S'G MALKO ORATENJE IZ BELU PALANKU, A PISUVANJE OD BRATISLAVA PETROVIĆA


      Mnogi posetioci mojih blogova posebno vole priče napisane na lokalnom dijalektu, zaplanjsko-svrljiškom. Budući da su i najkomplikovanije reči apsolvirali čak i oni kojima jezici i dijalekti nisu jača strana, s posebnim zadovoljstvom objavljuje priču Bratislava Petovića Brace, iz Belu Palanku. Par reči koje ni ja nisam razumela imaju prevod i objašnjenje ispod teksta. Mene je tekst bašbaš nasmejao, pa ga toplo preporučujem. I znam da će mu se najviše obradovati OljaKa.

    Tekst objavljujem uz saglasnost autora,Bratislava Petrovića, mog novog virtuelnog prijatelja na Fejsbuku, sa kojim sam se razumela, po naški, već posle prvih reči. Rodjen je 24. 12. 1961. godine u Šljivoviku kod Bele Palanke. Radnik je MUP R Srbije, PU Niš. Objavio romane: IZJAVA (2007); KRVAVA NIŠAVSKA ZIMA (2008); satirični roman na dijalektu S'N IL' JAVA (2012) preveden i na bugarski jezik; GOSPAVINA SLAVA (2012) i CARIGRADSKI DRUM (2013). Monografije MANASTIR SVETE BOGORODICE U SIĆEVU (2010) i MANASTIR USPENIJE PRESVETE BOGORODICE U VETI (2012). U Belopalanačkom zborniku objavljene pripovetke SLAVA, POŠTA I SPOMENIK (2011) a u ovom zborniku i istraživački rad HAJDUČIJA NA PROSTORU BELE PALANKE (2012). Bavi se i novinarstvom. Saradjuje sa niškim Narodnim novinama i pirotskom Slobodom, kao isa nezavisnim srpskim novinama Toronto novosti - Kanada. Živi i stvara u Beloj Palanci. Član je Saveza književnika u otadzbini i rasejanju (SKOR).





                                               САС ГОСПАВУ КУДЕ ВР'ЖАЛЦА





      Овој се не вреви, ал' ја чу га вревим. Мож да нече травћене да делују и водицана у шише. Па кво да прајим... Научил сам да ви од све оратим, па чу и оди овој.


      Поче млого да ватам оди очи, а лекариви б'ш и боли матрак за нас болни. Ја отидем куде доктора и пожалим му се на колена он ми вреви да смршам. Кад му се жалим на главу да ме боли, он ми вреви пај да смршам. И посвади се сас једнога. Грмело је. Ја му вревим како ме боли колено, он ме и не гледа, нити слуша, нити чује. Навикал да ни откачује, тачно се види да му народ накапал. Изиграва ми големог научника и задумал да смршам. А толко се истровил, да заборавил да преди мен беше једна млада и убава женица, и вревимо у чекаоницу куји од кво пати. Она има туј око тријес године, а л'качка... Нема да тежи ко јед'н џак цемент. Ту је около педесе-шесе ћила. Жали се јадна, кука, да ју нође боле, а колена највише. И улезе преди мен. Кад ја по њу, докторан, млого ми иде на живци, јер нити гледа у мен, нити га интересује па кво му вревим, ми орати да смршам.

      Лелеле... Кад сам му звекнул! - Па ја да смршам, а онај преди мен од исту болку болује, кво она да стура оди снагу. Ко враб'ц! И на њу ли рече да смршује? Срам да је те! И теб и Хипократа! Да знаје како ни лечите у гроб би се превртал!
      Ма, свашта му наока.
   
      А сестрене па... Оној су академици! Кад појду кроз ходници, брате... Срећа те нема камење там, носеви би се покршиле. Оне бре не гледу преди нође... Ко да има некво на плафони. Дигну главе... А цопкају сас штикле... Па ја по њи видим што ни асфалт пропада по путишта.

