Psiholog Jelena Pantić, intervju- mnogo ljudi bespotrebno pati, jer se ustežu da se obrate stručnjaku

Diplomirani je psiholog, na doktorskim studijama na Filozofskom fakultetu u Beogradu, zaposlena na Pedagoškom fakultetu u Somboru  kao asistent. Od 2008. godine vodi stranicu Emocionalna inteligencija , koja  ima preko 76000 pratilaca i mnogima je izvor inspiracije i motivacije.
Od 2010. na blogu Emocionalna inteligencija  piše autorske tekstove iz oblasti pozitivne psihologije i emocionalne inteligencije i do sada je na  njemu  više od 100 tekstova. Od februara 2014. tekstove objavljuje na svom  sajtu
Privatno sebe opisuje kao osobu koja voli život i ljude i uživa u pronalaženju načina da živi ispunjeniji i lepši život. Na ličnom primeru se nebrojeno mnogo puta uverila koliko mnogo možemo da učinimo za sebe, samo kad se potrudimo da nađemo način i kada se posvetimo traženju rešenja, a ne konstatovanju problema.
Sebe doživljava kao umetnicu življenja koja ume da sasvim obične aktivnosti i trenutke učini posebnim i vrednim sećanja. Veruje u to  da svako od nas duboko u sebi ima sve odgovore i zna kojim putem treba da ide kroz život- potrebno je samo da budemo dovoljno hrabri da se zagledamo u sebe i dovoljno istrajni da svoje snove pretvorimo u stvarnost.


Jelena Pantić, moj današnji sagovornik na blogu.


DANAŠNJI SVET NIJE KROJEN PO MERI ČOVEKA

        Čini se da je čovek sadašnji kao nikada pre opterećen sa toliko problema, strahova, frustracija, sukoba... da je prosto nenormalno ako je neko savršeno normalan. Koliko životni trener može pomoći čoveku današnjice učeći ga veštinama koje će mu olakšati ovakav život?

Da, današnji svet nije krojen po meri čoveka. Savremeni život nekako paradoksalno, sa toliko izuma koji bi trebalo da nam olakšaju svakodnevicu i uštede vreme, kao da je sve dalje od života i čoveka. Većina ljudi negde juri i žuri, bez da se zapita gde i zašto ide. Koliko god hiperaktivno izgledali, mnogi ljudi se zapravo pasivno prepuštaju kolotečni i uverenjima kako život treba da se živi, šta se može a šta se ne može.
Životni trener može da pomogne mnogo. Prvo, već sama činjenica da imate nekog ko je tu za vas, da vas sasluša, razume, podstakne i usmeri, donosi veliku korist ljudima. Drugo, takođe važno, znanja i veštine  kako prevazilaziti stres (i primena tih znanja u svakodnevnom životu!), kako se pravilno organizovati, kako planirati i ostvarivati ciljeve, kako izvući svoj maksimum... svakodnevni život mogu da unaprede u značajnoj meri. Moje iskustvo sa klijentima sa kojim radim preko skajpa je da često samo slušanje pomogne da se čovek osveži i dobije novu energiju i perspektivu. Moji klijenti su to prozvali „emocionalna masaža“. Takođe, neke informacije o tome šta su emocije, na koji način ih mi kreiramo i pogotovo to da su sve emocije u redu, da je u redu osećati i takozvane i ozloglašene „negativne“ emocije kao što su tuga i ljutnja, dovode do velikog olakšanja. Ilustrativan mi je slučaj jedne čitateljke mog bloga koja mi se za individualnu konsultaciju obratila zbog toga što je preosetljiva i želi da bude maje osetljiva, da je manje toga pogađa. Kroz razgovor smo došle do toga da uzrok njene preosetljivosti nije u genima ili traumama iz detinjstva, da nije rođena takva, preosetljiva, nego da samo ne odmara dovoljno.  Kada sam joj objasnila da su svi ljudi osetljiviji i manje konstruktivno razmišljaju kada su umorni i neispavani i kada je uvela svakodnevne manje pauze u svoj radni dan, njena preosetljivost je „volšebno“ nestala. Imam još mnogo takvih priča i zbog toga znam da je izuzetno važno da vladamo nekim znanjima i veštinama koje se odnose na naš unutrašnji život i našu psihu.



