Dođe ti da se i ne lečiš kad treba da zoveš col centar



     Džaba nas uveravaju da uvode tehnologiju zarad olakšanja života građanstva. Što se češće  uveravam koliko tehnološke novotarije tipa col centara s dosadnim ponavljanjem mašine "sačekajte slobodnog operatera"  funkcionišu loše, sve više shvatam da se Veliki brat debelo zeza s nacijom već dovoljno sluđenom... da ne nabrajam čime. Sve znate i sami.

     Dok na svojoj koži ne osetiš šta znači biti u rukama birokratije (a za mene je, izvinte, deo ove bratije i armija javljivačica na telefone u državnim i društvenim ustanovama, uz sve ostale koji plate primaju iz budžeta), nisi ni svestan  svih dimenzija neuređenosti države u kojoj živiš. Ma koliko mislio da te više ništa ne može inenaditi, posle svih onih šaltera ispred kojih si morao da se saginješ ili i dalje moraš to da činiš, iako je sav normalan svet odavno prešao na neke nove načine komunikacije birokratije i građanstva.



     Juče mi se, dok sam pokušavala da zakažem kod odabranog lekara, preko dostignuća tehnoogije koje se zove Col centar Doma zdravlja, veza prekidala četiri puta.

     "Dobar dan, da li mogu da zakažem kod dr teite u tojitoj ambulanti..."
       Neki put sam uspevala da čujem i  datume, nekada stizala do diktiranja podataka pacijenta, ali... svaki put se veza prekidala pre obavljenog posla. I  nikada posle toga telefon mi je zazvonio- obratite pažnju na ovo, vrlo je važno za dalju priču.
     Između dva zvanja Col centra bezuspešno sam pokušavala da pozovem inkriminisanu ambulantu (mada znam da su šalterske medicinske sestre prezatrpane administriranjem i da nerado ispunjavaju "muzičke želje" pacijenata, kad već postoji, omraženi mi, Col centar).

     Poslednji put kada mi se javila birokratuškinja u vidu operatera Col centra zamolila sam je da požuri, jer mi se veza prekida onoliko puta, rekla sam joj, a ona je počela beskrajno dugo da traži da joj ponavljam broj kartona- koji je, inače, trocifreni!!!, što me je dodatno inspirisalo da nastavim s molbom da požuri, jer, znate, veza mi se prekida....i...

     "Ako Vam se veza prekine, ja ću Vas pozvati"
     "Zašto me, ako to već činite, nije pozvao neko tokom svih ovih prethnodnih prekinutih razgovora?"
      "Sa mnom niste razgovarali".

???

      Htela sam da je pitam, kako to da bi me pozvala baš ona sa kojom nisam imala tu sreću da se prethondih puta čujem, a nije mi se javila ni jedna od njenih koleginica iako mi se onoliko puta prekinula veza, al nisam smela... sve strahujući od još jednog prekida...

     Volela bih da znam i to da li im je javljanje pacijentu kome se veza prekinula obaveza ili stvar dobre volje. I zašto mi najpre nije zakazala, znajući da imam problem, pa onda objašnjavala to...u vezi njene dobre duše...

     "U našoj evidenciji nema tog broja kartona"- odbrusila je pošto sam morala da joj ga ponavljam... više se ne sećam koliko puta.
     "Kako ne postoji, kada se moj otac leči u toj ambulanti od njenog osnivanja i ne jednom sam upravo tu gde radite zakazivala odlazak lekaru?"
     "Ja ne znam kako ne postoji, lepo Vam kažem da ne postoji, kažite mi datum rođenja!"
     " Ali, gospođo"- nastavljam ja, rizikujući da po šesti put zovem dotičnu službu koja izgleda više služi za zarađivanje od telefonskih impulsa nego što je na usluzi građanima-"nije moguće da ne postoji, jednom mi se čak neka Vaša koleginica navikala, tvrdeći da se ne može zakazati bez tog broja, baš zato što nisam imala knjižicu pored sebe i što sam kao podatak za zakazivanje htela da joj kažem pacijentov datum rođenja, kako sam činila i pre toga!"

     Nema šanse šut s rogatim- trebalo je da imam u vidu, pa sam brže-bolje izdeklamovala očev datum rođenja. Na svu sreću, uspela sam da zakažem pregled. Ili možda nažalost- da je veza ponovo prekinuta, bar bih se uverila da li dotična samo melje praznu priču ili bi me zaista pozvala.

     Pitam se, kakva smo mi to nacija kada čak i jedan ovako trivijalan posao možemo da iskomplikujemo do toga da vam umesto lekara u domu zdravlja  ustreba  onaj u hitnoj pomoći, zbog pristiska koji vam naraste dok se ispetljavate iz kandži birokratije i kompromitovane tehnologije. I pitam se još, zašto baš u ovoj zemlji sve ono što je savremeni, tehnološki napredniji i daleko organizovaniji svet smislio, mora da se banalizuje do otežanja, umesto olakšanja života građanina okornog. I da, pitam se i kako to nekima tamo sve ovo uspeva, sve teče glatko i onako kako je i zacrtano, a kod nas uvek mora da bude zastoja,prekidanja, odugovlačenja, začkoljica...

     Juče sam objavila ovaj tekst, nažalost ne mnogo primećen,  na istoj liniji gledanja na birokratsko-administrativni aparat zemlje u kojoj živim. Iz koje, nažalost, sve više i sve ubrzanijim koracima odlaze i oni koje ne teraju nezaposlenost i ekonomska nesređenost. 

     Žele, jednostavno, kao normalni ljudi, da žive u normalnim uslovima. U zemlji u kojoj onaj ko je za nešto plaćen zna kako se radi to za šta je plaćen, pa ga tako i uradi.  Žele da znaju ko je za šta zadužen i kome mogu da se obrate da određeni posao obave, bez da nekoga mole, vuku za rukav, hvataju veze i traže zaobilazne puteve koji koštaju i vremena i živaca i para. Za ono što je inače besplatno ili što su već propisno platili. Žele život bez stresa naše uvrežene svakodnevice, koji se sastoji u tome da sve "mož da bude, al ne mora da znači" i u tome da je "dođite sutra" ili "ja nisam nadležan, a i ne znam ko je, pitajte onoga tamo"... koji takođe ne zna...

     Prošli kroz grčki scenario ili ne, preživeli bankrot zemlje ili ne,  doživeli toliko puta obećavani oporovak zemlje ili ne- od birokratije, spasa nam nema. Zar ne?

Follow by Email