     И тека у туј тугу, чемер и бес, ете ју однекуде моја и ваша Госпава. Најбољ психијатар. Лечи без бенсендини! Душевни лекар... Види ме бесног и потиштеног. И ја вој оказа моје муће. Она ми јадна вреви: - Па да идемо куде Часлава милицајца из Тамњаницу. Он убаве дијагнозе дава. Гледам га како убаво на латинсћи чита бре упути оди ортопеди. И масира. Павлија ми се млого вали сас њег. Сваку недељу иде те ју трља.

      - Бегај бре Госпаво. Мани ми се оди Часлава. - Ма да идемо куде нећега врж'алца? - Па куде, куга? Сента из Витановци умре... - Има јед'н. Ружа ми је вревила за њег. Ишла да смирује Данета. Дал вој некву водицу и травће... Ене га нити пије више, нити жене јури. Ни на тој не би пристал, али пуста рећија...

      Пивкамо си тека сас Госпаву и ја се уреко. Поче ме глава боли пај, колена жигају. Ја вој оратим да окне Радишу да ни вози. Она бре има искуства како се иде куде тија народни лекари, па ме саветује: - Немој Браце. Кад се иде куде врж'алца никоме се не вреви. Сабајле, у т'внин се има изм'кнемо да ни нићи не знаје куде идемо. Тека се тој работи када се иде там.

      Изрину сабајле на говеда, помузо краве, оми се сас сапун детињи и изм'кну се оди мојну. Ни на њу нес'м тел да оратим куде идем. Упали авто и на крстопутину куде трансформатор дочека Госпаву. Она се шуња ко Прле у Отписани... Да ју нићи не види. Утрча у авто ми, ко швалерка да ми је. Све се обрзта около. Нагари ја ауто и правац у Душмиловац куде Стојка вр'жалца. Непознавам човека, али ми га Госпава препоручи.

      Госпава ми успуд вреви како је ишла куде њег неколко пут. Помагал вој кад је Игњат занемоћал. Ја, да прекратимо време, се замлачујем успут, и питујем ју како га је Стојко оправљал, а она ми вреви: - Знаје Браце. Млого Стојко знаје... Даде ми водицу сас некву травку у шише. И нареди ми да увече кад вечерамо, згрејем воду и да у лонац сипем туј водицу из шише и да га купем. Ал' ја да га трљам....
 - И? Диза ли се т'г? – замлачујем се сас Госпаву успут.
 - Браце... Верувал или не верувал... Уџиџи га мој Игњат. Че ме провали! Аооооииии....!!!
- Па дабоме, кад га убаво истрљаш... – ја се замлачујем.
- Неје тека... Помага водицана и травкана.

      Стигомо там у савнушћу. Нићи нема у авлију. Пол,к се довлекомо до кућу. Гледам га голему кућетину напраил.Па ју у розно окречил.
     Госпава ми ш'пче: - Тој напрајил кућу на сина, а он овам у помоћно седи. Туј му и ординација. - Па куде је работил Стојко? – питујем ју. – Председник општине ли је бил? - Нигде Браце! Све је сас медецину и бајање тој стекал.

      Мислим се на нашиви лекари... Џабе им дипломе и проливи преди испити и специјализације, кад се стискају по станови. Па мож да си је и у праву онија мојни доктор што ме нече ни саслуша. Толће школе, па језици, тија латинсћи је тежак. Како ли га само Часлав милицајац научи...? Мислим си се у себ.

     Дојдомо до помоћноно, кад врата отворена на ординацију. Ми станумо на праг. Кад Стојко само што се дигал. Обрнул грбину камто врата и запекљује си шљиц на панталоне. И не гледа ни. Госпава му назва Бога:
 - Помаже Бог бата Стојко.
 - Бог ви помогал. Вревете за кво сте дошли?

 Што си ја не ћутим... Него поче оди праг, а реко да га проверим да видим да ли некво знаје: - Имам проблем сас жену, па дојдо да ти се пожалим... – запиштољујем се сас њега. Лелелел.... Ала ми га муну! Ма мож па човек и да знаје. Тека ми га убаво одрапи...:
 - Одма да си се врнул дом! Жена ти је млого добра, ти ич не ваљаш!
 А Госпава па додава:
 - Аоооооииии....! Браце, ете јел видиш да знаје човек! Аооооиии....!

