Šminka treba da koriguje nedostatke, ne da ih ističe

•      Dama sa kojom sam malo pričala na temu šminke, šminkanja, lepog izgleda i mladosti, zove se Jelena Đukić i vodi jedan blog, slobodno se može reći reći zanimljiv svakoj ženi – mladoj i staroj, lepoj i malo manje lepoj, zaposlenoj i nezaposlenoj, manje ili više obrazovanoj, manje ili više vičnoj (samo)ulepšavanju.  Fiziko-hemičar je, freelancer (menadžer jedne freelance grupe naših umetnika koji se bave dizajnom, ilustracijama, animacijama i 3d modelingom), zaljubljenik u klasičnu književnost, putovanja, fotografiju i lepe bočice.  I  ono što je meni najvažnije- razume se u kozmetiku i šminku, ali baš se razume, što je meni oduvek bio nedostatak. Pa sam iskoristila ovu priliku da malo proširim svoje znanje i svoje vidike na ovom planu, kao i znanje i vidike onih koji dele moju neobrazovanost zvanu poznavanje industrije negovanja i ulepšavanja.

Kletva

     Je l' veruješ ti u kletve? Ono, neko te ukune i onda ti sve po kući krene loše, nema napretka nego sve nazadlak, neko ti se razboli ne daj bože ili se ti sama razboliš, dete počne da loše uči, svekrva da te mrzi, a muž da se švaleriše, kocka il opija? Ponešto od toga ili sve odjednom, daleko bilo!

      E vidiš, da ti ja nešto kažem - ja verujem. Eto ti ta, ta pored tvoje kuće, da ti pravo kažem, ja se od nikoga ne plašim, jedino od Boga, pa od nje. Gospod si ima neke svoje puteve i amanete, on to ne radi, ali se i kod njega, kažu, promenilo to, vezano za rok kad će da te načepi, ako si se nešto zamerio ovom svetu, čoveku i njemu. Kazaću ti, al od mene da se ne čuje- vidi mi na pragu, sve nešto ulepljeno i neki zeleni crvi gmižu naokolo, ja očistim, ona baci opet. Muke moje.

Revolucionarni recept za suvu lenju pitu jedne Biljane koja nije lenja ič i još neke đakonije

     Mnogo čovek treba da vodi računa kad nešto kaže, jer skoro sve što kaže može da dobije sasvim drugačiju konotaciju od željene. Pa da ispadne  grbav, kako se kaže u mom kraju kad je neko kabat, odnosno kriv.

     Negde tokom ćaskanja na temu jedne fantastične baklave u izvođenju moje prijteljice Biljane Mijalković, a povodom ovog albuma na Fb, u prevelikoj želji da je pohvalim, ja izvalim i biser - ima ona još mnogo toga lepog, al je lenja da otkuca recepte. I tako Bilja postade žrtva zafrkancije u svojoj užoj familiji, koja ovo lenja prihvati zdravo za gotovo, mada se nikada nisu uverili u isto.
     Inače, za one koje zaintrigira baklava, da kažem - recept je ovde.

Opet o humanosti - besplatan prevod medicinske dokumentacije

- Draže mi je da vreme provodim u pomaganju ljudima onako kako znam, nego da ga traćim - kaže Olgica Andrić - Za ljude kojima je potrebno lečenje u inostranstvu medicinske prevode radim besplatno, ali i bez posrednika. Za ovo je potrebno i neko medicinsko znanje, a ja sam završila srednju medicinsku školu i to sa odličnim uspehom, što mi je kvalifikacija više za ove poslove.

Moja deca o Americi znaju samo kako su istrebili Indijance

     E, setih se da ti imaš one prijatelje koji stalno idu u Ameriku, pa hoću da te zamolim nešto. Možeš li da ih pitaš, kad se ide za vizu, to, u ambasadu mislim, jel idu svi članovi porodice i to, mislim, da li treba i decu da vodim.

     Ustoličio se, konačno, ovaj moj bivši, ostvario vekovni san da se dokopa Amerike, pa sad zove... oće decu da vidi. Dok je bio ovde nije ih video nikad ko čovek - čestito, nego sve kroz neku trku u jurnjavu i žurbu, a sad mu izgleda proradila nostalgija, pa bi decom da je leči.