        Skloni smo da često brkamo pojmove psiho – psiholog, psihijatar, psihoanaliza, psihijatrijski slučaj, psihološko savetovalište.  Oseća li se već više smelosti ovdašnjeg čoveka da zatraži stručnu pomoć onda kada se nađe u vrtlogu iz kojeg ne ume sam da nađe izlaz ili smo i dalje previše konzervativni, skeptični i uplašeni onim „šta će svet da kaže“?

Danas, zahvaljujući najviše internetu i većoj dostupnosti informacija iz oblasti psihologije i psihijatrije, ljudi mnogo više znaju o ovim profesijama i manje se ustežu da se obrate za pomoć. Ipak, još ima mnogo više ljudi koji bespotrebno pate ili žive manje lep život nego što bi mogli, samo zato što se ustežu da se obrate stručnjaku. Nije nas sramota da se obratimo lekaru kad nas boli želudac, ali nas je sramota da se obratimo psihologu koji može da pomogne da se uzrok tog bola otkloni.

         Činjenica je da mnogi, čak i ozbiljni psihijatrijski slučajevi mogu da se spreče ako se na vreme reaguje- ako se čovek na pravi način suoči sa problemom i pravim metodama se bori protiv njega. Šta kazuje tvoje iskustvo- koje probleme naš čovek najteže priznaje i najbolnije se suočava s njima?

Ja se osim prakse na studijama nisam bavila kliničkom psihologijom, tako da nemam iskustva sa psihijatrijskim slučajevima. Poznato je da što je teži psihički poremećaj i što upadljiviji (npr. psihoza) to je veća količina stida i stigme koja se vezuje za obolelu osobu.  A to je žalosno. Tim ljudima je već dovoljno teško i pate, ne treba im otežavati život nametanjem stida za nešto za šta nisu krivi.

ŽIVOT POSTAJE MNOGO LAKŠI KAD PRESTANEMO DA SE STIDIMO ZATO ŠTO SMO NESAVRŠENI

         U kojoj meri  su ljubav prema sebi i prihvatanje sebe sa svim vrlinama i manama važni za postizanje balansa između želja i mogućnosti, učinjenog i neučinjenog, postignutog i propuštenog, pa i nemira i spokoja svakog čoveka?

Ljubav prema sebi i prihvatanje sebe je izuzetno važno, možda i najvažniji faktor koji utiče na mentalno zdravlje, kvalitet života i spokoj čoveka. Važno mi je da naglasim da ljubav prema sebi nije ni egoizam ni narcizam. Mnogi od nas su učeni da je voleti sebe nešto pogrešno i loše i iz tog uverenja beže od ljubavi prema sebi. Zdrava ljubav prema sebi je isto što i zdrava ljubav prema svom detetu, partneru, prijatelju. To je pokazivanje osećanja ljubavi, to je izdvajanje vremena za osobu koju volimo, obraćanje pažnje, primećivanje kvaliteta i dobrih stvari. Kada se prema sebi ophodimo sa ljubavlju, sve je mnogo lakše i lepše, čak i neke životne situacije koje su objektivno teške. Živimo u jednom perfekcionističkom i narcističnom društvu, i sa svih strana smo bombardovani porukama da je sve manje od savršenog nedovoljno. Niko nije savršen, svi imaju kvalitete ali i nedostatke, i kada to prihvatimo kao normalno, kada prestanemo da se stidimo sebe zato što smo nesavršeni- život postaje mnogo lakši.



         Šta je opasnije po psihološku stabilnost čoveka- odsustvo ljubavi prema sebi ili lišenost partnerske ljubavi? 

I jedna i druga vrsta ljubavi su nam potrebne. Voleti sebe ne znači da nam ne treba niko drugi. Mi smo društvena bića i drugi ljudi su nam potrebni. Potrebni su nam povezanost, komunikacija i bliskost sa drugim ljudima. Samica nije bez razloga najteža kazna u zatvorima.
Nedostatak ljubavi prema sebi je po mom mišljenju štetniji za psihološku stabilnost, zato što kada ne volimo sebe od drugih očekujemo više nego što mogu da nam daju. U mnogim ljubavnim odnosima se sreće taj problem- da neko od partnera očekuje da ga voli onako kako kako roditelji vole dete, ili onako kako nije voljen u detinjstvu. Kao odrasle osobe odgovorni smo da vodimo računa o sebi. Još jedan problem je uverenje da će ljubav druge osobe doneti sreću u život, ispuniti ga i rešiti osećaj manje vrednosti. To je nemoguće. Nova ljubav može da pruži privid rešenja problema, ali to nije trajno. Kada prođe neko vreme bazični problemi se ponovo javljaju, i umesto traganja za novom „pravom ljubavlju“ konstruktivnije je tragati za rešenjem u sebi.
Ako je nečiji život prazan i nezadovoljavajući, ako sebe doživljava kao manje vredno ljudsko biće, nema tog ljubavnog partnera i ljubavne veze koja trajno može da otkloni ta neprijatna osećanja.
Više o tome šta ljubav prema sebi jeste, a šta nije, sam pisala u tekstovima Kako voleti sebe  i Ljubav prema sebi- šta nije i šta jeste .