 Т'г се Стојко обрну и виде куји смо. Сас Госпаву стари знанци. Исцеливуваше се, уведе ни у ординацију. Кад улезомо куде њег у сопчено, ко у плевњу да смо улезли. Она сас некве травће. Што би се мојна говеда овде сладила, мислим се у себ. Седомо на столице и Госпава му поче вреви кво ју мучи:
 - Баја Стојко... Млого ме мрзну по село. Млого! Че ме поједу. Још па кад виде да милицајци и шумари свртају при мен, не могу се откачим од олоши. Напрајил ми нећи маџије и за тој ме мрзну.
   
 Ја ју слушам кву муку има , па се смејем у себ. Па ја сам вој мог'л овој и без Стојка растурим. Па так'в смо народ, сваћега куји бурудисује сас милицајци и шумари че га наши сељаци мрзну. Него... Нека си олакша душу за једну а може бити и повиш црвене. Нес'м му видел ценовник. Оно ни попови га нему, што би га па имал Стојко вр'жал'ц.
   
      Стојко се одма суну поред њег, отћину једну травку извади из фијоку црвену кањурку сас црвен кон'ц те оди њу отћину може бит пола метар, ал нe видо куде најде перо оди кокошку. Травкуну и пероно умота сас црвен кон'ц и рече вој
     - Кад дојдеш дом. Тија куји ти праји маџије че сам да ти улезне у кућу. Први куји улезне, тија је. Кад буде пун месец, има да отидеш куде њега или њу, да му у пресек туриш јајце једно у жито. Он че га најде и гле му чудо. А овој што сам ти намотал да му туриш на праг. А водицуву – суну се те од славину наточи једно шише пластично оди пола ћило оди кока колу. Па по тој муну у њег накву травку. – че да исипеш на порту и на твој праг. Она че те штити оди сви уроци. И на шталу на праг да насипеш малко.

      Гледам Госпаву, сија! Ма задовољна. Па добила лек.... Т'г се обрну камто мен. И поче:
 - Пивкаш синко... Пивкаш... Гле очи кве су ти. И боли те глава. И млого пушиш – видим гледа ме у прсти и жлти нокти. – Са че деда Стојко да ти даде водицу да помалко пушиш и нема те глава боли. Пај наточи воду оди славину и муну некве травће у њу.

    Некво баја. - Свако јутро и сваку вечер да пијеш оди овој по малко...

    - И колена га болу – додаде Госпава.

     - И она че га ману... Чек т'г... – суну се те још једну травку муну у шишено. – Тија болежи по зглобови оди васиону дооде. Научнициви ни избушили омотач – слушам га како вреви ко на Сорбону да је завршил – па с'г свашта дооди из Црну рупу. А и Сл'нчиштево лудује... Све ни оно ремети овде на зем. Гледам га како прави лековини... Ко Јеврејин да је бре. Ма он бре све. И медецина и фармација... Ма удружил предузећа. Бизнис!

     - Еве и на теб једна ћитка. Уврза ми некве травће и једну перушку, али мојта оди јеребасту кокошку и кон'цан неје црвен него црн.
       И питује ме: - Имаш ли козе?
       - Јок.
        - Имам ја – вреви Госпава.
        - Да вржеш овој на гушу на козу. Има да одиш и да се качиш по камење ко коза.

      Толко му беше куде Стојка вржалца. Ма заћитимо га ми сас по двајес евра, и отидомо си. Па можда неје поткровље на синанога опремил... Смејем се у себ и јадујем. Успут ћутим и јадујем.
   
Виде ме Госпава и кад наблизимo на кафану на Перу Еру „Еј ти, дојди овам!“ она ми нареди да сврнемо. Лелелеле.... Почемо оди рећију... Па цревца јед'н квадрат на скару... Па почемо винце... И кад га удеверимо почемо да вадимо лекови од Стојкову медецину и да и гледамо. Ја га муам на Госпаву:
     - Немој да заборавиш да сврнеш куде Муту да си купиш јајца... Требу ти за пресек за у жито!


       vr'zalc - vračar
       nakapal - dosadio
       burudisuje - saradjuje

Follow by Email