7 najčešćih razloga za prekid prijateljstva

    Jeste li nekada prebrojavali svoje bivše prijatelje? Da li ste se zapitali zašto su bivši? Je l' vam žao zbog prekinutih prijateljstava? Osećate li krivicu zbog toga što su vam nekada dragi ljudi samo...bivši znanci, kojih se sećate sa manje ili više tuge, gorčine, jeda, razočarenje, besa, ljutnje? Da li ste ili biste pokušali da se pomirite? 

     
     Ništa lakše nije uraditi nego steći bivšeg prijatelja! Ili postati nekome bivši prijatelj.

     Dovoljno je samo  ispuniti jedan od  najčešćih uslova za prekid prijateljstava koji slede ili neki od onih nepomenutih, ređih, pa da se krug vaših prijatelja počne osipati do granice zabrinutosti.

#Neiskrenost, laž, licemerje - tri u jednom, moglo bi se reći. 

Ovo je grupa razloga, sve evidentnijih danas, o kojoj i ne bi trebalo razglabati mnogo. Postoji li u odnosu između dve osobe, to znači da  zapravo prijateljstva nije ni bilo. Da je odnos nastao na takvim osnovama unapred osuđen na debakl.

Savet - ako vam je do nekoga zaista stalo, nemojte ga nikada lagati, jer je sasvim normalno da će, ako i trpi te laži jedno vreme, doći dan kada će mu one dosaditi i kada će dići ruke od gajenja odnosa koji se zasniva na lažima. 

Da li žuta štampa crveni od sramote

    Da u  potrazi za senzacijama srpska štampa više ne bira  sredstva, a da joj pri tome gotovo ništa nije sveto, pa čak ni sam život, pa čak ni sama smrt, znamo odavno. (Čast RETKIM izuzecima). No, ono što je veliki broj srpskih listova i portal magazina juče objavio, neprovereno, nisko, gnusno i toliko podlo da se čoveku, izvinte me na upotrebi ovog izraza, pripovraća od stvarnosti u kojoj živimo i od svih tih "novina" koje objavljuju sve, samo novosti ne objavljuju, to se, jednostavno, podvodi pod kategoriju najniže prizemnosti do koje je neko uređivačko "pero" i  do koje je neka uređivačka politika mogla da padne. 

Što ne volim ove radoznale... pa još sve što rade preko veze

     Ja ti nisam od onih radoznalih ljudi, koji sve pitaju i sve vole da znaju. Ja samo slušam ono što mi se kaže i kolko oće da mi se kaže. Što neće, neće... dok neće. A ponekad i kad nešto želi da zadrži, pa ti ispriča sve nešto na pola i sve kao rekao a u stvari nije rekao, e, onda se zaboravi pa kad prođe neko vreme, on ti ispriča i ono što je želeo da sakrije i pravu istinu o onome što te je slagao i tek onda ti sve postane jasno. Ko dan i ko bistrom vodom da je oprano. Ko kad je bilo, al se činilo da nije tako bilo.

Pozajmi mu onoliko koliko možeš da oprostiš

     Danima se osećam... gorko. Ne toliko zbog sebe, koliko zbog svega ovoga oko nas. Zbog ljudi, događaja, nedogađanja. Zbog vremena, izgubiljenog i onog koje će biti izgubljeno. Zbog ćutanja, kad ne treba, zbog galame kad je suvišna, zbog saginjanja glave, zbog kameleona svih boja. Zbog onih koji nam kradu dane, budućnost, bolnice i škole, osmeh i spokojstvo, nadu... Zbog onih koji brane ubice, lopove, lažove... Zbog ove zemlje koja je toliko zatrovana zlom, tugom, čemerom, prevarom, krađom, lopovima i lopovlucima svih boja, nameštaljkama i nameštanjima, nepoštenjem, nečašću, da mi je prosto neshvatljivo kako do sada nismo potonuli  još dublje nego što jesmo.

  Gde se izgubiše pojmovi kao što su istina, poštenje, čast, pravda, pravdoljublje? Šta je sa poštovanjem dogovora i date reči? Ko nam je ukrao dobrotu? Kako je nestalo čojstvo?