KAD ŽENE ZABORAVE DA SKINU POSLOVNO ODELO

          Kad smo kod ovih tema, nameće se i  pitanje-veruju li zaista današnji muškarci u to da su sve devojke sponzoruše i da su sami zato što nemaju skup auto i pare za provod ili time samo pokrivaju sopstvenu nesigurnost i smušenost? I koliko su prosečne i natprosečne, inteligentne, pametne, obrazovane, samostalne devojke oštećene nametanjem modela sponzoruša kroz kojekakve starlete, „dame“ bez zanimanja, učesnice rijalitija za koje sve češće saznajemo da stižu pravo iz bordela?

Ne mislim da svi muškarci veruju da su sve devojke sponzoruše, mada je u današnje vreme materijalni faktor nešto što nas sve opterećuje. Teško je odupreti se uverenju da su materijalna dobra i postignuća pokazatelj nečije lične vrednosti, ali ima i toga što si rekla- da neko svoju ličnu neostvarenost pravda tako što žene proglašava sponzorušama. Danas nije lako obezbediti sredstva za život, ali ipak ima ljudi koji se trude, rade, uče i traže načine, dok ima i onih koji žele uspeh bez rada i misle da je dovoljno što postoje pa da im sve ide glatko i bez napora.
Mislim da inteligentne, obrazovane, pametne i uspešne devojke ni na koji način nisu oštećene nametanjem modela sponzoruša, starleta i ostalih „dama“ bez zanimanja. Nisu svi muškarci isti, ima i onih koji traže partnerku a ne igračku ili trofej. Ako se kao uspešna i inteligentna žena ne svidite nekom ko traži statusni symbol ili igračku, to možete da shvatite samo kao kompliment.
Mislim da je pravi problem modernih devojaka i žena što su u trci za uspehom i postignućima nekako izgubile ženstvenost i odriču se ženskih kvaliteta kao nečeg što je loše. Zaborave da skinu „poslovno odelo“ i prema potencijalnom partneru se ponašaju kao prema poslovnom saradniku ili konkurentu.
Hladan, oštar i takmičarski   stav je ono što odbija muškarce, a ne ženski uspeh i poslovna ostvarenost.
Još jedan problem danas je to što polne uloge više nisu jasne. Nekada se znalo šta tačno radi i kako se ponaša muškarac i šta tačno radi i kako se ponaša žena. Tada je bila veća verovatnoća da dve osobe skladno funcionišu zajedno. Loša strana takvog modela je nedostatak bliskosti i istinske povezanosti. Danas imamo mogućnost da u ljubavnom odnosu dobijemo mnogo više, ali za to je potrebno i da uložimo više. Pod ulaganjem mislim na vreme i energiju, trud da gradimo i razvijamo odnos. Sada imamo više slobode, ali to sa sobom nosi i veću odgovornost koju mnogi nisu spremni da prihvate.

         Da li je ambicija uvek pokretačka snaga i koliko preterana, bolesna, nesrazmerna našim kapacitetima... ambicija može da bude okidač za probleme kojima se i tvoja struka bavi?

Ambicija može da bude zdrava i nezdrava. Želeti da postignemo nešto i ostvarujemo uspehe je zdravo i dobro. To nas vodi napretku i kroz postavljanje i ostvarivanje ciljeva mi rastemo i razvijamo se. I kao pojedinci i kao društvo i kao ljudska vrsta.
Problem je kad neko postizanje uspeha vidi kao uslov za svoju ličnu vrednost, kada misli da vredi ako je uspešan i postiže mnogo, a ne vredi kada je neuspešan (a svi ljudi su u nečemu i nekad neuspešni) i ne postiže mnogo.



