" To nisu bili strelice , ni stomak okupiran rojevima leptirova , ni ona slatka vrtoglavica koja ti prija i koju poželiš zauvek , nit' grom. Bio je to uragan. Uistinu, erupcija čiji se opis ne bi mogao zadržati samo na reči strast, već kompletna eksplozija osećanja stvorenih obostrano. U istom trenu. Istog intenziteta.
Ništa nam nije bilo važno, osim nas samih, u tom trenu. I mnogo, mnogo vremena posle ...
Imali smo jedno drugo . Pripadala sam mu, a da nisam ni želela da budem svoja i da mislim, želim i osećam drugačije nego on. Pružio mi je svoju ruku , ophrlio me svojom dušom, poklonio mi svoju mladost , osećanja, srce... Moj osmeh budio svojim , moje brige razvejavao običnim dodirom obraza, dahom čija je toplota vraćala posustalu snagu u mene, ponekad spremnu da posustanem , da kažem - idi.
Što ne ostavi dete na miru, može majka da mu bude, govorili su, a mene su te reči dodirivale tamo gde su najviše pekle. Unosile smutnju u našu vezu ovenčanu kosmičkim blagoslovom. Njemu borale čelo, od straha da svoje svakodnevno - odlazim , jednoga dana i ne ostvarim.
Dok nisam smogla poslednje niti snage da spojem u neke , meni daleke i tudje reči - Idi, i smatraj da me nema. Za tebe ne postojim. I nikada više neću biti tu.
Čula sam njegovo dozivanje sa kapije salaša, na koji smo se sklonili, gde me je on zapravo sklonio, u želji da me zaštiti od prekora osudjujuće okoline , koja se nije mirila sa našom srećom. Dok je nije zatrovala mojim najgorim samooptužbama. Dok nisam smogla hrabrosti da odustanem.
Znala sam i sama da tu baš nije sve u redu. Da mu moja ljubav, sve i da ispije svaki njen atom, ne može pružiti ništa više od medjusobnog pripadanja dveju duša o koje se Bog ogrešio stvarajući ih u različito vreme.
Nisu mene odveli na taj korak jauci njegove majke na kolenima dok me je molila da joj spasem jedino dete, unučiće koje ona njegovim ostankom sa mnom nikada neće imati, budućnost koju sam mu svojom ljubavlju zatvorila. Ni prezir malogradjanskih predrasuda , koje zbog varljive forme previdjaju suštinu. Ni moj strah od njegovog, budućeg nekog , otrežnjenja, od opasnosti da mi jednoga dana kada sadašnju dioptriju zamagljenu ljubavlju zameni onom obasjanom realnošću.
Ja sam sama odlučila da ode , mnogo pre onog dana kada je i on to saznao.
Jer sam i sama znala da ima prava na budućnost , koju sam mu svojom iskrenom ljubavlju otimala. Jer sam ga volela više od sve svoje sreće, koju mi je darivao onako kako niko nikada nije niti će ikada. Više od svih onih osmeha koji su mi obasjavali lice i dušu od prvog susreta sa njim. Od svih onih noći koje smo provodili budni, sklupčani u zagrljaj , dok su avioni preletali iznad našeg krova.
Moja ljubav je ostala nepomućena njegovim odlaskom, koji je morao da se desi. Jer drugačije ne bi ni bilo moguće.
Moja bol je lečena svakom lepom vešću koju sam čula , najpre o njemu, a zatim i od njega, kada je svoju ljutnju, tugu i bes uspeo da pretoči u poštovanje i da sa mnom razgovara bez optužbi i pitanja da li se kajem.
Moja ljubav i danas traje . I živeće čak i onda kada samo on ostane na ovom svetu kao njen svedok, akter i moja tiha bol.
Nemoj da se pitaš zašto. I sama imaš dovoljno godina i znaš koliko ima istine u tome da - žrtvovanje je najuzvišeni oblik ljubavi. "
Ništa nam nije bilo važno, osim nas samih, u tom trenu. I mnogo, mnogo vremena posle ...
Imali smo jedno drugo . Pripadala sam mu, a da nisam ni želela da budem svoja i da mislim, želim i osećam drugačije nego on. Pružio mi je svoju ruku , ophrlio me svojom dušom, poklonio mi svoju mladost , osećanja, srce... Moj osmeh budio svojim , moje brige razvejavao običnim dodirom obraza, dahom čija je toplota vraćala posustalu snagu u mene, ponekad spremnu da posustanem , da kažem - idi.
Što ne ostavi dete na miru, može majka da mu bude, govorili su, a mene su te reči dodirivale tamo gde su najviše pekle. Unosile smutnju u našu vezu ovenčanu kosmičkim blagoslovom. Njemu borale čelo, od straha da svoje svakodnevno - odlazim , jednoga dana i ne ostvarim.
Dok nisam smogla poslednje niti snage da spojem u neke , meni daleke i tudje reči - Idi, i smatraj da me nema. Za tebe ne postojim. I nikada više neću biti tu.
Čula sam njegovo dozivanje sa kapije salaša, na koji smo se sklonili, gde me je on zapravo sklonio, u želji da me zaštiti od prekora osudjujuće okoline , koja se nije mirila sa našom srećom. Dok je nije zatrovala mojim najgorim samooptužbama. Dok nisam smogla hrabrosti da odustanem.
Znala sam i sama da tu baš nije sve u redu. Da mu moja ljubav, sve i da ispije svaki njen atom, ne može pružiti ništa više od medjusobnog pripadanja dveju duša o koje se Bog ogrešio stvarajući ih u različito vreme.
Nisu mene odveli na taj korak jauci njegove majke na kolenima dok me je molila da joj spasem jedino dete, unučiće koje ona njegovim ostankom sa mnom nikada neće imati, budućnost koju sam mu svojom ljubavlju zatvorila. Ni prezir malogradjanskih predrasuda , koje zbog varljive forme previdjaju suštinu. Ni moj strah od njegovog, budućeg nekog , otrežnjenja, od opasnosti da mi jednoga dana kada sadašnju dioptriju zamagljenu ljubavlju zameni onom obasjanom realnošću.
Ja sam sama odlučila da ode , mnogo pre onog dana kada je i on to saznao.
Jer sam i sama znala da ima prava na budućnost , koju sam mu svojom iskrenom ljubavlju otimala. Jer sam ga volela više od sve svoje sreće, koju mi je darivao onako kako niko nikada nije niti će ikada. Više od svih onih osmeha koji su mi obasjavali lice i dušu od prvog susreta sa njim. Od svih onih noći koje smo provodili budni, sklupčani u zagrljaj , dok su avioni preletali iznad našeg krova.
Moja ljubav je ostala nepomućena njegovim odlaskom, koji je morao da se desi. Jer drugačije ne bi ni bilo moguće.
Moja bol je lečena svakom lepom vešću koju sam čula , najpre o njemu, a zatim i od njega, kada je svoju ljutnju, tugu i bes uspeo da pretoči u poštovanje i da sa mnom razgovara bez optužbi i pitanja da li se kajem.
Moja ljubav i danas traje . I živeće čak i onda kada samo on ostane na ovom svetu kao njen svedok, akter i moja tiha bol.
Nemoj da se pitaš zašto. I sama imaš dovoljno godina i znaš koliko ima istine u tome da - žrtvovanje je najuzvišeni oblik ljubavi. "
Što bi rekla omladina: "Naježba"!
ОдговориИзбриши