Kad sam tamo, patim za ovim ovde, a kad dođem, ja se razbolim od muke i jedva čekam da se vratim

Dokle putuješ? I ja idem do Beograda, pa posle na aerodrom, vraćam se u Švedsku. Morala sam da dođem, mama mi nije bila dobro, pa žurim da stignem što pre, jedva sam dobila nedelju dana odmora, da se vratim na posao. Nema ti tamo ko ovdenak, izvoljevanja do sto i nazad, nego ima da radiš i da si redovan na poslu i da si dobar. I sve.

Plaća te on, oće i mora dobro da te plati, ali ti te pare ima da zaradiš, i za sebe i za  njega da zaradiš, pa da dobiješ svoje. Zna se, breeee, zna se red u svemu i niti ti možeš da nekoga zamajavaš, nit iko sme  zamajavat tebe. Ako imaš problem, na prva vrata na koja zakucaš te oprave, kažu ti, idi tu i tu, treba ti to i to, nema on da te šalje od vrata do vrata i da se ti vrtiš zalud i da zalud gubiš vreme. Poštuje te država ko radnika i ko čoveka, al najviše ko stranku koja ima odma da završi svoja posla i da ne dangubi i da se ne vrti u krug, ko ođe što je.

Kad prestanemo da se krećemo, mi ubrzano umiremo

Tekst koji je  napisala Zorica Đorđević, profesor fizičkog vaspitanja i instruktor pilatesa u Beogradu, pod naslovom Zašto treba vežbati - naše razmaženo telo vapi za kretanjem , bio je i još je izuzetno čitan, zbog čega se ona potrudila da napiše i ovaj nastavak. Da podsetim, reč je o njenom predavanju polaznicima škole zdravog života "Zdravi zajedno", koju na Webinaru organizuje Aleksandra Sekulić. 


    Šta je pravilna fizička aktivnost,koji su njeni benefiti i kako konačno krenuti u njeno sprovodjenje  sa ciljem da  postane sastavni i nezaobilazni deo našeg načina življenja?

Ljudi kojima je zdravlje narušeno imaju najveću svest o njemu

I za kraj serije tekstova o školi zdravog života, intervju sa mnogo puta pominjanom Aleksandrom Sekulić, koja je napisala i uvodni tekst, kao organizator i autor i voditelj i mentor same školice, a koju je nazvala "Zdravi zajedno"

Svako od nas ima mogućnost da preuzme  odgovornost  za svoje zdravlje- ova tvoja teza jeste činjenica, za normalne uslove i okolnosti. Budući da si do skora živela u Srbiji i da znaš uslove života ovde, kako na ovu tvrdnju gledaš sa socijalnog aspekta? Imam u vidu najpre veliki broj porodica koje se jedva prehranjuju. Mogu li one da se uklope u ovu tezu i na koji način?

Preuzeti odgovornost za svoje zdravlje je manje stvar uslova i okolnosti, a više stvar odluke da se učini nešto konkretno da bi se zdravlje sačuvalo, ili bilo bolje. Činjenica je da je pod takvim uslovima potrebno više truda, jer su mogućnosti ograničene. Gotovo dve decenije sam provela radeći u apoteci i imala sam priliku da za to vreme steknem prilično jasnu sliku o tome kakav odnos prema zdravlju ima veliki broj ljudi.Najveću svest o zdravlju imaju ljudi čije je zdravlje u većoj ili manjoj meri već narušeno. Oni su mnogo spremniji da shvate kako je posao lekara samo jedan deo priče, a da sami treba da urade najveći deo posla. Međutim, bilo je i onih koji će uvek pre posegnuti za tabletom, nego što će napraviti neku promenu u načinu života. Pribegavanje instant rešenjima je jedna od najvećih zamki sa kojima se danas susrećemo i sličan mehanizam se pojavljuje i kada je ishrana u pitanju. Uradimo nešto što je lakše, na uštrb onoga što je bolje. U svim okolnostima imamo mogućnost da izaberemo bolju ili lošiju opciju, samo što to zahteva trud, a u vremenu u kojem živimo toliko je toga što nam već odvlači energiju, da je ostaje malo za nešto novo što treba da uradimo. Ali, to već spada u domen prioriteta.

