ГОСПАВА И ШПИЈУНСЋЕ КАМЕРЕ - nova palanačka priča od Bratislava Petrovića

- Da li vam se dopala prethodna priča na lužničkom dijalektu, iz pera Bratislava Petrovića iz Bele Palanke? Znam da je odgovor potvrdan, pa zato pravim izuzetak i po drugi put objavljujem na svom blogu tekst drugog autora, naravno uz njegovu saglasnost.

ГОСПАВА И ШПИЈУНСЋЕ КАМЕРЕ

     Одоцутра ме ока на мобилан моја Госпава. Она се онак јако чепи, а оцутра све неква муљава. Ш'пче на телевон: - Браце, одма да дојдеш на Врело.

Једва ју чујем, окам на мобилан:
-          Куде мори?
-          На Врело. Глувшо један. На паланачко Врело.
-          Што мори там? Ја и ти несмо заљубљени па да ми там заказујеш састанци – запиштољујем се сас њу по обичај.
-          О убил те Госпд да те не убије... Замлатено си од век било. Ма дооди одма овам.
-          Па што се не најдемо куде Вилфана? Туј се увек наодимо. Или куде Џапала у месару...?
-          Никако! Одма се довлачи овам.

     Кво чу... Чапну се малко сас водицу и излези оди дом. Проодим куде Општину, видим сабрал се нек'в народ.Видим милицајци... 
     Застану да видим кво там има. Нема видим хитна, значи нићи се неје степал или одапел. Ама, мислим се да ли па нећи оби општинуну. Ма кој че у празну кућу там да улази. Питујем Краставче, он градсћи шпијун, ни он не знаје. Т'г мора да је млого озбиљно кад он не знаје.
     Ма, че си гледам моју работу, отидо си по пут где си требе идем. Пол'к се довлеко до Врело. Успут се мислим што да је Госпава променила кавану. Куде Вилфана си ни је пупак, а гле с,г на Врело отишла. Идем камто нашити ресторан на воду, кад нећи ми швика:
-          Сссс... Сссс... Браце.... Сссс...
Видим ју скутала се иза Жилника, мислим њигов споменик и назрта отуд. 
-          Кво мори туј работиш?
-          Јела овам... – ћима ми сас руку.
-          Ма де бре излази овам! – окам.
Излази јадна ко војник из ров, куји је чул да је примирје па још не верује. Све се обзрта лево па десно. Ја се смејем и вревим вој:
-          Ајмо у кавануну да седнемо.
-          Никако Браце.... Там никако, све ни има чују кво че вревимо. Ајмо на клупу.

     Поведе ме према летњуну позорницу, ја се обртам, че ме виде бре сас бабе да шетам по шумак, одма че ме заћите... 
     
Седомо поди Летњу позорницу. Она се обрта да ни нићи не гледа и поче:
-          Браце, чу ли синко да је Ција дошла у Паланку.
-          Куји Ција? Из Тамњаницу ли? – ја сам се па занел.
-          О убил те у главу Ција из Тамњаницу. Ма онија... Америчћини...
-          Куји бре Америчћи?
-          Онија њинини милицајци... Знаш ти тој, ал' се прајиш заулав.
-          Па што че они у Паланку?


-          Да шпијуниру синко.
-          Што че шпијуниру, њим кво требе они си питу онога нашенога... Горе...
-          Ама видела сам ја синко... Гоџа шпијуни има у Паланку. Кво ја и ти оратимо куде Вилфана одма све тој излезне на ИнтерНАТО. Има ли једна наша седењћа и пијанка да неје тој излезно да се цел свет саири оди нас.

     Смејем се у себ, палим цигару и мислим се да ли да вој објашњавам како тој излази.... Кад она пај поче:
-          Ене Браце, с'г ни и нашевога председника шпијунирали.
-          Куји га шпијунирал?
-          Ција.
-          Де бре мани се Госпаво.... Ква Ција.  Голем штих, па че си Ција арчи време.
-          Ти си ми Браце ко Моравка.
-          Што?
-          Тека и она вреви.
-          Како вреви?
-          Дума оцутра кад појдо да те тражим и да ти оратим да се чуваш синко оди шпијуни, како си је тој неква зајебанција. Дума, да свака курва си вреви оди поштење, да свака селска визитарка орати како само њу оговару...
-          Море, Моравка млого у праву туј.  Па чек, ја видо милицајци оточ кад пројдо, куде општину. Да ли су се за тој сабрали?
-          За тој. Павлија исто чула, и сабајле се дигла да види. Оно ми она рече да шпијуниру нашетога председника.
-          Па што тој теб занима? Кво ти имаш сас тој?
-          Ааа.. Неје тека... Мож су и мен слимили.... И ја сам била куде њег.
-          Па кво си там тражила? Ви несте у исту партију.
-          Аооооииии.... Ишла сам да тужевљам нашенога кмета. Он из моју партију, али лоше работи, па сам ишла да га тужевљам куде председника.
-          Т'г су те снимили Госпаво.
-          Ма да ли истин?
-          Ција не опрашта... – замлачујем се сас њу, а че експлодирам оди смеј. – Са кад отворе снимцити, готова си.
-          Нече да може...
-          Што?
-          Ја сам му све ш'пчала... Видим јед, н ћелча там стоји и куји како улезне куде њег, све слуша преди врата. И ја, он да не чује, сам ш, пчала....
-          Хахахаха... Добро си работила.  Па за овој ли си ме окала? Овде на Врело да ми вревиш?
-          Неје синко.
-          Него?
-          Тија Цијинити агенти, на лоше место поставили камере.
-          Куде су требали да и туре?
-          Овде синко – и сас главу ми ћима према ресторанан Врело.
-          Па што туј?
-          Аааа... Туј би убави снимци били. Него Браце, да ми туримо там оди твојне камере?
-          Манис е бре Госпаво.
-          Там... Там... Туј се арчи буџетан...  И куде онога у Реку у кавануну требе да туре једну.
-          Што куде њега?
-          Па Браце, они ништа по канцеларијене не вреве... Там се само саберу, па по отој иду по каване те оправљу работе. Тија Цијини агенти га увек куде нас Срби погреше. Они мисле синко да је овој Бела кућа, па се све у канцеларије заврши. Јок синко, куде нас ни канцеларије служе да се каве попије, женеве нокти да си налакиру, а по тој да се растуре по аквене и там да вреве оди политику.

     Богами, замисли ме Госпава. Потера ју да отидемо некуде да седнемо да попијемо по једну рећијицу. А она ми вреви:
  • Нечемо у ниједну кавану, мож и там да има камере.... Че идемо при Цокулу поди вињагу, ем појевтина рећија, ем сигурно несу там камере турили јоште....

Follow by Email