        Kako je nastao tvoj blog i koji problemi zauzimaju prvih pet mesta na spisku  onih zbog kojih ti se čitaoci obraćaju?

Blog je nastao kao moj način da spojim dve velike ljubavi- psihologiju i pisanje. Nastao je i kao rezultat toga što sam dozvolila sebi da želim, maštam i sanjam. Nisam u početku znala gde će me odvesti, ali sam svakog dana činila ponešto što me raduje i vodi ka cilju- u početku postavljala citate i slike na Fejsbuk stranici, a kada je to naišlo na lepe reakcije ohrabrila sam se i postavljala po nekoliko mojih rečenica, nakon toga i tekstove. Posle nekog vremena logično je usledilo otvaranje bloga i do danas pišem na njemu i sve više uživam u tome. Stranica i blog su mi najjači argument da to o čemu pišem i govorim ima smisla, da je moguće biti uspešan i bez političkih veza ili neke druge vrste protekcije. Moji roditelji su divni ljudi i podržavaju me, ali nisu mi oni kupili stranicu, blog i čitaoce. Stekla sam ih i izgradila vrednim radom i posvećenošću. Nisam se bavila tim zašto nešto ne može, nego kako nešto može.
S obzirom na to da ne pišem o problemima nego o rešenjima i načinima kako da živimo lepši i potpuniji život, čitaoci mi se najčešće obraćaju sa željom da rade na povećanju ljubavi prema sebi i načinima kako da budu srećniji u okolnostima u kojim se nalaze a na koje ne mogu direktno da utiču. Javljaju mi se i sa temama ljubavnih veza i željom da promene uverenja o ljubavi koja ih koče i sputavaju u ostvarivanju zadovoljavajuće ljubavne veze. Tu su još i postavljanje ciljeva, planiranje vremena i prevazilaženje stresa.
Mnogobrojna istraživanja su pokazala da je rešenje najčešće u svakodnevnim malim koracima koji vode ka ostvarenju nekog cilja ili rešavanju nekog problema, i moja praksa to pokazuje. Svi koji su mi se obratili i svakodnevno praktikuju neku od vežbi ili aktivnosti namenjenih razvijanju ljubavi prema sebi, imaju lepe rezultate. Ne postoji taj neki veliki događaj koji nas od toga da ne volimo sebe ili da nismo srećni, dovede do toga da se sledećeg jutra probudimo kao neko ko voli sebe i srećan je.
Najčitanije tekstove o tome zašto je dobro biti srećan, šta je sreća i koje su to konkretne, svakodnevne aktivnosti koje možemo da primenjujemo sam stavila u jedan dokument i tako je nastao „Vodič za srećniji život“, koji želim  da poklonim tebi i tvojim čitaocima.

POVOĐENJE ZA SVAKOM EMOCIJOM KOJU OSETIMO NIJE EMOCIONALNA INTELIGENCIJA

         Šta je emocionalna inteligencija i može li se ona „izmeriti“? Gde nam i koliko pomaže ako je posedujemo u pravoj meri i za šta smo zakinuti u slučaju da je nemamo dovoljno?