Da je lako – nije, i ako treba nešto da preduzmemo, to treba da bude ono što je u okvirima trenutnih mogućnosti, koliko god ti okviri bili suženi. Samo se ne treba obeshrabriti i misliti kako ne postoji ništa što može da se uradi. Makar i najmanje promene, na duže staze mogu da znače.

Danijelina potraga za lekom , na netu, i školica zdravog života kao inspiracija

Danijela Ružičić božić je jedna od polaznica Webinara "Zdravi zajedno", o kojem  objavljujem ovih nekoliko nastavaka. O tome ekoliko je njoj značilo net druženje najbolje govori činjenica da je, zbog vremenske razlike, trebalo da ustaje oko četiri-pet sati noću, jer drugačije nije bilo moguće usaglasiti naše srednjeevropsko vreme, nju i našu "učiteljicu" Aleksandru Sekulić. Evo kako je ona opisala naše druženje i šta je nju privuklo  da prati seminar koji joj je dao odgovore na mnoga pitanja.

Bio je decembar, hladan i snjezan, a u isto vrijeme velicanstven i uzbudljiv.  Na ulicama je vladala praznicna atmosfera.  Svjetlucave jelke, razdragani zvuci Bozicnih melodija i miris vruceg vina i cokolade dodatno su ucinili da mi to vece ostane u sjecanju kao prava zimska carolija. Koracala sam  ulicama malog poljskog grada, a moje misli su bile daleko...sa one strane okeana...kod majke koja je tih dana bila jako bolesna. 

Potaknuta pretpraznicnim raspolozenjem koje budi vjeru i nadu u bolje sutra, donijela sam neopozivu odluku da cu da pomognem majci da izadje iz tog vrtloga fizicke boli, lijekova i neprestanih posjeta doktorima.  Kako tacno to izvesti, nisam bila sigurna. Ali sam imala cvrstu volju i nepokolebivu nadu. Dosavsi natrag , pocela sam da pretrazujem internet.  S obzirom na to  da je na internetu pravo more informacija na bilo koju od tema koje mozemo i da zamislimo, nakon nekoliko sati intenzivnog citanja, moj optimizam je klonuo, pa sam krenula u potragu za necim sto bi me razveselilo, kako bih moje veceranje citanje zavrsila u vedrijem duhu. 

Zašto treba vežbati - naše razmaženo telo vapi za kretanjem

     Sjajno predavanje u školi zdravlja Aleksandre Sekulić održala nam je i Zorica Đorđević, profesor fizičkog vaspitanja i instruktor pilatesa iz Beograda. Opet da kažem, mnogo toga svi mi već znamo, čujemo i nešto novo, ali način na koji vam neko prenese osnove svoje struke, kako vam ukaze na potrebu vežbanja, na blagodeti pokreta za vaš organizam, pa vam se to ulije u glavu i ne prestajete da mislite o tome , pogotovo ako ste se ulenjili - e, to je onda neprocenjiv poklon. Zorica je bila ljubazna da najvažnije savete zabeleži za čitaoce mog bloga.

     Koliko smo zaista svesni da je jedino materijalno koje istinski posedujemo,u ovom materijalizovanom svetu življenja,samo i jedino naše fizičko telo?! Sva ostala materijalna dobra,za koja se iz dana u dan grčevito borimo da stvorimo i posedujemo,jesu nestalna i nesigurna...Jer,danas možemo da posedujemo,a sutra već možda ne.

    Ali naše telo...Ono je naše "prevozno sredstvo" na ovozemaljskom životnom putovanju,od našeg prvog udaha pa do poslednjeg izdaha. Da bi ono bilo u dobrom i zdravom stanju,potrebno mu je kvalitetno "održavanje". Ukoliko spoznamo da smo vlasnici svoga tela,  čija je onda odgovornost za njegovo stanje i zdravlje, osim naša?

