setim kako, kad i gde sam upoznala Biljanu Stanojević. Valjda nas onaj Gospodin Slučaj koji u stvarnosti ne postoji, spojio, što zbog prezimena koje delimo, što zbog zaljubljenosti u pisanu reč koja nam je zajednička, što zbog grada u kojem obe živimo... ko bi ga znao. Tek, Bilja je trebalo da se nađe davno na ovim stranicama, ali ipak nije i opet- valjda je trebalo da se to desi onda kada se i dešava. Sada.

Ima 48 godina, majka je dvoje divne dece, u braku punih 25 godina. Radi u

Muzičkom centru Niš, zvanično je sekretarica, ali "sam i pravnik i knjigovođa i potrčko"- kaže- "I najlepše od svega je što mi je šef Gale Kerber, jedan od najdivnijih ljudi koje znam.  Volim svoju porodicu, svoje prijatelje. Volim da pišem, čitam, vozim bicikl, plivam. Obožavam muziku, al ii tišinu. Ne volim zimu. Ne volim licemere. Lažove. Sitne duše."

10 najčešćih predrasuda o slepim ljudima

 

Današnjim tekstom završavam ovu seriju kojom ukazujemo na potrebe, probleme, okolnosti u kojima žive slepe osobe, uz savete kako im na najcelishodniji način pomoći.

Imajući u vidu širinu problematike koja bi se mogla nazvati- šta društvo i pojedinci mogu učiniti da olakšaju svakodnevicu slepim osobama,  na ovu temu ću još pisati. Uvek kada moji prijatelji, ljudi koji imaju probleme sa vidom, ocene da je to potrebno i da bi im značilo.

Opet, zapravo, objavljujem izvode iz jednog teksta, koji će videćima pomoći da unaprede svoj odnos prema slepima, razjašnjavanjem najvećih predrasuda vezanih za slepe osobe. Integralni tekst možete pročitati ovde.

Ovu listu je sačinio  David W. Wannop, muzički teoretičar, promoter mladih talenata, agent za rezervacije i organizator koncerata u Filadelfiji.

Kako da videći pomogne slepom, a da to bude prijatno i jednom i drugom

U prethodna dva teksta, zahavaljujući ljubaznosti gospodina Gradimira Kragića, saznali smo puno o problemima slepih, o njihovim potrebama i o tome šta bi trebalo činiti da im bude lakše, u svakodnevnom životu.  Raduju me pozitivne reakcije čitalaca, najpre sa aspekta informisanja o tome kako na najcelishodniji način pomoći slepima, posebno nepoznatima sa kojima je komunikacija i inače složenija nego sa ljudima koje znamo.

Ovaj, treći nastavak, ima za cilj upravo neku vrstu obuke videćih koji žele da pomognu slepom licu- na ulici, u radnji, u redu ispred šaltera, na pešačkom prelazu...  Tekst koji sledi iskopirala odavde,  svesna  toga da je i sam autor (i prevodioci i svi ostali) imao za cilj ono što i ja.

Gradimir Kragić, intervju- Posle Brajevog pisma, IT najznačajnije za slepe

"Kako slepe osobe vide svet oko sebe" je priča   Gradimira Kragića, telefoniste iz Banje Vrućice, koji je bez vida ostao u 15. godini. Objavila sam ga kao isečak iz intervjua, shvativši da je dovoljno kompletan tekst za bliže upoznavanje sa problemima i životnim stavom osobe koja ne vidi, čak i da nema današnjeg nastavka u vidu intervjua. I  reakcije čitalaca već prvog dana uverile su me da je ova tema izuzetno zanimljiva i jako značajna- i sa aspekta potrebe celishodnijeg rešavanja problema ljudi koji ne vide, dakle s društvenog stanovišta,  ali i kada je u pitanju odnos svakoga od nas, pojedinačno, prema ljudima s belim štapom koje srećemo, ne znajući najčešće kako da se ponašamo.

Kako slepe osobe vide svet oko sebe- Gradimir Kragić

- Zašto ne pišete malo o slepima, o njihovim naporima da se usklope u sve sfere života i o tome kako im zajednica i kako svaki pojedinac mogu pomoći, olakšati im svakodnevne probleme, čak i bez mnogo napora- pitao me skoro  jedan čitalac ovog bloga.
Zahvaljujući njemu nastao je ovaj tekst i intervju koji sutra sledi, priča o čoveku koji...
... će vam sve reći sam.
Zadiviće vas, verujem, kao i mene.

Ne nosite zlato na ulici, sačuvajte glave

Ovako je prošla gospođa kojoj su prekjuče lopovi  (u stvari ne znam kako je sada dozvoljeno da se nazivaju i kako smem da nazovem te koji presreću žene i trgaju im  lančiće s vratova) otkinuli lančić s vrata.

SPREMAM PO KUĆAMA I DOBRO MI JE, AL SAM IM ZAVELA RED

Koja nervoza u ovom narodu danas, ko da nismo već dovoljno nervozni, svi, manje ili više. Nema šipke, ja nemam za šta da se držim, pa stojim, gledam kuda ću i tek kada je počela da viče na Vas ja sam shvatila da još ljudi ulazi u autobus. Izvin'te, popiste grdnju zbog mene.

I još nije velika gužva kakva ume da bude u ovoj pedesetici,  raspust, narod po odmorima, šta li će tek biti kad dođe septembar... ne smem ni da mislim.

Prvo mi je grad obasuo dvorište, a onda je došla kornjača

Ove godine nisam morala, kao lane, da se zaustavljam  na putu kako bih propustila i fotografisala kornjaču koja je nastojala da prođe ispred mog auta. Jedna mlada gospođica po imenu željka- kako se još zovu kornjače u mom kraju, došetala mi je pravo u dvorište.

No, najslađe ostavljam za kraj- u psihologiji se to zove sistem odloženog zadovoljstva, pa ću vas najpre obavestiti o razlozima mog izbivanja iz virtuelnog sveta i... o tome šta je posle bilo.