     Emocionalna inteligencija je sposobnost koja se manifestuje u različitim znanjima i veštinama koje se tiču emocija. To je razumevanje i prihvatanje sopstvenih i osećanja drugih ljudi, sposobnost upravljanja emocijama i upotreba emocija za poboljšanje kvaliteta života.  Ima ljudi koji misle da je upravljanje emocijama nešto izveštačeno i lažno. To nije istina. Povođenje za svakom emocijom koju osetimo nije emocionalna inteligencija. Tako nešto može da nam napravi mnogo problema. Ako na primer osetimo strah, emocionalno inteligentno ponašanje je da se preispitamo, da li je taj strah realan ili ne? Da li smo zaista u opasnosti? Ako jesmo, strah je poslužio svrsi i zaštitio nas od neke povrede. Ali ako nismo zaista u opasnosti strah nema pozitivnu funkciju, samo nas ometa i blokira. Biti emocionalno inteligentan ne znači da unapred znamo „tačne odgovore“, šta osećati i kako to pokazati, niti da su sva naša osećanja adekvatna i autentična. Biti emocionalno inteligentan znači i zagledati se u svoje emocije, preispitati ih, kao i uverenja koja stoje iza njih i eventualno ih korigovati, ako rade protiv nas a ne za nas. Dobar primer je široko rasprostranjena zabluda da roditelji svoju ljubav pokazuju brigom za decu. Misle da ako nisu zabrinuti za njih i ne strepe nad njima, nisu dobri roditelji. I na taj način postižu suprotanm efekat- sputavaju dete više nego što je potrebno i šalju mu poruku da je svet jako opasno mesto za život i da sa svih strana vrebaju velike opasnosti. Konstruktivno je da roditelj preduzme sve mere da zaštiti svoje dete i da bude svestan da strahom, pogotovo nerealnim, ne može magijski da zaštiti dete niti da je to način pokazivanja ljubavi.
Emocionalna inteligencija može da se meri. Postoje dve vrste testova: testovi samoprocene i objektivni testovi sastavljeni po uzoru na testove akademske inteligencije.  Pokazalo se da testovi samoprocene nisu pouzdani, da većina ljudi sebe ili precenjuje ili podcenjuje.
Za svakodnevni život nije važno koliki nam je EQ, jer brojke same po sebi ne znače ništa. Za svakodnevni život važna je naša procena u kojoj meri smo zadovoljni i još važnije- u kojoj meri smo spremni da se posvetimo učenju i unapređenju svojim emocionalnih veština. Emocionalna inteligencija nije nešto sa čim se rodimo i na šta smo osuđeni do kraja života. Ona je nešto što može da se razvije, ali to prvenstveno zavisi od našeg angažovanja i posvećenosti.

NI U UREĐENOJ DRŽAVI NIJE SVIMA SVE SERVIRANO NA TACNI

      Kao jedan od najvećih problema ovdašnjeg čoveka označavaš njegovo očekivanje da neko drugi uradi nešto pa da mu bude bolje. Aktuelni premijer pre nekoliko dana reče da se mora prestati s praksom čekanja posla i da nezaposleni moraju sebi sami stvarati posao. Poznavajući mentalitet našeg čoveka, višedecenijsku praksu da nam država obezbeđuje posao, sve ono kroz šta smo  prošli tokom protekle dve decenije, rašireno beznađe i skoro sveopštu apatiju, misliš li da će ova poruka dopreti do onih kojima je namenjena i da će nekoga zaista podstaći na razmišljanje i delanje? Ili će samo povećati broj depresivnih?

Ne mislim da ta jedna poruka ima težinu da napravi promenu. Ni da podstakne ljude da se aktiviraju i preuzmu odgovornost za sebe i svoj život, niti da ih učini depresivnijim nego što jesu. A to očekivanje da neko drugi uradi nešto za nas jeste možda i najveći problem. Uređena država je svakako prijatniji i lakši ambijent za život, ali ni u jednoj uređenoj državi nije svim građanima sve servirano na tacni. Zemlja Dembelija ne postoji, ali neki ljudi nikako to da shvate i prihvate.

       Šta  savetuješ osobi koja je rešila da umesto žalopojki o tome kako nema sreće, ima lošu karmu ili joj je jednostavno suđeno da se muči, prihvati odgovornost za sopstveni status? Odakle da počne, s kojim promenama da krene? 

To zavisi od osobe i situacije u kojoj se trenutno nalazi. Kada radim individualno sa klijentima zajedno pravimo plan dnevnih aktivnosti koje vode ka željenom stanju. Ono što svima savetujem su mentalno-higijenske aktivnosti kao što su zapisivanje stvari za koje smo zahvalni, svakodnevna fizička aktivnost na otvorenom, pa makar to bila i kratka šetnja, vežbe disanja i izdvajanje malo vremena samo za sebe. Svi ovi koraci vremenom dovode do velikih promena i povećanja nivoa energija i zadovoljstva životom.



      Na osnovu čega tvrdiš da je i u Srbiji uspeh moguć i raspolažeš li s dovoljno argumenta da dokažeš da tvoji primeri nisu samo puka statistička greška, već  dokazi s čvrstim nogama na zemlji, utemeljeni na trudu, pameti  i očiglednim rezultatima?