O zdravom životu učimo dok smo živi, i zdravi i bolesni

Tokom protekla dva meseca pohađala sam  školu zdravog života nutricioniste Aleksandre Sekulić, pod nazivom Zdravi zajedno. O tome sam već malo pisala ovde, povodom čega su čitaoci tražili nastavak. Ovo je samo deo onoga što sam naučila ili shvatila da moram upamtiti i primeniti.

     Postoje disciplinovani ljudi koji o svom zdravlju brinu stalno, bez nekih većih oscilacija i izuzetaka. Postoji i druga krajnost - to su oni koji se ne osvrću ni na kakva upozorenja, ne poštuju nikakve savete i žive kao da im je organizam najprecizniji švajcarski sat sa dvovekovnom garanacijom ispravnosti. U sredini smo svi mi koji se trudimo da brinemo o svom zdravlju, nekada manje nekada više, ali se ne opterećujemo previše ovom temom. Nekada zagazimo u poroke tipa cigareta, alkohol, slatkiši,često se ulenjimo i nedovojno se krećemo, ponekad vežbamo, šetamo, plivamo... pa kad se uplašimo, nastojimo da se odreknemo poroka, da više vežbamo, manje jedemo, da više hodamo i manje sedimo ili ležimo, da duže boravimo u prirodi, a manje za kompjuterom, uz TV program ili za trpezom.

Kako smo diplomirali u web školi zdravog života "Zdravi zajedno" Aleksandre Sekulić- lekcija prva

     Tokom protekla dva meseca pohađala sam  školu zdravog života nutricioniste Aleksandre Sekulić, pod nazivom Zdravi zajedno. O tome sam već malo pisala ovde, povodom čega su čitaoci tražili nastavak - i evo, seriju tekstova na temu naše školice zdravlja započinjem Sandrinim tekstom. Čitaćemo se ovih dana još, budući da sam zamolila i ostale predavače i same učesnice ovog Webinara da napišu koju reč o našem druženju. 

     Danas, kada smo sumirale rezultate, utiske i mišljenja, posle dva meseca stvarnog druženja u vurtuelnom svetu, zaključile smo u jedan glas da moramo nastaviti komunikaciju - međusobnu, ali i zajedničku, makar jednom mesečno. A od Aleksandre smo zahtevale da svoju školicu nastavi, na zadovoljstvo svih onih kojima je potrebna živa reč stručnjaka, na putu na kojem tragaju za tajnama uistinu zdravog života.

Aleksandra ima reč.I da vam priznam - fotografije sam ozajmila s njenog Fb profila, ne pitajući je. Nadam se da će uvažiti moje objašnjenje - koliko živi u skladu sa školom zdravog života koju propagira, najbolje ćete videti iz priloženog.

Vlasotince sredinom prošlog veka - šta pričaju stare fotografije o vremenu, ljudima, modi...

 Милан Ракић " Ја сам мислио да је Власотинце село, или, ако не то, а оно каква мала јадна Касабица. Али, како сам се изненадио када сам ушао у варош, која је тако чиста, бела, уљудна и уређена, као да је 30 година под Србијом, била (ради се о опису Власотинца 1880., године). Овде нема турских зидова него су куће на улици. Куће су лепе и чисте; многе на два боја, изгледају као какве виле..." (citat iz Vikipedije)

     U vreme Božića objavila sam post (nalazi se ovde) o muškoj strani porodice mojih prijatelja i kolega Ljubinke i Božidara Popovića. Pričali smo malo o Božidarevoj Surdulici i sjaju ovog grada u ono vreme kada je nastao, o njegovim precima koji se sastavni deo istorije grada i o tragu koji su ostavili i van njegovih granica.

     A Ljubinka je iz Vlasotinca- gradića koji se pominje jedino u vreme berbe grožđa (čuveni Vinski bal) i, da me zlo ne čuje, u vreme nekih strašnih poplava koje znaju da se ovde dese. Ona potiče iz porodice Seizović, čije fotografije s početka i sredine prošlog veka će mi poslužiti da dočaram malo ne samo Vlasotince, već i Srbiju onog doba.

Ljubinkina baba Ljubica, sa drugaricamaa iz domaćićke škole, oko 1923.godine. Obratite pažnju na stajling.