Na osnovu toga što sam do sada upoznala mnogo ljudi koji su uspešni u Srbiji i svi imaju zajedničke karakteristike- viziju, istrajnost i spremnost da rade, prihvatanje grešaka, neuspeha i prepreka koji su sastavni deo života. Ivan Minić, tvoj prethodni gost na blogu je to jako lepo opisao, a i sam njegov primer je ilustrativan i inspirativan. Jelena Radovanović, takođe tvoja gošća, je dobar primer i sviđa mi se što ona ulaže mnogo vremena i energije da na svom blogu podstakne ljude da se aktiviraju i pomaže im deleći svoja iskustva. Zatim The Frajle, danas veoma popularne. Sa frajla Nenom sam studirala, tako da sam imala tu sreću i čast da ih pratim od samih početaka. Njihova ljubav prema muzici i spremnost da rade ih je dovela tu gde jesu. Šira javnost ih je upoznala tako što su same postavljale snimke na you tube, i u jednom od njih šaljivo nazvale you tube svojom izdavačkom kućom. Nisu čekale da ih primete i pozovu, same su preduzimale korake ka svom cilju i, s obzirom na to da imaju neosporne muzičke kvalitete, njihov sadašnji uspeh je logičan sled. A mogle su da sede u nekom kafiću i vajkaju se kako eto treba imati sponzora za album i kako se nagrade na festivalima kupuju.
Ima i mnogo primera neuspeha, na svakom od nas je da izabere za sebe, ko će mu biti inspiracija- oni koji su uspeli ili oni koji nisu?
Znam da je lakše sedeti i nabrajati šta sve ne valja u zemlji Srbiji, ali znamo gde to vodi- u siguran neuspeh.

ODGOVORNI SMO DA ZAŠTITIMO SEBE

      Poslednjih  godina sve češće čujemo za  pojmove asertivnost i mobing. I sama sam na blogu pisala o njima, iz ugla nekoga ko nije (bio) dovoljno asertivan, a bio je žrtva mobinga, ali mi je tak sada pala na um paralela i pitanje s tim u vezi- koliko je stradanje žrtve mobinga povezano upravo s nedostatkom asertivnosti?

Povezano je pre svega sa neznanjem da pojava kao što je mobing postoji i da postoje načini da se neko zaštiti. Ta rešenja nisu idealna i mobing je teško dokazati, ali moguće je. Nedostatak asertivnosti u smislu da neko ne ume da se zauzme za sebe, da se povlači i veruje da nije dovoljno vredan- pogoduje onima koji vrše mobing. Na mene je jak utisak ostavio jedan dokumentarac o psihopatama, u kom je rečeno kako psihopate i napadači bilo koje vrste po govoru tela, čak i sa leđa, po načinu na koji hoda, procene ko će se braniti a ko neće. I napadaju one koji se neće braniti. Neću da kažem da su žrtve bilo koje vrste zlostavljanja krive za to što su zlostavljanje, ali važno je da imamo na umu da smo odgovorni da zaštitimo sebe. Način na koji ćemo to uraditi ne mora da nam bude poznat iz prve. Nekad je potrebno dosta traganja i lutanja, nekad nailazimo na nepoverenje i nerazumevanje, ali niko ne može da nas zaštiti ako mi sami prvo nismo svesni da neka ponašanja nisu prihvatljiva i ako nismo spremni da tražimo pomoć.

      Nedavno si pisala o energetskim vampirima- budući da su mnogi njihove žrtve, možeš li ponoviti samo nekoliko osnovnih saveta koji će nam pomoći da se nosimo s ovom "nemani"?

Prvo, ljude u čijem prisustvu osećamo da gubimo energiju i zbog toga ih nazivamo pogrdnim nazivom energetski vampiri, ne bih nazvala nemanima. Ne treba da tolerišemo njihova ponašanja koja nam smetaju, ali nećemo ništa postići nazivajući ih pogrdnim imenima. To sam u tekstu detaljnije objasnila, a takav naslov, iako se ne slažem sa terminom,  sam stavila zato što mi je želja bila da što više ljudi koji se susreću sa ovakvim problemom pročita.

Rešenje je u tome da preuzmemo odgovornost za sebe i svoju energiju, da identifikujemo šta tačno te osobe rade i postavimo granice. Konstruktivno i jedino sa izgledom na uspeh je da ignorišemo i ne tolerišemo ponašanja, ali da pritom ne odbacujemo osobu. Neke ljude je moguće izbegavati i na taj način rešiti problem, ali kad su u pitanju članovi porodice ili ljudi sa kojima smo u svakodnevnom ili čestom kontaktu mimo naše volje, tako nešto je skoro pa nemoguće.

Follow by Email